(:

-Ja nikada necu znati kako moj deka zubima otvori orah. Jednom sam pokušao i zamalo da ostanem bez zuba, znaš li?
Nasmejala sam se jer sam znala da je sada pravi trenutak da mu pokažem najnoviji trik koji sam naucila.
Izvadila sam iz džepa lešnik i pažljivo ga stavila u usta baš kako me je tata i ucio, a potom samo lagano kvrcnula.
Pljunula sam i na dlanu mi se našao savršeni mali lešnik rasporen na dve jednake polovine.
Dimitrije me samo pogledao u cudu
-Hej! Pa ti too stvarno umeeeš heeej…Ali to nije orah. Onda nije fora. Rekao je.
-Ovo je još bolje od oraha. Lešnik jedu veverice, a orahe babe sa šecerom u palacinkama.
Smejao se dugo.
Onda sam zamislila njegovu babu Ružicu kako jede palacinku sa orasima bez njene zubne proteze i ta mi je slika bila odvratna . Toliko odvratna da sam od te odvratnosti pocela da crkavam od smeha.
Sedeli smo na panju, u šumi nedaleko od naših kuca.
Dimitrije i ja.
I tako svako vece.
Osim kada jedno od nas nije tu.
Vec par godina.
Imala sam 6, a Dimitrije 7 godina.
On je bio važan jer je krenuo u školu nedavno, ali sam ja uprkos tome i dalje bolje citala od njega.
Svako vece bismo igrali žmurke u šumi i onda bismo seli na panj i pricali o svemu što nam padne na pamet.
-Opet sam danas gledala Petra Pana. Zvoncica. Zvoncicaa. Ja želim Zvoncicu za drugaricu.
Zvoncicuu,moju magicnu drugaricu
Moju letecu palcicu
Moju svetlecu lampicu
Dimitrije se smejao.
I uvek je bilo tako kad god bih ja pocela da rimujem neke pojmove i sklapam od toga pesmicu.
Onda bi moja pesmica vremenom dobila i MELODIJU i kada bismo igrali žmurke,a on ne bi uspeo da me nadje ja njemu dam trag tako što tiho pocnem da pevam poslednje rime koje sam smislila.
I onda on mene pronade i sednemo na panj.
I pricamo
I smejemo se.
Mislim da je on jedina osoba koju sam možda i volela.
Ponekad bih toliko rimovala da bi mi bilo teško da se zaustavim.
U tom slucaju Dimitrije bi se bacio na zemlju i pretvarao se da je mrtav i svim silama se suzdržavao da ne pukne od smeha. Cak bi ponekad i zaustavio dah da se ja stvarno uplašim.
Svaki put bi mu poverovala i sela pored njega i naglo pocela da ga drmusam.
-heeeej hajde ustani necu više lupetati. Hajdeee molim te hajdeee.
Onda on mene sruši na zemlju pored njega i tako ležimo u lišcu i obicno cutimo i smeškamo se samo.
Tako je bilo i tada.
Prvo me je golicao ja sam se smejala i onda smo ucutali.
Zatvorila sam oci an par minuta dok nisam osetila njegov kažiprst kako me lupka po ramenu.
-Hej Katarina! Hej!
Otvorila sam oci i videla ga da sedi u turskom sedu pored mene. Ustala sam i ja .
-Pruži ruku, otvori dlan i zatvori oci.
Uradila sam sve kako mi je rekao i onda sam odjednom osetila kako mi se nesto pomera na dlanu.
Otvorila sam oci i ugledala malog svica.
Svetleo je kao zvezda severnjaca a izgledao je kao zvoncica. Kao moja zvoncica.
-Eto je. Tvoja Zvoncica. rekao je.
Pocela sam da se smejem jer me je užasno golicalo to malo stvorenje na mom dlanu.
U jednom trenutku sam iznenada naglo zatvorila šaku.
Dimitrije je zinuo a ja sam se smejala.
Ništa mi se više nije mrdalo u šaci.
-UBILA SI ZVONCICU! — rekao mi je, skoro placuci
-ALI TO NIJE NI BILA ZVONCICA. GLUPANDERU!
Ustao je od mene i krenuo da ide bez reci.
Nakon nekoliko koraka okrenuo se i izvadio lešnik iz džepa i zagrizao ga.
Pljunuo je sebi isti taj lešnik na dlan i ja sam ugledala dve savršene polovine istog onog lešnika.
Uradio je to mnogo bolje od mene.
-Pa cak i ja znam to sa lešnikom. Glupaco. Procedio je kroz suze.
Od tada nikad više nismo pricali
Niti mi je ikada više neko poklonio Zvoncicuu.
“Zvoncicuu,moju magicnu drugaricu
Moju letecu palcicu
Moju svetlecu lampicu.”