MOJE ISKUSTVO PRE, TOKOM I NAKON PRAKSE

Ø OSEĆAJ PRE, TOKOM I NAKON PRAKSE

Pre prakse bila sam uzbuđena i uplašena. Imala sam neku tremu poput one treme koju imate pre nego što nešto veliko i bitno treba da se desi u vašem životu. S obzirom da sam se odlučila da na praksu odem krajem letnjeg raspusta imala sam dovoljno vremena da razmišljam i zamišljam, pravim razne scenarije u svojoj glavi i često sam, kroz šalu pričala društvu kako se plašim jer ne znam šta me čeka. Ali upravo je to ono zbog čega se odlazi na ovakve prakse. Taj strah me je ujedno i motivisao pre prakse, a onda me učinio ponosnom tokom prakse jer sam znala da sam ga pobedila.

Nevena Mićović

Već prve nedelje, kada sam upoznala sve te neverovatne ljude sa kojima sam radila, živela, putovala i smejala se do suza narednih 6 nedelja, bila sam ponosna na sebe. Ponosna jer sam deo jedne takve grupe, takvog skupa mladih ljudi koji dolaze sa svih strana sveta, sa željom da budu bolji i da menjaju svet, ambiciozni i uvek pozitivni. Osećaj da vas takvi ljudi prihvate i da oni vas doživljavaju na način na koji i vi njih vidite je neprocenjiv i nešto što ne može baš rečima da se prenese. Bila sam i bezbrižna, naša jedina briga bila je da zabavimo decu, a rad sa njima je uvek i uživanje, pored toga što ponekad može biti malo naporno.

Tokom prakse naučila sam i pravo značenje fraze- vršiti uticaj na nekoga. Osećaj da ste nekome preneli znanje, pričali o svojoj zemlji i stvorili im želju da dodju i vide Srbiju je opet onaj koji vas čini ponosnim do neba! Poslednjih dana prakse, svi smo bili jako tužni što je kraj, ali i presrećni zbog svih zajedničkih uspomena sa kojima smo se vratili u naše zemlje. Tako da ukratko, pre prakse uplašena, tokom prakse ponosna na sebe, nakon prakse još ponosnija, zadovoljnija, ambicioznija i ispunjenija.

Ø ŠTA TE JE NAJVIŠE PROMENILO NA PRAKSI?

Mislim da su ljudi koji su bili deo ovog projekta najviše uticali na mene. Od svakog od njih naučila sam po nešto, a naravno od svakog sam izvlačila ono najbolje. Ljudi i situacije u kojima smo bili zajedno, bilo da je to na poslu, u klubu, na putovanjima, rekla bih. Naučila sam da uvek mislim pozitivno i tražim rešenje, mnoge moje predrasude su pale u vodu a sve to zbog toga što tokom čitave prakse imate jako malo prosotora za svoju privatnost, pa onda naučite da živite sa drugima, da poštujete razlike koje postoje medju nama, da mislite jedni na druge a ne samo na sebe.

Ø NAJVEĆI KULTURNI ŠOK NA PRAKSI

Najveći šok u Pragu mi je bio da je pivo jeftinije od vode. A što se tiče kulturnog šoka…čini mi se da su Česi kao narod jako slični Nemcima. Na prvu loptu nisu baš toliko ljubazni i druželjubivi, verujem da im treba vreme a mi ga nismo imali baš toliko. U jednoj porodici u kojoj sam odsela 7 dana, učinilo mi se da svi misle prvo na sebe. Nema tog porodičnog duha, mada tu je sigurno i faktor da je u pitanju život u glavnom gradu tako da se ograđujem od generalizovanja. Takođe, u samoj komunikaciji između nas volontera dolazilo je nekad do nesporazuma iako je većina nas tečno govorila engleski. Južnoamerikanci su za nas Evropljane govorili kako smo direktni i neučtivi jer nismo koristili učtive oblike za postavljanje pitanja ili smo jednostavno zaboravljali ono *please* na kraju rečenice. To mi je bilo čudno, ali naravno da smo se šalili na račun toga tako da kada god smo hteli nešto da pitamo dečka iz Ekvadora govorili smo –Crhristian, would you please be kind enough as to tell me…?-

Ø KAKO IZGLEDA JEDAN DAN NA PRAKSI?

Moj projekat podrazumevao je rad u školama od ponedeljka do petka, a vikendom smo bili slobodni. Tipičan vikend značio je da se ustaje rano i odlazi se u neki obližnji grad. Sve slobodno vreme smo maksimalno iskoristili da putujemo okolo, odemo do Drezdena, Berlina i vidimo gomilu čeških manjih gradova koji i nisu toliko poznati ali su nas prijatno iznenadili i definitivno bili vredni posete. A jedan radni dan izgleda tako što se ustane rano, i onda tako dok ustajete obećavate sebi da ćete se vratiti u krevet čim se vratite sa posla. Međutim onda se razbudite i još dok ste na poslu (radno vreme je obično bilo od 8 do 2, tako da nam je svako popodne bilo slobodno) dogovorite se sa ostalim volonterima da ćete popodne ići na pivo, u šetnju bajkovitiom Pragom jer toliko toga ima da se vidi i radi. Tako da ništa od onog plana da se dodje u sobu i spava se. U smeštaj smo odlazili obično poslednjim metroom, u ponoć. Svaki dan je bio priča za sebe, pun anegdota i smeha. Moj projekat je takođe bio specifičan jer smo menjali škole, timove i smeštaj svakih sedam dana, tako da je bilo i onih dana kada se vratimo sa posla, i pošto smo svi zajedno u jednoj kući ostanemo tu da gledamo film i ćaskamo dok nam Hamza iz Maroka svira gitaru. Te nedelje smo zajedno i planirali svoje prezentacije i pomagali jendi drugima, dajući ideje i savetujući se.

