Dedina krivica

Čitam tekst “Novi Evropljani" u srpskom izdanju NG (oktobar 2016.) i shvatam …

Imate jednu malu varoš (Google: 5 800 stanovnika; po tekstu: 13 000 stanovnika) na krajnjem istoku Nemačke. Gradonačelniku javljaju da će, u kasarni u blizini, biti smeštene izbeglice, na neko vreme. Sastanak građana u školskoj sali.

Jedan od zaduženih za organizaciju čitavog procesa prihvatanja i smeštanja tih ljudi priča o reakcijama meštana novinaru NG. Utisak je da su svi izbegavali da kažu ono što je većina mislila. Niko se nije usudio da se protivi toj odluci vlade, da baš ta kasarna posluži kao prihvatilište. Zašto? Pa da ih ne svrstaju u naciste.

I sad, realan strah od nepoznatog. Razmišljanja na temu sigurnosti svoje dece. Ogromna razlika u kulturi … Jer, super je to da kažeš kako tim ljudima treba pomoći i kako se treba potruditi da ih uključiš u društvo ali … Danas ne kažeš ništa na nekom sastanku, sutra stigne nekoliko autobusa i onda, narednih godinu dana razmišljaš da li će najobičnije rukovanje da povredi nečiju veru i u kakve probleme tvoje dete može da upadne zbog tih pravila. Pravila nekih drugih ljudi …

Potpuno opravdan strah neko prećutkuje jer mu je deda pomislio da je njegova nacija superiornija. I koga sad tu …

One clap, two clap, three clap, forty?

By clapping more or less, you can signal to us which stories really stand out.