Pod kineskim digitalnim pojasom
Nadzor je nečujan i stalan, a kontrola je moguća tokom celog dana i iz svih perspektiva. — Mišel Fuko
Prošle nedelje, Kina je ugostila predstavnike nekoliko stotina zemalja na samitu inicijative Jedan pojas, jedan put, inicijative koja svojim grandioznim ambicijama obeležava vladavinu predsednika Si Đinpinga.
Srbija je jedna od više od 68 zemalja koje učestvuju u inicijativi i ovo nam je prošle nedelje sa ponosom prenošeno na svim mogućim vestima, dok su se nizale objave o potpisanim ugovorima i memorandumima. Jedan od dogovora koji su naši predstavnici pretočili u Memorandum o razumevanju jeste i onaj sa kompanijom Huawei (izgovara se vuavej) o izgradnji infrastrukture za pametne gradove u tri najveća grada u Srbiji: Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Najavljeno je i da će Huawei otvoriti regionalni centar za inovacije u Beogradu, kao deo implementacije projekta pametnih gradova. Zastrašuje me to što projekat sprovodi kompanija koja je više puta nailazila na optužbe o špijuniranju vlada i građana, kao i država koja ima vrlo niske standarde privatnosti i građanske slobode. Mi, građani Srbije, moramo da zahtevamo transparentnost kako bismo osigurali da projekat ne krši naša prava na slobodno kretanje, okupljanje i govor — ne samo sada, već i u decenijama koje dolaze.
Kina izvozi nadzor
Kina otvoreno pokazuje kako koristi napredne tehnologije u svrhu nadzora svojih građana — kao jedna od najmoćnijih zemalja na svetu, sa centralizovanim internetom i tehnološkim sektorom, ne popušta pod rastućim pritiscima branioca ljudskih prava i sloboda.
Sa više od 200 miliona CCTV kamera kojima vlada Kine ima pristup, država prati građane, ali ide i dalje: nedavno je počela implementacija sistema za nagrađivanje i kažnjavanje na osnovu podataka koje ima o svojim građanima. Sistem društvenih kredita sprovodi se pod motoom “održavanje poverenja je divno, a kršenje poverenja je sramotno”, a koristi sav raspoloživ hardver i softver da ogromnu populaciju drži pod kontrolom kroz davanje i oduzimanje poena na osnovu ponašanja. Prošireno je i korišćenje facial recognition tehnologije kojom je moguće identifikovati ljude na osnovu crta lica. Uokviru sistema, krediti se koriste za kažnjavanje onih koji ne poštuju saobraćaj, učine neko kriminalno delo, ali i za praćenje disidenata. Ova tehnologija ulazi i u škole, gde poput svemoćnog nastavnika nadgleda ponašanje učenika tokom časa i uz korišćenje veštačke inteligencije ocenjuje nivo pažnje svakog đaka. Dok mnogi u tehnologiji pronalaze priliku da unaprede ponašanje populacije od 1.4 milijardi ljudi, sistem je velika pretnja za one koji ne dele iste vrednosti kao i kineska vlada. Oni koji idu protiv nje, poput istraživačkih novinara, građana koji protestuju i disidenata, gube na mnoge načine. Sa niskim brojem poena, građani ne mogu da putuju, ne mogu koristiti usluge banaka, upisivati decu u dobre škole, i tretirani su kao građani drugog reda. Navodno, državna lista za posmatranje potencijalnih kriminalaca i političkih protivnika sadrži 20–30 miliona ljudi.
Peking ponajviše, pak, nadzire svoju zapadnu provinciju Sinđjang (Xinjiang), koja je dom 10 miliona sunitskih muslimana, koji se smatraju “smetnjom harmoničnom društvu”. Ovde država sprovodi identifikaciju skeniranjem zenica, upadanje na wifi mreže, kao i DNK profilisanje za održavanje liste podataka svih građana ovog područja. Oni koji ne igraju po pravilima, bivaju odvedeni u “kampove za preobrazovanje”, gde mnogi nestaju bez povratka.
Tehnološki giganti, poput kompanije Huawei, su ključni u ovim naporima; upravo zbog toga, kineska vlada ih drži izuzetno blizu sebi; ovo ide do te mere da se najveće tehnološke privatne kompanije mogu poistovetiti sa samom vladom.
Kako predsednik Si ulazi u projekte sa državama kroz Pojas i put inicijativu, jedan od očiglednih resursa koji Kina može da ponudi jeste da izvozi digitalne tehnologije i nadzor; a za uzvrat da dobije širenje uticaja ka zapadu, prirodne resurse i širenje tržišta svojih kompanija. Ovakva ponuda vrlo je privlačna autoritarnim režimima.
U značajnom delu Afrike, na primer, Kina po prvi put omogućava internet: u subsaharskoj Africi, gde je internet ispod svetskih standarda što se proširenosti tiče, ovo je dobrodošla vest. Kao tržišni lider na ovom kontinentu, Huawei investira jednu milijardu dolara u digitalnu infrastrukturu nekoliko afričkih zemalja, a sa više of 90 projekata u povezivanju zaokuplja 31.000 milja investicija kroz Aziju-Pacifik, Evropu, Amerike, Srednji istok i Afriku. Ono što je najalarmantnije, jeste to što Kina kroz ove projekte širi i ideologiju opresije. Navodno, Kina je već održala seminare sa medijima i vladinim zvaničnicima u Africi pod nazivom “Upravljanje sajber prostorom za zvaničnike zemalja učesnica u inicijativi Pojas i put”. Ovo je bilo praćeno uvođenjem zakona o sajber prostoru sličnim onima u Kini: vrlo oštrim i sa malo prostora za slobode.
Mojoj zabrinutosti ovde nije kraj.
Kineska vlada, kroz svoje tehnološke kompanije, optužena je za špijuniranje i praćenje stranih vlada i građana. Francuski Le Monde je 2017. godine obelodanio da je Kina špijunirala sedište Afričke Unije, zgradu koju je vlada ove zemlje u potpunosti finansirala i snabdela (uključujući i kompjuterske sisteme). Pronađeno je da je značajna količina podataka prenošena na servere u Šangaju svake noći, tokom pet godina. Serveri su od tada zamenjeni, zajedno sa mikrofonima pronađenim pod stolovima i u zidovima.
Nešto skorije, Huawei je, zajedno sa svojim protivnikom ZTE, došao pod budno oko međunarodne javnosti. Nekoliko država je označila kineske proizvođače digitalne opreme, uključujući i Huawei, kao rizik po državnu bezbednost. Novi Zeland, Japan i Australija zabranile su Huawei-u da učestvuje u izgradnji 5G infrastrukture; Češke vlasti su upozorile svoje građane protiv korišćenja Huawei opreme, a vlada Poljske je prošle godine uhapsila jednog zaposlenog u ovoj kompaniji pod optužbom da je špijunirao za Kinu.
Želite li bezbednije gradove?
Nadzor je “svaka vrsta prikupljanja i obrade ličnih podataka, bilo onih koji vas mogu identifikovati ili ne, za potrebe oblikovanja i upravljanja onima čiji podaci se prikupljaju.” — David Lion
Pametni grad je opširan termin za nadzor, analizu i reagovanje na dinamiku urbanih sredina, ljudi i resursa uz upotrebu podataka koji se tu mogu sakupiti. Iako nije nova ideja, napretci u digitalnim tehnologijama, prikupljanju podataka i veštačkoj inteligenciji otvorili su nove načine za prikupljanje i korišćenje podataka sa kamera na ulici, senzora, dronova, kao i za korišćenje prepoznavanja lica i analize sentimenata za potrebe pristupa podacima o osobama, raspoloženju masa, i kretanju kroz grad.
Pametni gradovi, istina, obećavaju povećanu efikasnost kako za građane, tako i za one koji upravljaju gradovima. Međutim, bez kontrole nezavnisnih grupa građana i eksperata, predstavljaju pretnju gubitka privatnosti i slobode kretanja i izražavanja.
Od 2015. godine, Srbija je potpisala desetine memoranduma i dogovora sa kineskim kompanijama i vladom Kine — prvenstveno u infrastrukturi, energiji i telekomunikacijama. Jedan od najranijih projekata u telekomunikacijama počeo je 2016. godine, kada je Huawei vodio prelaz fiksnih linija na IP tehnologiju; tada je premijer Aleksandar Vučić izjavio da bi “Srbija mogla da koristi znanje kompanije da dostigne “visine” u regionu.”
Prva instanca gde nalazim da Huawei ima upliv u gradske servise u Srbiji je iz 2014. godine, kada je Ministar unutrašnjih poslova potpisao dogovor za saradnju na projektu Safe City, iliti bezbedan grad. Navodno, prva faza tog projekta “podrazumevala je pojačavanje sposobnosti komandnog centra i centra podataka u Beogradu i uvođenje sistema za upravljanje video sadržajem. Od početka implementacije pre pet meseci, projekat je pomogao policiji da reši nekoliko velikih kriminalnih slučajeva i osigura bezbednost na velikim sportskim događajima”. Nema više podataka o ovom projektu, niti dokaza da je video nadzor zapravo doprineo našoj bezbednosti na ulicama. Ne znamo koliko je zapravo kamera instalirano, gde, niti ko ima pristup podacima, kao ni za šta se snimci još koriste pored rešavanja policijskih slučajeva. Stranica na sajtu kompanije Huawei posvećena ovome više nije aktivna.
Nedavne istrage New York Times-a o sistemu ECU-911, koji je za potrebe ekvadorske policije izgradila kineska firma C.E.I.E.C. i Huawei, prikazuje primer sistema, koji moguće naliči onome što koristi naša policija. Istraga NYT-a pokazuje da sistem, dok ne doprinosi borbi protiv kriminala na ulicama, koristi obaveštajnoj službi Ekvadora za praćenje disidenata i onih koji su se protivili autoritarnoj vladi koja je pre nekoliko godina sistem i aminovala. Štaviše, sistem je plaćen kineskim kreditima i kroz otpisivanje rezervi nafte — ovo stvara ciklus zaduživanja za Ekvador, a sav novac se vraća Kini.
Tokom poslednjeg dana samita Pojas i put, 27. aprila, naš ministar turizma i telekomunikacija potvrdio je spremnost da Huawei vodi razvoj 5G mreže u Srbiji i najavio je projekat od 150 miliona evra za uvođenje optičkih kablova za 750 hiljada domaćinstava (oko 30% svih domaćinstava). U isto vreme, hvalio se prilikom da Srbija uđe u “četvrtu industrijsku revoluciju uz pomoć Kine.”
Prvi tehnički tim za razvoj pametnih gradova posetiće Srbiju narednog meseca. Još uvek nije jasno ko će sve biti uključen u projekat, niti koliko će glas građana biti bitan u njegovom razvoju.
I ovde je ključ mojih strahova. Svedočimo značajnom padu sloboda — od govora građana do medija — praćenom opadanju poverenja prema institucijama i vladi. Sa gotovo nepostojećim kanalom komuniciranja između građanstva i vlade, mi nemamo priliku da iskažemo mišljenje o odlukama koje vlast donosi u naše ime. Takođe, vlade se menjaju, ali će infrastruktura koju Kina izgradi ostati na našim ulicama da osnaži svakog sledećeg Velikog brata. Zbog ovoga pozivam sve sugrađane, aktiviste, nevladin sektor i domaće tehnološke kompanije, da mi se pridruže u zahtevanju transparentnosti o digitalnim projektima koje vlada ugovori i koje je već ugovorila sa Kinom.
Moramo da razumemo
- kako se ovi projekti finansiraju,
- koje kompanije su uključene,
- koja tehnologija se koristi,
- koji podaci se prikupljaju i skladište,
- od strane koga
- i za koje svrhe.
Mi, građani i građanke, moramo da budemo deo projekata koji će nas odvesti u tu “četvrtu industrijsku revoluciju”, jer će upravo ova “revolucija” da odluči živote svih nas i naših budućih generacija.
Svi zainteresovani da se povežemo i zajedno promotrimo kako doći do ove transparentnosti mogu da mi se jave popunjavanjem ovog formulara.
