‘‘Ja hoću život, bolji život… Lupam glavom posred zida, gde je tanko — tu se kida.’’

Bolji život…

Mi, jugosloveni (da nas sada sve ne nabrajam — nisam siguran dal’ smo se konačno prestali razdvajati), imamo veoma bogatu muzičku tradiciju. Rat nam uopšte nije trebao (iz mnogih razloga), a slavensko srce dobro zna za bol i bez rata. Kao što Đole pjeva: “U mojim venama davni sever caruje i ja ponekad ne znam šta mu je. Što luduje, od sreće tugu tka, moja prosta duša slovenska?’’ Emocija imamo za izvoz. U školskim danima, imao sam profesora engleskog koji je bio veliki ljubitelj srpskog filma i još pamtim šta mi je rekao. Rekao je da iako voli naše filmove i tekstove, ipak ih ne gleda i ne čita često, jer mu dođe da ‘‘reže vene’’. Jebiga, u pravu je. Kolektivno smo depresivni. On je kanađanin engleskog porijekla, a mi se uvijek volimo narugati njima zbog njihove hladnokrvnosti. Da je on bio hladnokrvan, ne bi ga ništa potreslo.

I sada, kad već imamo suficit tuge, jadi i bijede, zašto još živimo u mraku devedesetih? Dokle više prepucavanja o žrtvama i tome čiji je zločin veći ili manji? Kad će ‘‘oni’’ više prihvatiti odgovornost? Jebiga, jeste lakše prebaciti odgovornost na drugoga. Englezi imaju uzrečicu ‘‘Those who live in glass houses should not throw stones.’’ U prevodu, ‘‘Ko živi u staklenoj kući ne treba bacati kamenje.’’ A zašto baš engleska uzrečica? Zato što su baš Englezi ti koji imaju muda da jedan narod žigosu kao genocidni.

Odrastao sam u kanadskom gradu Kičener, koji je imenovan po britanskom feldmaršalu Herbertu Kičeneru. Feldmaršal Kičener je bio vođa britanskih snaga za vrijeme 2. burskog rata, u kojem je u britanskim koncentracionim logorima umrlo preko 25000 burskih žena i djece. U tu cifru nisu uračunati burski vojnici, jer su ovi logori bili za izbjeglice. A ko su bili Buri? Bijelci koji su došli i oteli afričku zemlju od starosjedioca. Mogu onda misliti koliko je tek afričkih crnaca nestalo u tim logorima — nisu ih ni upisivali. Ali najžešće je upravo to da se taj kanadski grad nekada zvao Berlin, jer su tadašnji stanovnici u glavnom bili njemačkog porijekla. Ali nakon 1. svjetskog rata, ime grada se promijenilo. Njemci su ipak tada bili neprijatelji. Politika je kurva. Boli Engleze za ironiju.

Ide mi na živce ovo diplomatsko sranje oko Srebrenice. Dozvolili smo da nas zavade — a i nije im trebao nikakav pretjeran trud. Lako nas je zavaditi unutar svojih nacionalnih torova, a kamo li međusobno. Ako se usudiš dignuti glas kontra nacionalističkog poretka ‘‘svojih’’, neće ti biti lako. A pošto je život na ovim prostorima tako lagan, teško je izabrati dodatnu muku. Zar nam nije dosta srebrenica i jasenovaca? Koliko još krvi i suza trebamo proliti prije nego što se opametimo? Više toga nas spaja nego što nas razdvaja. Znam da je mnogo lakše ‘voliti’ Amerikance ili Ruse nego jedni druge, ali to nije nikakva ljubav. Daleko su, i ne možemo se sa njima sporazumiti maternjim jezikom. Ne moramo se uopšte voljeti, ali isto tako se ne moramo mrziti. Ja dobro znam šta su tuga i bol, i svaka mi je žrtva važna. I opet mi Đole padne na pamet — ‘‘Spasen je onaj prvi pogođeni a svi su drugi večni taoci košmara.’’ Meni je lično dosta košmara. Ja hoću život — bolji život.

Nije zapad na strani Bošnjaka. Nije istok na strani Srba. Libo Amerikance i Engleze racku za Bošnjake otprilike isto kao što Ruse i Kineze libo racku za Srbe. Isto tako važi i za jadne Ukrajince. Sile gledaju svoje interese i mislim da je konačno vrijeme da i mi manji malo ganjamo svoje kolektivne interese, a ne interese političara i foteljaša koji nam prodaju našu slobodu, prava i sigurnost, i to za sitan kusur. Nisam ljubitelj Čorbine politike, al’ taj čovijek dobro zna da barata jezikom. ‘‘Svijet se dijeli na pijone, na pijone i šampione.’’ Zar nije vrijeme da opet postanemo šampioni?