Рече мени велики декане:
„Одговоран даћу ти задатак.
Но, пре тога чуј овај додатак,
Непријатно биће али страва.”
Ја га гледам, утиску се не дам
Да он мене канда зајебава.
Запитам га шта од мене тражи:
„Да л’ на часу некоме сметати?
Ил’ се треба го некуд шетати?
Не држи ме у незнању, кажи!”
Али мени декан одговара:
„Нити треба на часу сметати,
Нити, таман посла, го шетати!
Него треба, ајде у праву си,
Како кажеш, на часу сметати.
Све под маском неке конструктивне
Критике у реч улетати.”
Ја га питам: „Што тако, декане?”
Он ми каже: „Јепсе, то је тајна.”

Буде тако кроз некол’ко дана:
„Брже пиши електротехнику!
Брже пиши, сунђером зањиши
Када теби табле понестане.
А када у задатку погрешиш,
Сваки студент писат’ нек престане;
Ти похитај то и да исправиш,
Џаба радиш ако лоше решиш.
Узалуд ме гледаш тако чудно –
Ти у мене, а око ми будно
Све у један минус непреписан!
Послушај ме док сам инспирисан,
Задатак тај у мање корака
Могао се решит’, али ладно.
Заборавих рећи — пишеш гадно.”

Ето зато, ‘штоване колеге
Исправљамо професоре стално,
Због прљаве са деканом спреге.
Не мислимо ми да је нормално
Чувати се погрешнога знања,
Не желети да научиш срања.