Povratak

Kada sam se vraćao nazad, prvi put nakon odlaska, svitanje je bilo tamno. Sunce je oklevalo u pokušajima da se ogoli. Oblaci su se kidali od podloge poplavelog neba kao udrobljeni u pasulj.

Probudio sam se na benzinskoj pumpi. Narod je u gomilama izlazio iz autobusa. Da nisam prespavao Zaječar? Okrenuo sam se. Gledale su me sitne oči sa velike četvrtaste glave nasađene na široka ramena. Uz crveno telo uvaljeno u sedište visile su tanke ruke sa ogromnim torlačkim šakama. Smirio me je kad je objasnio da smo na odvajanju za Gamzigrad.

- Pogle’ frižder. Da l’ ima ovde zaječarsko nanu mu jebem. Potrovaše ni tamo s ono njino pivo. Ič ne valja. Jedno jutro, izlazio sam iz treću smenu, i dade mi tam’ devojče neke njine konzerve, jebem li ga šta je. Jedo’mo mi ono, lele, one usoljene u pičku materinu. Ja dođo kući, nije mi dobro od ono usoljeno. A mislim se, sad bi zalio ovo s jednog zaječarca i da vi’š. Nego nema, a njino nikakvo nije. Šta ću, gde ću, ja napravi špricer pa popi. Pa popi još jedan… Reče mi onaj, “lele ti bre od sabajle poče špriceri da udaraš”. Ja reko “kakvo da radim kad pivo im nije nikakvo”

Od putnika ga niko nije slušao. Ja sam se opet okrenuo i nasmejao se. On je zastao, možda bih ja nešto reko, ali ne… Nisam imao šta da kažem…

Šest meseci nisam čuo svoj jezik, svoj dijalekt. Iako ja njime baš i ne pričam, slušajući ga, pomilovao me je kao mesečeva sonata. Ćutao sam i mislio, pričaj čoveče, nema veze, samo nemoj da staješ…

- Jednom tako, išli smo ja i tast u Bugarsku, i sedo’mo u jednu kafanu tam, će jedemo nešto. Donesoše ni neko meso, jegnjeće li je, praseće li je… Sa sve neke travke, al’ ič nije usoljeno. Mi reko’mo, “ajd ako nije usoljeno da uzmemo pivo s njega”, i oni ni dadoše neko skupo u pičku materinu, strano. Zaječarsko nije bilo. Mi probasmo ono pivo, ono ništa ne valja. Tast ustade, poče im jebe majku za ono pivo što nam prodali, ja reko “sad će ni pobiju Bugari”. I na kraj ustadosmo, otidomo na Vršku Čuku, popimo po zaječarsko i ot’omo si kući.

Zaječar je izgledao umoran i usamljen u prolećnu zoru. Mutno nebo je dominiralo nad niskim krovovima i horizont, koji je načičkan stablima presecao najsvetliju tačku neba, jasno se video u blizini. Na ulicama poneka bicikla “hercules”. Pragmatični seljaci balansiraju dvema kantama s mlekom, a o pedale upiru mršave noge u nogavicama stisnutim štipaljkama da ne bi završile u zupčaniku. Otvara se mala pekara čiji masan izlog gleda na ulicu.

- Gle Mićo, Žitopromet. Otkad nisam jeo šesnu gibanicu. Ništa im ne valja gibanica tamo…

Kažu da je prvi simptom nostalgije želja za domaćom kuhinjom, to prvo počne da nedostaje. Mene hrana nije potrisala. Ne znam zašto sam se blago osmehivao periferijskoj palanci, niti zašto mi se nešto grčilo u stomaku. Nije valjda zvog hrane.

Show your support

Clapping shows how much you appreciated Dejan Aleksić’s story.