Taj detalj izvan nas koji nas dovodi do nas samih: četiri pesme Adrienne Rich

Adrien Rič (Adreinne Rich) je bila američka pesnikinja, esejistkinja i feministkinja poreklom iz Baltimora. Smatra se jednom od najuticajnijih feminističkih pesnikinja i autorki dvadesetog veka. Napisala je skoro trideset zbirki pesama i eseja.

Rođena je 16. maja 1929. godine u protestantskoj-jevrejskoj porodici. Neki smatraju da je zbog toga bila pripadnica trostruke manjine — žena, lezbejka i Jevrejka, činjenica koja će imati veoma veliki uticaj na njenu poeziju i političko angažovanje u kasnijem životu.

Pohađala je Radcliffe College (fakultet za devojke na kojem nije imala nijednu žensku profesorku), fokusirajući se prevenstveno na poeziju i pisanje. Diplomirala 1951. godine. Iste godine joj je čuveni pesnik V.H. Oden (W.H. Auden) dodelio nagradu Yale Series of Younger Poets za njenu prvu zbirku pesama A Change of World.

Rič se udala 1953. godine za Alfreda H. Konrada (Alfred Haskell Conrad), profesora ekonomije, sa kojim je imala tri sina pre svoje tridesete godine. Već 1955. objavila je i drugu zbirku pesama, The Diamond Cutters.

Šezdesete godine su donele veoma velike promene kako u njen život, tako i u njenu poeziju. Nakon selidbe sa porodicom iz Kejmbridža u Njujork, Rič je počela da se angažuje u Novoj levici, antiratnom pokretu, pokretu za građanska prava i feminističkom aktivizmu. Njena poezija iz tog vremena bila je sve više ispunjena političkim sadržajem. U ovom periodu je, između ostalog, predavala na Columbia University School of the Arts kao vanredna profesorka.

Rič je 1973. godine objavila jednu od svojih najznačajnijih zbirki pesama Diving into the Wreck, za koju je naredne godine dobila nagradu National Book Award. Zajedno sa svojim mužem, Adren Rič je u to vreme redovno organizovala žurke za prikupljanje finansijske pomoći antiratnom pokretu i Crnim panterima. Međutim, sredinom 70ih se njen brak sa Konradom raspao, a on je nekoliko meseci nakon razvoda izvršio samoubistvo.

Nakon ovih dramatičnih životnih promena, ona 1975. godine započinje vezu sa spisateljicom i urednicom jamajčanskog porekla, Mišel Klif (Michelle Cliff) sa kojom će ostati do kraja života. Za Adrien Rič je njen seksualni identitet bio ne samo lična, već i politička stvar. Njena kratka zbirka pesama, Twenty-One Love Poems iz 1977. godine bila je oda početku novog poglavlja u njenom životu. Po prvi put je počela u svojim pesmama da se bavi pitanjima lezbejske seksualnosti, koja će ostati jedna od ključnih tema u njenom budućem radu.

Njene pesme u tom periodu bivaju sve ličnije i hrabrije — kroz poeziju Rič je izražavala svoje stavove o ženskoj ulozi u društvu, rasizmu i Vijetnamskom ratu. Njene reči su bile ogledalo njenog vremena. U strogo stilskom smislu, njena poezija tada prelazi iz precizne metrike u slobodan stih.

Ostala je politički i pesnički aktivna i relevantna tokom 80ih i 90ih godina. U znak protesta protiv američke državne politike tog vremena, Rič je 1997. godine odbila odlikovanje National Medal of Arts, rekavši da “Umetnost ne znači ništa ako prosto služi da ukrasi trpezarije moćnih koji je drže kao taoca.”

Umrla je 27. marta 2012.

—

Za mrtvu

Sanjala sam da te zovem telefonom
da ti kažem: budi nežnija prema sebi.
Ali bila si bolesna i nisi se javila.

I tako nastavljam da traćim svoju ljubav,
pokušavajući da te spasem od same sebe.

Uvek sam se pitala šta biva sa svom preostalom
energijom, kao što voda i dalje teče nizbrdo
dugo nakon što stane kiša.

Ili vatra od koje želiš da odeš u krevet
ali ne možeš da se pomeriš, koja izgoreva ali nije izgorela,
njen crveni ugalj još jači, još čudesniji
u svom umirućem sjaju
nego što bi trebalo da bude,
dok ti čučiš tu i dalje, daleko posle ponoći.

Iz Dvadeset i jedne ljubavne pesme

IX
Tvoja tišina danas je jezero u kojem udavljene stvari žive,
koje želim da vidim uzdignute mokre, izložene na suncu.
Nije samo moje lice koje vidim među njima, već i tuđa lica,
čak i tvoje lice iz nekog drugog doba.
Šta god da je izgubljeno tu je potrebno nama obema —
zlatni sat, toplomer zamućen vodom,
ključ… čak i sitni pesak i šljunak sa dna
zaslužuju zračak priznanja. Bojim se tišine,
ovog neartikulisanog života. Iščekujem vetar
koji će nežno otvoriti ovo vodeno prostranstvo,
i pokazati mi šta ja mogu da učinim
za tebe, koja si toliko često ono neizrecivo činila
izrecivim za druge, čak i za mene.

XI
Svaki vrh je krater. To je zakon vulkana,
čineći ih večno i očito ženskim.
Nema visine bez dubine, bez vrele srži,
iako nam se đonovi od trske raspadaju na skamenjenoj lavi.
Želim da putujem s tobom do svake svete planine
koja se dimi iznutra kao proročica nagnuta nad svojim ćupom,
Želim da ti pružim ruke dok se penjemo stazom,
da osetim tvoje arterije kako sijaju pod mojim prstima,
uvek svesne malog, draguljastog cveta
nama nepoznatog, bezimenog dok ga ne preimenujemo,
koji se drži za sporo-menjajuću stenu -
taj detalj izvan nas koji nas dovodi do nas samih,
bio je tu i pre nas, vidi dalje od nas i znao je da ćemo doći.

XVII
Ničija nije ni sudbina ni kletva da nekog voli.
Slučajnosti se dešavaju, mi nismo junakinje,
dešavaju nam se poput saobraćajnih udesa,
knjiga koje nas menjaju, komšiluka
u koje se doselimo i koje vremenom zavolimo.
Tristan i Izolda su jedva takva priča,
makar bi žene trebalo da znaju razliku
između ljubavi i smrti. Nikakve zatvorske kazne,
nikakvo ispaštanje. Prosto ideja da neki snimač
treba da zabeleži neki naš duh: i taj snimač ne treba
da snima samo već i da nas sluša,
da bi mogao da uputi one koji dolaze za nama:
ovo smo bili mi, ovako smo pokušali da volimo,
i ovo su sile koje smo imali razapete protiv nas,
i ovo su sile koje smo imali razapete među nama,
među nama i protiv nas, protiv nas i među nama.