Doručak sa Vezuvom

Kada se potpuno spustila prašina i dim razišao, raširili smo prostirke preko još uvek vrelog kamenja i spržene mahovine i seli da doručkujemo. Ništa posebno, mocarela i masline. Vino nismo pili, još se uvek osećao na mamurluk i bes, a čini mi se, po grimasama koje nije uspevao da sakrije, da je imao i grčeve u stomaku.

Jeli smo u tišini, u ovom momentu bilo kakve reči nisu imale smisla, i samo bi ga vratile u neko euforično stanje, kao ono juče ili u neko još gore od toga, što nije moguće prosuditi tako lako.

Nikada nisam ni mogao da dokučim šta misli i šta sprema, bio je za mene zatvorena knjiga uvezana lancima oblaka i tišinom okeana. Nije bio zao ni po ljudskim, a ni po merilima starih bogova, dešavalo se i da ponekad pretera, a da toga nije svestan ali to je bilo bez velikih posledica.

Sada kada gledam iz ove perspektive, mogu da ga razumem.

Počinjem čak i da ličim na njega u toj nekoj, ne mogu reći mržnji, jer se ne odnosi na pojedinca ili grupu, već više kivnosti zbog činjenja ili nečinjenja tih istih pojedinaca i grupa, nesvesno ili svesno — ne znam, ali ne bih da ispadne da sada pokušavam da opravdam njega kako bih opravdao sebe.

I meni sada sve više smetaju ljudi i sve što oni čine, ti prljavi nametljivi stvorovi što otimaju zemlju od mora i more od zemlje, što seju žito i ubiraju glad, zagađuju vodu misleći da će im vino večno trajati, gledaju u budućnost a gaze prošlost, pokušavaju da svemu i svačemu skroje sudbinu kao da je to njihovo pravo od boga im dato?!

Od onog boga sa krsta koji se prepustio sudu ljudi, a ne sudu bogova! I sada prikovan sa krsta sažaljeva svoju sudbinu prepuštenu nemaru i nebrizi ljudi koji ga koriste da iz drugih njemu sličnih, vernih i poslušnih, izvuku maksimalnu korist; da ih lagano cede u vino, krv njegovu i ono što preostaje, naforu, meso njegovo. Ipak, jedna stvar je nepromenjena u istoriji, ljudi izdaju bogove kada im više nisu potrebni.

Ako ćemo opet, sve živo i svesno je na vreme upozoreno.

I ptice i ribe, vodene nimfe i delfini, kitovi i morski psi i vukovi i šumski zečevi, svi su znali po noćnim urlicima iz utrobe njegove da se sprema nešto i da ga se treba čuvati jer u tom besu i pijanstvu neće razlikovati dobre od zlih već će sa mrakom na očima svom snagom udariti po svima podjednako, bljuvaće vatru progutanih uvreda zajedno sa sumpornim kamenom, zgaziće i spaliti sve što mu se nađe na putu, kamenom i vatrom zatrpati Herkulanum, vrelom vodom i parom Torre Anunziata, prahom i pepelom pokriti zgarišta Pompeje i Torre Greco, vatrenim bičevima osakatiti Castellammare di Stabia.

“Neka krvare, neka krvare”, pišti more u sudaru sa lavom.

Mada, moram to priznati, sada kada vidim kako njegovom utrobom jezde vozovi i metroi, a automobili jurcaju njegovim venama od vatre, uvezanog autostradom i uzanim ulicama načičkanim kućama ga pokazuju radoznalim turistima i maloj deci, koja ga pljuju i zapišavaju kao psi da ga obeleže za sva vremena, žao mi ga je; ostareli bog kojeg sažaljevaju, ukroćenog, vezanog, nedovoljno snažnog, pročitanog…

Možda je trebalo da jače udari, prevrne zemlju i nebo, otkine parče vasione, prepolovi sunce i sa dva vatrena diska preore zemlju da bi ga cenili i bojali ga se, pa da poput drugih ostane večito na panteonu starih bogova, kao Staljin ili Hitler: strašno je koliko ta stoka uživa da ih muče i ponižavaju, i da kasnije ceni i uvažava iste te mučitelje!

Diže ih u visine nebeske i hvali kao nezamenljive jer su valjda kao i bogovi raspolagali sa životima mnogih i jer su dali sebi za pravo da o smrti drugih odlučuju sami. Čak su i samoj smrti oduzeli mogućnost izbora puta kojim će voditi osuđenog.

Valjda je i on tako prelomio, razmišljam između dva zalogaja pazeći da ne progutam košticu masline: izdaja se mora osvetiti odmah, vreme i so će pojesti oštricu besa ukoliko se čeka, a bol će otupeti, samo će se u staklenim polugama srca pojaviti još jedna pukotina, jedan zarez kao opomena na zlo koje je posvuda okolo i koje pokušava da nas zatre.

A zatim će, kada se nakupi kritična masa zarezi prerasti u pukotinu, procep koji deli srce na pola i kida ga kao led stenu tražeći duboku u njemu sakrivenu pticu koja čuva tajnu života.

Bello il silenzio, ha detto, una parola come un uccelli surreali volare un aria calda.
(Lepa je tišina, reče, a reč poput nestvarne ptice odleprša vrelim zrakom.)