Protiv koga se boris?

Ne mozes da zivis bez lekova…Ne zelis sa njima…Ko je to? Sta je to? Taj monstrum od koga bezis, ta proslost, te scene, ta secanja, te boje, mirisi, ukusi proslosti. Trcis lagano, lepo dises, trcis kroz tisinu, otvaras svakim korakom nove lepote zivota, sanse, emocije, shvatanja. Trcis jace, mislis da ces poleteti u jednom trenutku, vise ne mozes da predvidis od silnog lepog osecaja kuda ide put, prebrzo trcis, da li je iza ugla prelepi pasnjak ili padina niz stenu? Ali je osecaj prelep tako da trcis jos brze, kao da si na drogama. Osecas da letis. Padas, zakacio si mali kamen, ali sve je kako treba, mozes nastaviti da trcis, samo ustani i kreni opet. Zasto se zemlja trese? Skloni se brzo, bezi, ide lavina kamenja na tebe, zasto ne pobegnes? Zasto zelis da te zatrpa kamenje? Ne boli te, znam. Udaraju ali ne boli, zatrpavaju te toliko da ti samo usta ostaju iznad kamenja. Zasto to radis? Ne vidis poentu u bezanju…Lavina je brza pa te uvek stigne…Prepustas se kamenju, mislis da ce tako biti lakse? Odustajes u startu ili nema poente bezati? Zatrpan si, ne mozes da se pomeris. Mozda i mozes, mozda je sitan kamen, rukom ga samo skloni, sta te sprecava? Muci te strah od lavine? Boze, pa stalno te zatrpava…Bojis se, da ti nesto nije slomljeno? Noga, ruka, glava…Zasto se ne pomeras? Gde te je to udario kamen? Prilicno si miran, ne preduzimas nista…Mozda ti je dusu slomio, srce? Sta cemo sada? Koje su nam opcije? Ne zelis da sklonis kamenje u stranu i krenes da bezis dalje, jer ce lavina opet krenuti, to nije resenje. Ostati ovako zauvek je smrt. Oseti pritisak kamenja, zagrli ih, neka te pritisne jos jace, neka probudi u tebi ono najgore. Pogledaj ih lepo, nisu veliki, ali ih ima dosta, zajedno ti pritiskaju svaki deo tela i bude razlicite boli i strahove ali nisu zid! Nisu beton, nisi preliven betonom, mozes da vidis izmedju njih. Vidis nebo koje toliko volis, zasto ne gledas u nebo vec u kamenje? Ako toliko volis nebo, zasto ne sklanjas kamen po kamen i sebi prokrcis put do pogleda u nebo, zasto ih ne sklanjas? Kao i mnogo puta do sada, skloni ih naglo, probudi onu reakciju pri borbi za goli zivot i bezi, sklonices ih sigurno ! Ne mozes dugo da gledas jedan kamen, vrzmas ocima okolo i gledas svaki kamen po delic sekunde….Pritisni dugme za prvu pomoc koje imas u ruci, jedan klik i spasen si…Ni to ne zelis? Mislis da mozes sam, pa zasto onda ne probas sam ! Ne zelis pomoc, ne zelis sam, ne zelis da lezis !

