A kaže da je hrabrost vrlina, na božanskom nivou, zapravo. Vrlina na rubu nepromišljene smelosti i kukavičluka: etika hrabrosti, kao povratno-uzročni odgovor (za sve?).

Za Aristotela je hrabrost etička vrlina specifično ljudska, čovečja. Iako se u Nikomahovoj etici gospodin A. s posebnim osvrtom bavi hrabrošću kao užom etičkom vrlinom, današnje doba je ovaj koncept ‘’etičke volje’’ nagrizlo. Skoro pa pregrizlo. Pitanje je jednostavno: gde počinje hrabrost, a gde želja da smo hrabri? Da li je dugme ove pragmatične vrline ON i dok se pravimo da smo hrabri? Kako znamo da to što osećamo jeste granica smelosti, i šta ako je prekoračimo iako nismo hrabri?

Hrabrost je spasenje, kaže učenik Platon. Slušavši dve generacije antike uz osvrt na moderno doba, dolazimo do miksa reala i spasenja koje nas čini božanskim — istina. Ali, kako znamo koja je naša merna jedinica hrabrosti i koristimo li se društvenim metriksima dok introspekcijom ne dođemo do svoje mere? Mada, i to je hrabro. U obe dimenzije: prihvatiti tuđe kao svoje i/ili proći svoju jedinicu mere hrabrosti.

,,Smelost da čovek izaziva svoje sposobnosti i stavove’’, pominje Anonimus kratke ankete 1 Ovakva potpuno neizvesna borba na koju se Anonimus oslanja jeste smelo, ali da li je hrabro ići ka bitci koja ne znamo kakva je, nesagledanoj, možda i lakoj? ,,Menjati sebe’’, dodaje osoba A2. Menjati sebe je savršeni miks dve filozofske škole. Prisetimo se: ,,Epikurovac je govorio: biti svestan svoje maksime koja vodi do sreće, to je vrlina; stoičar je govorio: biti svestan svoje vrline, to je sreća. Prvome razboritost beše koliko moralnost; drugome, koji je izabrao viši naziv za vrlinu, jedino moralnost beše istinska mudrost’’ 2

Stoik će uvek gledati da neguje vrline razuma i trudiće se da ne bude rob svog tela — telo samo da sluša razum. Ipak, za epikurejce je najviše dobro duša ispunjena zadovoljstvima, koja kasnije neće dovesti do nikakvih bolova i nemira u duši. Epikur je smatrao da su osećaj i iskustvo ono čime treba da se služimo kada tražimo znanje.

Menjati sebe bi, shodno definisanim učenjima, značilo da sami postavljamo svoj zakon i metriku (telo sluša), ali da iskustvo kaže jesmo li uspeli (čulni oset). Miks dostupan WiFi konekcijom. Miks uslovljen matricom kojom sagledavamo svet i koncipiramo nadražaje.

Koliko stoik u nama dozvoljava telu da sluša razum, a koliko pak razum zavisi od čulnih nadražaja; smemo li, uopšte, danas, u vreme wearable tehnologije, razdvajati nagone, strast i real? Ne postoji više ‘’mislio sam da mislim’’ ili ‘’trebalo bi da mi to treba’’, footprintujemo se svime.

Mera između potpune apatije i nepromišljenog entuzijazma

Uslovljenost volje često zavisi od uslovljenosti voljom. Sila trenja (želja-mašta-mogućnosti) opire se potencijalu racionalnosti. Ako tome dodamo kub puke borbe za preživljavanje i neracionalnost društvnih normi, onda zasigurno znamo da sve prethodno rečeno ne vodi ničemu sem, ucugani dosadom, iznovnom proispitivanju etičnosti — a, tako pakleno zaboravljamo da je jedino važno naći mir koji provocira tuđi mir.

(Zašto Kant? jer je pametan koren imenica koje itekako opisuju današnjicu: kant-a, kant-onalni, kant-on, kant-ar i, svakako, kant-itis jer malo šta vidim, a sve kao znamo)


1 Autorska ad hoc anketa slata direktno osobama za koje subjektivno smatram da imaju dubinu misli i potrebu za samoispitivanjem

2 Kritika praktičnog uma, Imanuel Kant, BEOGRADSKI IZDAVACKO-GRAFIČKI ZAVOD BEOGRAD, 1979., str 129

Show your support

Clapping shows how much you appreciated Anita Erker’s story.