У близини села Врмџа (12 км од Сокобање), у долини речице Паклеш, налазе се зидине старог Врмџанског града за кога мештани кажу да је “латински”. Град је из римског доба и настао је у периоду између IV и VI века, највероватније у време владавине цара Јустинијана. Град се касније помиње у XIV веку као станиште властеле. Разорен је у XV веку (1413. г).

Атаром села Врмџа, у подножју планине Ртањ на 500 метара надморске висине, прелива се мозаик заталасаних њива и околних шума богатих печуркама, јагодама, купинама, дрењинама, лековитим биљем. Ту је и Врмашко језеро је, по казивању старих људи настало после страшне провале облака, данас окружено недирнутом природом и богато рибом. Недалеко од језера, испод брда, налази се врело Врмашке реке која ка селу тече кроз дивну клисуру, а кроз центар села протиче и друга речица — Оравица. У селу је и Црква свете Тројице, а у њеној близини најстарија сеоска школа у Југоисточној Србији, изграђена давне 1834.

У средишту Врмџе је Латин град, висока стена попут штита, настао у доба цара Јустинијана (IV до VI век) и представља утврђени логор који је бранио стари поплочани пут „Царски пут“, који је ишао према Бугарској. Поуздано се зна да су га Византинци обновили 530. године и доградили у складу са развојем технике.

Подигнут је ради одбране овог дела византијске територије од продора Авара и Словена. Разорен је 1416. године и то је све што се о њему зна у антрополошко-демографском погледу. Грађен је на неприступачним стенама и Турци нису могли никако да га освоје. Према народној традицији заповедник града био је Грујица, синовац Старине Новака.

Врмџански град

У 14. веку Врмџа се помиње као утврђено станиште богатих српских властелина који су трговали са Дубровником.

У XV веку је настало бурно време са доласком Турака када је султан Муса 1412. Освојио Болван, Сталаћ, Липовац и Врмџу чију је посаду истерао изван зидова тако што јој је пресекао довод воде.

Турци се нису дуго задржали јер их је војска деспоте Стефана истерала, потукла на граници са Бугарском и убила самог султана Мусу. Данас су видљиви врло скромни остаци овог града.

Према једној легенди, Турци су потплатили једну бабу да им каже како да освоје град. “Баба их научи да нађу коња, ајдира и да му девет дана не дају да пије воду, па да га поведу око града. Где коњ почне ногом копати, ту да копају, јер су ту водоводне цеви и да пресеку воду. Истовремено баба поручи заповеднику града да ће бити побеђен, но да поткују коње наопако и да кроз тајни пролаз напусте град и тако се извуку из опсаде. Ови то и учинише. Кад су Турци видели трагове, помислише да је у град стигло појачање, али када у град уђоше затекоше све пусто.

Остала су два зида старог утврђења и многе тајне. Мештани ће вам рећи да су међу остацима тврђаве налазили римске цигле са бројевима, делове копаља, ковани бакарни новац, људске кости. Са Латин града пуца видик на воћњаке, на реку опасану вијугавим редом врба и топола, на врмџанске куће са црвеним крововима и на прекрасни моћни Ртањ.

извори: Српска историја, Сокобања, Курир, Srbinside

ПОДЕЛИТЕ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА