Probudim se iz serijskog sna, ako imam sreće lucidnog, i predam stvarnosti koja tada nije — ona koja će biti — ako se razbudim.

Tada je upoznajem, iznova stvaram i imam tu neverovatnu mogućnost da na nekoliko trenutaka otmem i prihvatim samo one delove koje bih želela; ostatak zanemarim i odgurnm nekom drugom da ih ima.

Tada je ona sudar dve mene, pet ili više; sklop nesvesnosti i nadsvesnog; i onog plićeg, plastičnoprolaznog.

Tada mi ne budi ništa sem slika i puštam je da vibrira tako neusklađena, raščupanih delova, nespojenih, preklopljenih, ali snažnog atmosferičnog osećaja.

Tada ćutim i ne pamtim; ne razumem, ne trudim se, nemam, neću, ne želim; tada sam ja ona druga ja, nekad bolja, češće nagonska, neretko troma i tupih saznanja.

Tada ne postojim bez da ne osećam, tada ne umem bez da pokušam.