Želim da ušetam
u okean i osetim kako me vuče za sobom: tri pesme Kim Addonizio
Kim Adonizio (Kim Addonizio) je pesnikinja i spisateljica, rođena u Vašingtonu 1954. godine. Trenutno živi i predaje na radionicama u Oklandu u Kaliforniji. Autorka je šest zbirki pesama, dva romana, dve zbirke kratkih priča i dve knjige o umetnosti pisanja poezije.
Čuvena je i cenjena zbog svoje posvećenosti feminizmu kroz pisanu reč. U intervjuu za sajt posvećen poeziji Structure and Style (link), rekla je da je, kao pripadnica drugog talasa u feminizmu, sa trinaest godina počela da razume šta znači biti žensko u svetu kojem dominiraju muškarci. Čitajući antologiju feminističkih pesama No More Masks (link) otkrila je veliki broj pesnikinja koje su inspirisale njen rad i posvećenost ženskom pitanju. Prema njenom mišljenju, rodna jednakost je daleko od realnosti, a seksizmu se ne može pristupiti bez posmatranja rasnog i klasnog pitanja.
Za žudnju
Dajte mi najjači sir, onaj koji najbolje smrdi;
i hoću neko dobro vino, vrtlog u kristalnoj čaši,
koji predaje modri miris borovnica,
ili višanja u bogatom pljusku
na dnu nepca, gde se zadrži malo pre gutanja.
Dajte mi ljubavnika koji užurbano otvara vrata
svoje kuće i pribija me uza zid
u mračnom hodniku, i drži me tu dok ne budem mokra
do gole kože, dok se ne tresem,
čiji poljupci stižu u kilometrima,
i započinju svoju sočnu dijasporu
kroz gradove i naselja moga tela.
Dođavola sa svecima i mučenicima
mog detinjstva, na čijim su me primerima
učili o moći i izdržljivosti vere,
dođavola sa narednim svetom i njegovim bledim anđelima
krhkim i nežnim poput viktorijanskih deva.
Želim ovaj svet. Želim da ušetam
u okean i osetim kako me vuče za sobom
kao da sam običan komad izgrebanog stakla,
i želim da mu se opirem. Želim da idem
teturajući se kroz kafane i barove,
jarke hotelske sobe i korovom zarasle
placeve napuštenih suncokreta i parkove
gde su psi pušteni s lanca
uprkos natpisima, gde se njuškaju
i valjaju zajedno u travi, želim da
legnem negde i patim zbog ljubavi dok
gotovo ne umrem od nje, i onda želim da ponovo ustanem,
da obučem onu malu crnu haljinu i čekam
tebe, baš tebe, da dođeš ovamo
i klekneš preda me i kažeš mi
koliko jebeno dobro izgledam.
Bivši momci
Ostanu tu negde, muvaju ti drugarice,
ili ti se više nikad ne jave.
Zovu te kad su pijani, ili konačno trezni,
Biće par dana u tvom gradu pa predlažu večeru,
uzmu te za ruku preko stola, poljube te
kad se vratiš iz toaleta.
Oni su bili tvoje ljubavi, tvoje žrtve,
tvoji dobri psi ili loši momci, i sad su
te preboleli. Jedan napiše knjigu u kojoj žena
koja sumnjivo podseća na tebe,
bude prva koju serijski ubica
sadistički iskasapi. Žene se
i hoće tebi prvo da jave,
ili su dobili otkaz i treba im pozajmica,
njihova nova devojka te mrzi,
kažu da im ne nedostaješ ali se pojavljuju
u tvojim snovima, dozivaju te iz kutija
u kojima su zakopani, jedan do drugog, u tvom podrumu.
Ima noći kad pronađeš jednog od njih sa sobom u krevetu
kako te nadlakćen posmatra sa čuđenjem
kao da ne može da veruje
da te je pronašao. Na isti način te je
tvoj sadašnji dečko gledao sinoć
pre nego što je ugasio sitno belo svetlo
iznad kreveta, i pribio se uz tebe u mraku,
uznemirenim samo ponekim užurbanim zracima
farova vozila na autoputu,
velikih kamiona koji putuju i putju,
noseći svoj teret između gradova i skladišta,
prateći dobro utabane trase svoje usamljenosti.
Šta žene žele?
Želim crvenu haljinu.
Želim da bude lagana i jeftina,
Želim da bude preuska, želim da je nosim
dok je neko ne pokida s mene.
Želim da bude bez rukava i bez leđa,
ta haljina, da niko ne mora da se pita
šta nosim ispod nje. Želim da hodam u njoj
niz ulicu, pored trafike i prodavnice alata
sa svim onim svetlucavim ključevima u izlogu,
pored gospodina i gospođe Vong koji prodaju
bajate krofne u svom kafiću, pored braće Guera
koji prebacuju prasiće iz kamiona na teretna kolica,
podižući njihove glatke njuške na svoja ramena.
Želim da hodam kao da sam jedina
žena na svetu i mogu da biram koga hoću.
Želim tu crvenu haljinu baš mnogo.
Želim da ona potvrdi
sve vaše najveće strahove o meni,
da vam pokaže koliko me malo zanimate
kao i bilo šta osim onoga
što ja želim.
Kad je pronađem, skinuću je sa ofingera
kao da biram telo
koje će me doneti na ovaj svet, uz
vrisak rođenja i vrisak ljubavi,
i nosiću je kao kosti, kao kožu,
biće to prokleta haljina
u kojoj će me sahraniti.
