Sve boje autističnog spektra

ili priča o Bebi

- Majko, je l' on normalan?

- Pa, i ja sam se to pitala za tebe, kad si bila mala.

Ovo je otprilike suština ove priče i približavanje “normalnih" i “nenormalnih" svetova.

A sve je, zapravo, počelo odavno, odavno, pre mnogo hiljada godina, kada je neki gen malo poludeo i počeo da pravi kurcšlus u nekom softveru mojih predaka.

I tako… prolazile su generacije, ludi gen je preživeo, došao do mene, a ja to prenela dalje, s tim što smo gen i ja u mom detinjstvu imali naziv — baksuz.

Međutim, stvari se dramatično menjaju tamo posle 2000., kad neka deca više nisu freakovi i baksuzi, nego se, eto, nalaze u autističnom spektru.

Ali, da krenemo redom. Ovo je priča o mom sinu, koga najčešće zovem Bebo, i čiju sam dozvolu dobila da je napišem. Beba je u međuvremenu veličine bebe kita, ali ja ga i dalje tako zovem, neke navike se ne mogu promeniti.

Pa, da počnemo. Napravite kokice, biće ovo poduža vožnja.

Ja zdrava, trudnoća normalna, porođaj lak, Beba ocenjen najvišom ocenom. Mleka imam, on neće da sisa, mene spičila postnatalna depresija, ovde romantično nazvana “baby blues", plače Beba, plačem ja, nit' znam nemački, niti Beba nešto…