Ok, popicu lek. Sta cu time dobiti? Nestace ovaj haos, bices miran, sve ce biti super. Pobegao sam. Od cega? Od sebe. Popices lek i bices nasmejan, malo drogiran, osamucen, ali nasmejan. Mocices opet da stavis masku i ides u svet. Bices lep, sarmantan, duhovit, svi ce te voleti kao sto su do sada, ali ta cinjenica da to nisam ja, je ono sto me proganja. Ranije je bilo lakse, bojao sam se straha, a sada sam jedno sa njim. Isto mi je da li se lepo osecao ili lose, zavistan sam od obe stvari, obe su mi podjednako potrebne. Ranije nisam znao od cega bezim, mislio sam da je to neko strano telo, neka cudna hemikalija u mojoj glavi koja se luci pa moram da je sprecim…Nakon par godina sam shvatio da to nije istina. Vec da sam to ja. Znas li, koliko je porazavajuce bezati od sebe? Popiti lek znajuci da si uradio nesto, pocinio neki greh samo da bi izbegao neku strahotu. Kao kada u zivotu u trenucima napetosti i straha pobegnes i ostavis druga. Neces mirno spavati, grisce te savest do kraja zivota. Ne mozes sebe da prevaris, mozes druge, bices nasmejan, ali ne mozes sebe na kraju dana. A ako ne popijes? Sta je to toliko strasno u meni? Zelim da mastam, zelim da sanjam. Zelim onaj osecaj kada legnes u krevet i mastas o ljubavi i nista ne moze da poremeti tu tvoju mastu. Kada te san pristize, a ti zelis jos malo, jos samo malo da se ljubis, grlis, letis, trcis, pobedjujes. Ja to nemam, ja to ne mogu. Onaj osecaj kada si u drustvu, kada se smejete, uzivate, kada ne zelis biti nigde drugde na svetu…Nemam, osetim, ali ubrzo nestane, pokvare ga ti demoni ili sta li su vec…Pitas se o cemu mastam? Sizoidno i nista drugo. Mastam da mastam. Mastam o svemu sto nemam u datom trenutku. Kroz neke nerealne stvari i dogadjaje gde ispoljavam ljubav, hrabrost, dostojanstvo, karakter…Imam osecaj da mastam o onome sto nikada necu biti, sve je u realnosti kontra. Mastam da mirno ulazim u san, mastam da moji trenuci ispoljavanja emocija traju duze…Nekada mastam da placem, vristim i ridam, to takodje jako zelim. Te misli, ne pokusavam da ih kontrolisem, ranije jesam, ali vise ne. Nema poente pokusavati da kontrolises nesto sto ne mozes. Ne mozes reci srcu da stane. Ne mozes se boriti sa njima, pobedice te. Mozes samo da ih grlis. Svako to secanje me boli, kao kada zalis za necim sto nisi uradio…Slican osecaj. Kao da zelim sada da zivim, spreman sam da zivim, ali me podsecaju da ne umem. Podsecaju me da sam nesposoban. Nekada u njima trazim krivca, vicem na njih da me puste, nekada svi oni vicu nazad uglas pa me nadjacaju i moram da se povucem poput malog misa.Kad bi samo znali koliko boli, kada si na pragu srece i uzivanja, ma skoro si usao i sve te to zatrpa…U srecu i uzivanje ulazis zatrpan, pobedjen, popisan, posran…Sve je lepo, razdragano, mirno…Ali ti si crna ovca u stadu…Blage veze nemas sta se desava. I onda pricam sa njima, pustam ih u sebe, razgovaramo, kao drugari, pokusavamo da se dogovorimo nesto, da nadjemo neki kompromis, kao stanje mirovanja u ratu. “Zasto ste dosli? Sta hocete?” Tako nesto. I kada se dogovorimo, onda odu, ali ostaje gorak ukus zato sto su uopste dosli ! Ne zelim ih vise ! Ne zelim da mi upadaju u zivot kako oni hoce ! U tome je problem, svo to svadjanje, dogovaranje, bezanje, odlazenje, nista od toga ne zelim ! To su stvari koje sam prinudjen da radim da bi nestale !

Mogu da sklonim kamenje, mogu da pritisnem dugme, vidim nebo i zelim da ga vidim punom slikom. Nisam mrtav. Samo biram sta cu uraditi…Da li da sklanjam kamen po kamen? Da li da sve odgurnem? Da li da pritisnem dugme i sacekam desetak minuta dok pomoc ne dodje? Biram izlaz, sta ce me manje boleti ovog puta, sta ce ostaviti manju gorcinu…Ali sta god da uradim, necu pobeci kada se oslobodim, nastavicu mirno da hodam dok mi lepote zivota ne skrenu paznju, dok nesto ne vidim opet i krenem da trcim….

Like what you read? Give Majkl Porter a round of applause.

From a quick cheer to a standing ovation, clap to show how much you enjoyed this story.