Kako me (ni) je fakultet pripremio za život


Na ovom putovanju zvanom život, često pokušavamo da ga predvidimo i time narušimo onu prirodnu spontanost iz koje kasnije nastaju najbolje životne lekcije. Dok smo deca, sve što je nepredvidivo i novo opažamo kao zabavno i uzbudljivo, kako maturiramo postajemo obazriviji i manje spremni da ulažemo u nešto nepoznato i strano, čineći se da ulog postaje veći, kako i godine iznova dodaju novu brojku.

Za mene, fakultet je bio to nepoznato kojeg sam se plašila, čitav taj novi svet u koji sam zakoračila nakon srednje škole. Nakon višemesečnog ubeđivanja svojih roditelja da živim sama i da sam za tako nešto i više nego sposobna, načinila sam prvi korak ka svetu odraslih. To je bio prvi i najlakši korak, jer je sve nakon toga zahtevalo više od koračanja.

Fakultet je sa sobom (pored 48 ispita ) nosio i mnogo pozitivnih promena, onih ohrabrujućih, a kako to u životu obično biva svaka promena, bilo dobra ili loša, zahteva period adaptiranja. Mamina kuhinja je lagano prelazila iz svakodnevnice u nešto o čemu se redovno mašta, a posebno za vreme ispitnih rokova.

Međutim kako se od snova ne živi, (i ne rešava glad), odlučila sam da stvari uzmem u svoje ruke, iliti rečeno studentskim jezikom, uzmem varjaču u svoje ruke, i svom sistemu za varenje podarim nešto više od konzerviranog pasulja i supe iz kesice.

Iako sam očekivala da ću zapaliti kuhinju spremajući svoj prvi pošten obrok, ipak sam doživela neverovatno saznanje da, gle čuda, ja umem da kuvam. U suštini, svako od nas može da uradi šta god zamisli, ali, priznajem, zaista je lepo kad ponekad to može da uradi neko umesto nas.

Ako se pitate zašto, (što je sasvim u redu), mislim da je odgovor: zato što smo ljudi i zato što čak ni evolucija nije rešila pitanje lenjosti. A da ne pominjem koliko je lepo biti u sigurnoj, komfornoj zoni iz koje retko kada volimo da izađemo. Međutim, maturacija iliti sazrevanje, počinje onda kada prestanemo da odbijamo da radimo sve ono čega se plašimo, a nema boljeg načina da gradimo samopuzdanje.

Ne znam za vas, ali ja sam se kao dete plašila čudovišta koje je u mojoj glavi napravilo čitavo skrovište ispod mog kreveta. I taj strah je išao tako daleko, da bih noću odlazila kod svojih roditelja u krevet i tu ostajala sve do jutra. Naravno, ovi strahovi su potpuno prirodni kada smo deca, međutim, to dete je u jednom trenutku napunilo 13 godina, a i dalje se plašilo mraka.

To dete sam bila ja.

A kako sam savladala svoje čudovište i konačno uživala u čarima sopstvene sobe? Tako što sam jednu noć rešila da pogledam ispod kreveta, a tu se nalazilo jedno ogromno ništa, (sem prašine koju je trebalo da očistim dan pre), ali to je neka druga priča i drugi žanr. Poenta je da su naši strahovi često iracionalni i da nas sputavaju da živimo živote onako kako zaslužujemo.

Da rezimiramo, fakultet je uspeo da me pripremi na “život u jedno”, takođe uspeo je da ohrabri razvoj mog unutrašnjeg “Džejmi Olivera” i najvažnije, da me uči da budem hrabra. No, na šta me nije pripremio?

Nije me pripremio da je život nakon fakulteta još jedna nova tranzicija na koju moram da se adaptiram. Nije me pripremio da ću svaki put po odlasku u kuću svojih roditelja primetiti da su dobili po jednu novu boru, i da je moja nekadašnja soba prazna.

Nije me pripremio na osećanje da nije lako odrastati i donositi sopstvene izbore. A na kraju, nije me pripremio na to koliko će mi nakon fakulteta, nedostajati život tokom njega. Ako ću biti potpuno iskrena, teško da bilo ko može da nas pripremi na ovako nešto, sem nas samih. Život je jedna konstantna promena, i kako takav treba da bude uzbudljiv i nepoznat, jer samo u takvim okolnostima zaista rastemo i sazrevamo.

Alden Nolan je napisao: Onda kada dete shvati da su svi odrasli nesavršeni, postaje adolescent, onog dana kada im oprosti, postaje odrasli; onoga dana kada oprosti sebi postaje mudro.”

Donositi odluke i imati mogućnost izbora su glavne odlike odrastanja, i kao takve nose mnogo radosti u životu, ali i odgovornosti. Ponekad nam je ta odgovornost teret, jer nismo uvek spremni da postupamo zrelo i prihvatamo promene, međutim kako vreme prolazi, teret postaje sve lakši, a mi sigurniji u sebe.

A ne postoji lepši način da vodimo autentičan život, od toga da imamo slobodu da ga sami kreiramo.

Iznova.

Show your support

Clapping shows how much you appreciated Ivana Džamić’s story.