Zadovoljavanje

Rekla bih ti milion stvari, bolnih i oštrih, ali ne želim da te posečem. Ko će ga znati, možda je ovako još gore, da i sama ćutim, a da očekujem da tvoje usne govore.

Trgni se lepi!

Gledam te kako se mučiš, ali su mi usne zapečaćene hladnim voskom. Ne smem da kažem, ne želim da se mešam, a do neba mi je žao. Zar ne vidiš, vikala bih naglas. Zar ne primećuješ svoje ćutanje, stisnute usne kada se jezik zagrize da ne bi rekao ono najgore, odsustvo sopstvenog osmeha?

Pogledaj oko sebe. Nemoj da prihvataš da se skućiš sa nečim što je pola tebe. Pola srca, pola duše, pola sreće. Ne mora tako, nikada nije ni moralo, veruj mi.

Nekakvo je čudno vreme došlo, da se veliki čovek smanji zbog sićušnog. Zašto jedemo sebe da bi nekome drugom bili potaman? Neće potrajati lepi, sve je to jedno vrglo besmisla.

Promeniš se poput hladnog vazduha u njenim rukama, i ona te drži, jako, tik tu za vrat. Ne možeš da dišeš, ćutiš, smeškaš se na silu. A meni duša stane, jer osmeh koji je tu bio par minuta ranije, se ohladi. Nije ljubav to mili, ako te uništava. Izvini.

Znam, sve znam, da nije uvek loše, i verujem da je ona divna i dobra žena, da ste srećni u svom svetu i na momente. Svi se mi svađamo, svi mi imamo probleme, jel tako?

U pravu si, možda je lakše sebi objasniti tako, ubediti svoju dušu da ne možeš bolje, da tako treba. Da ti je stalo. Samo te molim, za sebe, za svoju sreću, skupi sve svoje strahove i baci ih daleko. Sa neke planine, u more, u duboki crni bezdan.

Tužno je lepi, videti odraslu dušu zarobljenu u svoja dva zida nemoći. Nisi jedini. Svi mi živimo u nekakvoj blentavoj zamisli da je ljubav teška, da je drama potrebna da bi se pokazalo koliko se voli, koliko je strasti u ta dva dlana. Okruženi smo suzama, vikom i drekom, kažu da se tako tako pokazuje da ti je do nekoga stalno. Svađaš se, lupaš vrata teatralno i sa bujicom psovki, dok se pišu poruke nekima tamo da bi se žalio na svoju nesreću i zlo od neprijatelja. Ko nas je ubedio da je samo tako moguće? Koliko patimo, toliko volimo. Kakva je to bolesna vaga?

Svako je rođen sa pravom da voli i da bude voljen. Zašto onda pristajemo na tako malo? Na polovične stvari, polovične ljubavi i polovične ljude. Da li možeš da zamisliš svoj život zauvek tako, popločan nekim napuknutim pločicama, dok ti je duša zaspala daleko odatle. Voli mili! Voli svim svojim srcem i dušom, dok ti krv u venama ne provri. Nađi svoju inspiraciju, savršen osmeh i svoju dobru svađu. Da, neke svađe su zapravo dobre, one konstruktivne, oduzete od osećanja ljubomore, nadmetanja i nesigurnosti. Neke svađe nam donesu samo još jednu kašiku ljubavi. Ove tvoje su hrpe pepela.

Ima nas mnogih koji ubeđemo sebe u svoje nedostatke, u svoje mogućnosti. Sasećemo se i pre nego što poletimo. „Nisam uzbuđena oko njega, ali dobar je, to se retko nalazi“, „Ona je tako lepa, ja baš i nisam, teško da mogu bolje od ovoga“, „Dugo smo zajedno, ne znam ni kako bih živeo bez nje“, „Osećam se sigurno pored njega, nema veze što me ne privlači“, „U godina sam, vreme je“. Sa milion ovakvih i sličnih stvari svačije oke pune svoje nesigurne glavice svaki dan. Opravdavamo se sami sebi, ko će ga znati, tešeći se što smo obične kukavice. Zar si i ti brate slatki, kukavica? Kao da imamo pet života, kao da imamo milion šansi.

Nemoj i ti mili, molim te kao Boga, nemoj. Zaslužuješ više i bolje. Zaslužuješ da te neko voli, zaslužuješ da i ti nekoga voliš. Ludo i uz neke beskrajno duge pesme za spor ples. Izbriši tu svoju loše nacrtanu sliku onoga čije ime koristimo olako i za ono što jeste i što nije, i jednostavno budi srećan. Jer kada je osoba prava, najlakša stvar na svetu je voleti.

Hvala na vremenu!