Ø NAJČUDNIJA HRANA NA PRAKSI

Mi smo se hranili u školskim kantinama tako da smo imali priliku da probamo dosta njihovih specijaliteta. Jednom smo za ručak dobili kao neka mala prazna peciva, utopljena u puding od vanile. Bilo mi je jako čudno da to služe za ručak kao glavno jelo. Takođe, veoma često na meniju je bila čorba sa kiselim kupusom i neke knedle koje su totalno bezukusne, ali su ih služili uz neki sos.

Ø MOJ PROJEKAT/POSAO NA PRAKSI

Projekat Edison-Break Cultural Barriers bio je koncipiran tako da predstavljamo svoju kulturu i zemlju deci u osnovnim i srednjim školama u Pragu. Nismo puno znali o tome pre početka samog projekta, a onda smo tamo u toku prve nedelje kada smo imali prezentacije o samom projektu, zajedno radili na našim prezentacijama i aktivnostima koje smo kasnije obavljali sa decom u školama. Najveći izazov je bio prilagoditi nivo engleskog jezika maloj deci, smisliti igre koje bi njima bile zanimljive a u isto vreme nešto ih i naučiti. Ispostavilo se da je rad sa malom decom bio čak i lakši nego sa tinejdžerima koji vas razumeju ali ih u devedest posto slučajeva ne zanima to što vi pričate. S obzirom da ja zaista želim da se bavim ovim poslom i da budem profesorka ova praksa je bila prava priprema za mene i moju buduću karijeru. Ja sam se trudila da svaki čas isplaniram unapred, međutim to se od nas nije zahtevalo. Mogla sam da primetim da su svi drugi volonteri jednako uživali u projektu kao i ja, iako studiraju ekonomiju, političke nauke, prava, pa čak i medicinu. Nekada nam je bilo naporno jer vas deca iscrpe, ali neretko smo dolazili u kancelariju sa osmehom na licu, govoreći –Hey guys, I am famous!-. Najlepše od svega je bilo to što smo znali da ako se stvarno dopadnete deci oni će to pokazati, pa vam onda srce bude puno kada završite čas a oni priđu, zagrle vas i ne daju vam da odete, slikaju se sa vama i pitaju za vaš Instagram. Na kraju projekta nisu izostale ni suze kada su mi deca iz jednog odeljenja poklonila našu zajedničku fotografiju,a na poleđini mi se zahvalili i rekli da se vratim u Prag. Na stotine dece je čulo naše prezentacije, jer smo u svakoj školi održali u proseku dvadesetak prezentacija kako bi mogli da ih čuju sva deca te škole. Ja sam se apsolutno rešila treme da pričam pred tolikim brojem ljudi jer sam navikla da svaki put kada uđem u učinonicu trideset đaka zuri u mene tako da mi je to postalo prirodno, čak sam i uživala u toj pažnji. Deca vole ovaj projekat, delom zbog toga što onda nemaju svoje redovne časove, ali i zbog toga što se vi za njih stranac, savršen primerak vaše zemlje i kulture i žele da znaju sve o vama.

Ø KAKO SAM POSTALA SVESNA SVOJIH SNAGA TOKOM/NAKON PRAKSE?

Kao što sam već napomenula, činjenica da ste negde van granica sopstvene zemlje, sa još dvadesetak mladih, ambicioznih i uspešnih ljudi i da oni vas vide na isti taj način dovoljna je da se osećate ponosno i zadovoljno. Tokom prakse moje samopouzdanje raslo je iz dana u dan, ne samo zbog treme koja je nestajala zbog rada na projektu već i zbog svih onih pozitivnih kritika koje sam dobila od svojih članova tima. Nekako se za tih šest nedelja mnogo više zbližite sa ljudima nego što biste inače, znate da imate jako malo vremena, a većina ljudi tu ipak deli interesovanja. Konstanto ste u situacijama gde vaše sposobnosti dolaze do izražaja, a u koliko ih nemate onda ih razvijate. Ja imam tu tendenciju da nekad paničim i možda se previše žalim u nekim slučajevima, ali učeći od drugih vremenom mi je bilo glupo da to radim pa sam rešila da i ja gledam uvek na pozitivnu stranu stvari. A kada se vratite kući pa saberete utiske gde ste sve bili, s kim, šta ste radili i šta ste sve uspeli, preostaje vam samo da to sve stavite na papir i iznova se podsećate tih stvari ako vam ikad padne na pamet da se opet žalite!

Like what you read? Give AIESEC Serbia a round of applause.

From a quick cheer to a standing ovation, clap to show how much you enjoyed this story.