Za mlade devojke koje ne smatraju sebe feministkinjama: jedna pesma Mindy Nettifee

Mindi Netifi (Mindy Nettifee) je pesnikinja iz Ajove, mada je najveći deo svoje mladosti provela u Južnoj Kaliforniji. Slem poezijom se bavi od svoje trinaeste godine. Objavila je dve zbirke pesama, Sleepyhead Assasins (2006) i Rise of the Trust Fall (2010), kao i zbirku eseja Glitter In The Blood — A Poet’s Manifesto for Better, Braver Writing (2012). Urednica je antologije Courage — Daring Poems for Gutsy Girls (2014).

Kao slem pesnikinja, imala je više od 500 nastupa širom Amerike i Evrope. Trenutno radi kao direktorka neprofitne pesničke organizacije Write Now Poetry Society, koju je osnovala 2007. godine sa ciljem širenja publike savremene poezije.
Glavne teme njenih pesama su feminizam i strast.

Možete je čuti i videti ovde.

Saopštenje od javnog značaja za mlade devojke koje ne smatraju sebe feministkinjama

Takođe, za sve one koji izgovaraju tu reč kao pežorativ,
Ili kao tajnu,
Ili kao poentu masnog vica.
Za sve one koji su ikad za neku ženu rekli da je feminacista, ili hipi koja pali brushalter, krvava rana od sekire, kurva, ili neka tamo riba koja… ta poslednja mi je omiljena.
Ali uglavnom za mlade devojke koje ne smatraju sebe feministkinjama.

Dušice,
Molimo vas, u ime svega što je ispravno i sveto i mudro na ovom svetu,
Prestanite da govorite to sranje naglas.
Zvučite kao kreteni.

To je kao da se odričete prvih dvadeset stepenika nebeskih merdevina do poštovanja,
Merdevine su nekih hiljadu stepenika visoke,
Moraćete da tražite dozvolu za svaki korak.
Moraćete celim telom da se borite za svaki jebeni korak.

Kad kažete “Prosto ne smatram sebe feministkinjom’’ isto je kao da kažete “Pa boli me uvo za pravo glasa, ili za obrazovanje, ili za kažnjavanje muškaraca koji su počinili zločin protiv mene’’, kao da kažete,

“OK sam s tim da moje telo bude nečije vlasništvo.’’

Takođe,
Molim vas prestanite da nastavljate tu rečenicu sa ‘’Mene prosto niko lično nije diskriminisao.’’
Jer, iako je to sjajno… to je stvarno sjajno,
Da nikad niste naletele ni na kakve prepreke u svom samoostvarenju i, mislim,
Zaista smo srećne zbog vas,
Uostalom, ko uopšte želi da bude, recimo, na čelu države?

Samo vas molimo da to zadržite za sebe.

Da ne osećate nikakvu solidarnost sa ženama koje nemaju glas, nemaju moć, nemaju sigurnost, nemaju nadu ni pravo ni slobodu da voze kola, ili da hodaju ulicom same, koje nemaju pravo da zaštite sopstvenu decu.

Možda prosto niste spremne da uvažite sve ono što dugujete svojim majkama, i njihovim majkama, i njihovim majkama —

Ženama koje vas nisu odgajale ali koje su vas volele pre nego što ste uopšte postojale,
Koje su vas podigle na svojim plećima,
Kučkama, prgavicama i zajebanim mačkama, krotiteljkama zmija koje su mamile pravdu
iz muških ruku,

Slatke i lepljive kao med,
Muškaračama koje su zakoračile u neprijateljsku teritoriju,
I uzele strah i mržnju u svoja tela i pretvorile ih u prkos,
U “Čik se usudi, pička ti materina!’’

Možda niste spremne…

Oprostite mi.
Naravno da niste spremne.
Ja sam jedva spremna.
Nepripremljena sam.

Moj rod nije hendikep koji treba da prevaziđem,
Imam pameti koliko drugi ljudi imaju briga,

Ne plaše me glasni dečaci, ili privilegovani muškarci, ili lutajući čopori pivom natopljenih adolescenata koji traže komad mesa nad kojim da se ižive. Ali -

Zastrašujuće je,
Biti ovako nežna.
Biti objekat.
Naučiti prvo ne ko sam ja,
Nego kako me drugi vide.

Da li sam dovoljno lepa?
Zašto me on tako gleda?
Zašto me on ne gleda?
Ko će me voleti?
Zašto bi me iko voleo?

Ako samu sebe iskorišćavam, biću pošteđena iskorišćavanja.
Ako tvrdim da to nije moja bitka, neću biti meta.
Ako je ne želim, moć, neće mi biti teško što je nemam.

Ali možete,
Da je imate.

Zar ne osećate neku potisnutu ambiciju duboko u sebi koja vas muči,
Zalogaj Evine jabuke koji neće da se svari,
Sporu zver koja uzdiše kad se trudite da se nasmešite, i budete fine.
Tigra koji se propinje na zadnje noge.

Ne budite zahvalne.
Budite nezahvalne.
Budite na ivici živaca.
Pripremite se.