Šta znače pojmovi pristanka i odgovornosti (I zašto je nekim ljudima još uvek teško da to razumeju)

Kada sam prvi put došla na ideju da napišem tekst o ovome, reakcije prijatelja su bile uglavnom negativne — govorili su mi da je tema komplikovana i teška, i da je vrlo nezgodno pisati o tome. Što uopšte nije tačno. Ova tema nije ni komplikovana ni teško razumljiva. Međutim, nekim ljudima su ova pitanja još uvek problematična, i tim pre upravo treba pisati o tome.

Pre neki dan sam negde na Facebooku naišla na tekst nekog momka o tome koliko je važno pitati devojku za dozvolu pre seksa. Naime, on se svojevremeno našao u situaciji u kojoj mu je nakon odnosa devojka (vidno uznemirena) rekla da ju je upravo silovao — čega on uopšte nije bio svestan, jer mu ona ni u jednom trenutku, ni pre ni tokom odnosa, nije rekla “ne”. Sam tekst je prilično banalan, na stranu to što je veliko pitanje kakav je to čovek koji ne može da proceni da li osoba želi ili ne želi da ima seks s njim. To je već druga tema. U svakom slučaju je dobro što je odlučio da podeli svoje iskustvo i podigne svest o tome da se takve stvari mogu desiti.

Ono što je mene uznemirilo bili su komentari ljudi (koje poznajem i koje ne poznajem) na ovaj post. Masovno su, uglavnom muškarci, smatrali da je tekst potpuna nepotrebna budalaština. Jedan je rekao nešto u smislu: “Zna se ko su pravi silovatelji. Pravi silovatelji ne pitaju za dozvolu, oni samo siluju.” Zastrašujuća mi je pomisao da još uvek postoje ljudi koji prave razliku između pravog i tobože lažnog silovanja, gde je pravo silovanje u njihovoj mašti samo ono koje se dešava noću, na prepad, u nekom žbunju (a i tad verovatno samo ženama koje su bile suviše izazovno obučene da su prosto izazivale sudbinu), a lažno je neka siva zona u kojoj se nekako uvek ispostavi da je žrtva preterala, da laže ili da je prosto nesposobna da snosi odgovornost za svoje postupke pa traži krivce za sopstvene greške.

Krenimo od početka. Silovanje je seks bez pristanka. I to bi trebalo da bude kraj te rasprave. Kao što pristanak ne mora da bude verbalan, nepristanak ne mora da podrazumeva opiranje. Ako niste sigurni da li osoba želi da ima seks sa vama ili ne želi, pitajte je. Ako osoba nije u stanju da vam odgovori na pitanje (npr. bukvalno je onesvešćena ili prosto ne zna jer nije sigurna), zaustavite se i nemojte da imate seks. Takođe, samo zato što niste čuli eksplicitno “ne” ne znači da je to što radite u redu. Može da se desi da je osoba uplašena i ne sme ništa da kaže, možda ne zna šta se dešava jer je pod uticajem droge ili alkohola — postoji bezbroj situacija u kojima neko ne može da kaže “ne”. Odgovornost je, dakle, osobe koja želi seks da bude sigurna da li je i druga strana voljna — u svakom trenutku odnosa.

Što nas dovodi do sledećeg problematičnog, a veoma rasprostranjenog stava — da su žrtve silovanja na neki način odgovorne zbog onoga što im se desilo, da su se same dovele u tu situaciju i/ili da su same krive što nisu rekle ne. “Treba razlikovati osećanje kajanja zbog neželjenog seksa, i osećanje silovanosti usled prisilnog, neželjenog seksa”, da parafraziram jedan od groznih komentara na gorepomenuti tekst.

Žrtva nikad nije odgovorna zbog onoga što joj se desilo. I to bi trebalo da bude kraj te rasprave. Međutim, ljudi i dalje misle da je ovo u najmanju ruku relativna stvar. To nije relativna stvar, uvek je tako. Ne postoji podela odgovornosti između žrtve i počinioca zločina. Nigde, pa ni u krevetu.

Ma koliko osoba bila ‘izazovno obučena’, flertozna, sama, pristupačna, pijana — ma koliko predigra bila intenzivna i u poodmakloj fazi, ma koliko sam seks bio u poodmakloj fazi: onog trenutka kada jedna osoba neće dalje, a druga nastavi, reč je o silovanju. Osoba koja ne želi je žrtva, osoba koja nastavi je nasilnik. Ovo ne bi trebalo da bude komplikovano razumeti, ali iz nekog razloga ipak uporno jeste. To nerazumevanje je okosnica fenomena poznatog kao date-rape.

Više puta sam se lično nalazila u situaciji da odlučim da ne želim da imam seks s nekim bukvalno pred sam čin. Čak i u toku njega. Saznam da nemaju kondom, na primer, ili shvatim da mi se prosto nešto ne dopada. To je uobičajena stvar i dešava se svima. U više navrata bismo nakon toga ostali da spavamo u istom krevetu. Ni u jednom trenutku se nisam osećala da se izlažem nekakvoj opasnosti, niti mi je tako nešto ikad palo na pamet. Podrazumevala sam da oni razumeju koncept pristanka, i to je normalno — bilo bi veoma nepošteno prema tim momcima da nisam to podrazumevala, da sam ih se plašila. Normalno je da ne očekujem da sam sa silovateljem u krevetu. Kao što je, recimo, normalno da ne očekujem da će me neko koga pozovem u goste opljačkati. Mogli su da se razočaraju, svakako, da se čak i iznerviraju, ali ne i da me prisile da radim nešto što ne želim. To je njihova odgovornost, a ne moja. Reći da je žrtva kriva za silovanje jer se dovela u situaciju da bude silovana je isto kao da kažete da je osoba koju je opljačkao gost u njenoj kući sama kriva jer ga je pozvala u goste.

Važno je razumeti (ne)pristanak ne samo za momke, već i za devojke — ni u jednom trenutku pre ili tokom seksa, planiranog ili neplaniranog, nije prekasno da se predomislite i kažete ne. To je vaše pravo i pravo osobe sa kojom ste, kao što je i vaša i njihova dužnost da to poštujete. To nije neko veliko, isključivo feminističko stanovište, to je ljudsko stanovište, i ne bi trebalo da bude toliko neshvatljivo.