Ko sam i šta sam? Žena sam.

Kada su mom ocu, inače emancipovanom Crnogorcu, ne baš tako davne ’89. rekli kako će u svojoj 51. godini života, za svoje prvo ali i jedino biološko dete, dobiti ćerku bio je najsrećniji čo’ek na planeti. Inače, ima ona lokalna priča koja kaže kako Crnogorci proklinju žensku đecu upravo zbog tragične ženske sudbine koju svaka žena, po tradiciji i inerciji, okusi. Verovatno se tu misli na bespogovorno prihvatanje i prenošenje, s koljena na koljeno, čitavog jednog seta društvenih uloga koje sa sobom nosi vagina. Mada nije to Crna Gora izmislila. Evo i u evropskom Beogradu (koji inače sija kao Monte Karlo i nagoveštava rast bdp-a za 0,0000000% tokom 2017) na svakom ćošku smrde ograničenja. Zapišan ceo, išaran, nadograđen, izgrađen, porušen i uništen od muške ruke i vlasti, od muškog kapitala i nereda Beograd je, kao i čitav ovaj oholi svet, stvorio jedan nepisani pravilnik po kome se muškarci uče kako valja licitirati ženama po aukcijama, dok se kupuju akcije po berzama, šetaju Roleksi na rukama, biju žene po kućama, i plaćaju prostitutke po kafanama.
Ako u 21. veku, u kome je novac i otac i bog, žene poseduju svega 1% svetskog kapitala i ako moj bivši partner misli kako je normalno da me nadjača batinom kad već ne može pameću, i ako ja danas sa svojih 27 godina moram lično-politički da se borim za sopstvena prava samo zato što sam žena, onda je sasvim jasno koliko sreća moga oca zbog ženskog đeteta ipak nije odbacila jednu bezočnu istinu patrijarhata: ,, Prvo pa muško! ’’
Kao prvo pa žensko koje je neslobodno prihvatilo patrilinearnu politiku nasleđivanja prezimena, shvatila sam da sam onemogućena za mnogo štošta jer, kao beba, na ovaj svet ipak nisam došla s penisom među nogama.

30.12.2016.
Uoči Svete Nove

Mlada feministkinja u svom otvorenom rastanku s 2016. nemilo broji sva svoja ograničenja. Puna ih je. Sve njene slobodarske ideje i pesme protiv sistema koji guši, tlači i ponižava nekada se učine tako nedovoljnim u odnosu na to šta sve sa sobom nosi vagina kao društveno, politički, kulturološki i ekonomski simbol njene podređenosti, kao žene, u odnosu na muškarca.
Ah, toliko je divnih i temeljnih tekstova napisano na temu podređene ,, ženskosti’’ u odnosu na muškost kao nametnuti primarius, toliko je žena diglo glas i stas protiv rodnih podela i nasilja zarad vere u slobodu i ravnopravnost svake žene u odnosu na svakog muškarca, da mi je pomalo neugodno da nas na to sada podsećam.

Gde smo mi, žene, danas?

Koliko je moja komšinica Romkinja, s troje dece i 300 nevolja, ograničena u sistemu koji nas sve deli po polnom organu, po koži, po novcu, po nosu, mirisu?
Koliko je moja prijateljica glumica ograničena da ostvari sve svoje snove u kulturi koja od glumice zahteva starletu, a od starlete pavijanku?
Koliko je moja rođaka lezbejka ograničena u društvu u kome su lezbejke okej samo na pornićima?
Koliko je moja sestra od tetke ograničena u društvu koje na njen abortus, bez obzira na njegovu legalnost, reaguje kao na ubistvo?
Ograničenja su nemerljiva. Naročito ova ,, ženska’’ — viševekovna i višestruka.

Gde sam Ja u svemu tome, i kuda plovi ovaj brod?

Koliko sam ograničena u sistemu koji se drznuo da me dira u telo i slobodu izbora?
Koliko sam ograničena u sistemu u kome muškarac kupuje ženu ne bi li joj iskoristio telo i dušu zarad sopstvenog zadovoljstva?
Koliko sam ograničena u svetu u kome muškarci vode politiku i ratove, bistre ekonomiju i ginekologiju?
Iskoristila sam svoju poziciju ženskog đeteta da ručno gasim sve te, meni daleke, epove koji nalažu muške primate u svim mogućim i nemogućim sferama naših života. Fali mi/nam više vapaja za slobodom i više neposlušnosti prema svemu što nas sputava i svodi na drugost i nedivljivost.
Sloboda=hleb!

Šta ćemo s ograničenjima? Na kom ih trgu valja spaliti?

Na svetskom Trgu Slobode? Polako, nema ništa od paljenja.
Predlažem pisanje. Pisanje oslobađa. Moramo beležiti i deliti naša iskustva, nedaće, strahove, … Sve naše reči i ideje moramo oživeti u teatru, na filmu, u sportu i muzici, u politici i ekonomiji.
Naša tela su obeležena, i postala su naše najneumornije ograničenje; Od porođaja, preko abortusa, silovanja i prostitucije do hiperseksualizacije i svakodnevne diskriminacije.
Pa čekajte, nije valjda dotle došlo da palimo sopstvena tela zarad spasenja neotuđivih prava? Besmislica. Preživećemo mi sva ta rodna ograničenja i saplitanja bez krvavog dramskog obrta.
Sve što nam pripada naša borba je oživela.
Od nje zavisimo!

Autorka teksta: Minja Marđonović