Igra vatre i ponosa
Jebi se.
Jebite se i ti i tvoja učtivost, uviđajnost i samokontrola. Kako možes tako da živiš? Da živiš i ne osećaš, ne letiš i ne trciš, ne žuriš i ne luduješ.
Kako možeš da budeš tako ravnodušan i smiren? Kao da si u nekom zen fazonu 24/7.
Ne daš se provaliti, nedokučiv si i nemoguć u svojoj zelji da budeš moguć. Tako nemoćan a tako moćan. Preda mnom, pred drugima, pred svetom. Moćan a tako nemoćan za sebe.
Jer šta znaš ti? Samo da me sjebeš svaki put kad se pojaviš.
Muka mi te je. Muka mi je od tvoje pojave, tvoje neiskazane i potisnute želje, muka mi je tvojih praznih reči i praznih obećanja. Muka mi je, loše mi je od tebe. Guši me sve ovo. Davi, kida, grebe iznutra i spolja i izjeda. Uništava, seče i ubija.
Jebite se i ti i tvoja umišljenost i tvoj glupavi ponos! Dosta mi vas je! Vašeg stava, istrajnosti, vaše rečitosti bez reči i vašeg osmeha bez smeha. Nije ti dovoljno što si ovde, sad, što sam ja ovde, sad? Nije mi dovoljno što si hladan kao led i što si vreo kao vatra. U isto vreme.
Opećiću se. Opekla sam se. Jednom, drugi, treći put. Jesam i opet ću. Izgoreću u plamenu žudnje i želje, izgoreću u plamenu nedorečenosti i bola, izgoreću jer je i to bolje nego da samo tupo posmatram. Da posmatram i čekam, da žudim i sedim i opet žudim. I sedim i čekam da se ta ledena tvrđava otopi kao januarski sneg, da se sruši i nestane.
Samo voda gasi vatru, a ja ću svoju da ugasim. Ugasiću požar i nestati, daleko, duboko u tvom srcu naći kutak i ostati. Skrivena od leda i snega, od ponosa i sete, skrivena od sveta, skrivena od tebe. Sakriću se tako da me otkriješ onda kada ne bude kasno, kada bude prekasno za novi početak a opet prerano za kraj.
I naćićeš me onda kada ti najviše budem trebala, kada se budeš najmanje nadao naćićeš mene. Tu na istom mestu na kome si me ostavio da čekam. Mirnu, spokojnu i srećnu. Jer se ledeno doba najzad završilo.
