Tik-tak-tik-tak

ili kako život prolazi

Panični napad sam imala na probi prošlog petka, pre toga kod frizera, posle toga pre dva dana, danas dva puta. Dobro mi došli u treću epozodu najusranijeg života ikada. Makar iz moje perspektive.

Obukla sam plavi jump-suit, volim plavo, smiruje me. Odlazim do auta, smeta mi vrućina, istovremeno me nervira što je dekolte previše otvoren i što nemam sise, ne znam šta me od ta dva više nervira, ne znam zašto sam obukla to govno, dišem sve brže, samo hoću da legnem i umrem, ali stižem do auta, startujem ga, odvrćem klimu na minimum i samo želim da je Wolfram tu.

A nije.

Nemam vremena da plačem, jer mislim da ću umreti. Vozim do kuće, napad prolazi, mrzim svoj život i kunem se da ću radije popiti celo pakovanje Lexotanila, nego sebi dozvoliti da se vratim u prethodnu fazu. Ne mogu to ponovo da priredim svojoj porodici.

Wolfram je tu, ulazi u auto. Zahvalna sam, jer sam imala makar tu čast i zadovoljstvo da upoznam njega i da rodim naše genijalno dete. Zahvalna sam i smirena. Ili sam ipak nervozna?

Tik-tak-tik-tak, moj mozak nikad ne miruje.

Odlazimo na kafu.

Recimo, ovde sam mrtva umorna posle napada. Nikada neću prestati da vam pričam, koliko je to naporno i koliko ja ovo govno od mozga i od života nisam izabrala.