Kad ono

Dvanaest je časova i očekujem sekundu kada će početi pauza za kafu. Pola časa okrenutih sebi na mestu za druge. Osećaj je izuzetan stoga ga često i zaboravljam. Radujem mu se pre ili nakon što se dogodi. Zavisi od rapoloženja. Prilazim aparatu, ubacujem novac, tu materijalnu potrebu dovoljno ja(k)(dn)u, napamet pritiskam nesscafe sa mlekom, ,,Šećer?’’, da da, šećer, tri kašičice, čekam, pali se svetlo, uzimam i sedam kraj prozora. Palim cigaretu i ne osvrćem se. Pogledi su poput magneta, nevidljive udice ili žice. Sedim sama, nisam ovde, tu, negde, možda baš dole, pet spratova niže, tri milje udesno. Lanena haljina ili džins. Ili, sedim kod kuće.

Pokušavam da nagovorim pokrete, da ih preusmerim, da im otežam, ne bi li utihnuli. Sklapam oči, umorna od tačke, umorna od dodira te plastike i mojih prstiju. I napamet znam utrošenu snagu da pritisnem to slovo, tu tipku ili prazan prostor. Znam u detalje paučinu na desnom kraju prozora, fleku od kafe na urednikovom stolu, one Marijine pantalone sa dubokim pojasom. Muči me miris koji vlada mojim umom. Ta neodoljiva tišina koja vuče u sebe. Slama kolena, utanjuje glas, čini te ranjivom. Užasan proračun sveta oko tebe. Vidim samo obike, njihovu usklađenost ili sukob; razapetih funkcija nekada davno. Sve je postao kliše. Dno flaše ili upaljača.

… Nije to sreća, strana kreveta na koju sam ustala, nepopijena kafa ili manjak cigareta. Ranije sam se petljala u te stvari, sada ih

, sada ih ignorišemo.

u višku manjkova, ni najmanje
Like what you read? Give Anita Erker a round of applause.

From a quick cheer to a standing ovation, clap to show how much you enjoyed this story.