Jutra nisu za mene

Šest je ujutru i ne pamtim kada sam se ovako rano probudila. Dočekam ja zoru vraćajući se iz neke lude noći, ali da ustajem, pa, ne hvala. Pljušti kiša u sred maja i lupa nehajno u prozor. Nije je briga što ja spavam ili možda ne spavam, već samo dremam u svojoj sivoj pidžami na pruge. I dalje mi je slatka, jer se osećam kao dete, ono razmaženo mamino. Ona ju je i kupila pre par godina, i nije je bilo briga što je kupuje dvadesetogodišnjoj devojci, u njenim očima bila sam i dalje mala raščupana klinka. Ipak je nosim, jer to sam ja. Dete u koži odrasle osobe. Odrasle osobe u pokušaju.
 
Čupave kose i izgužvana, palim prvu cigaru dok se na šporetu kuva kafa, a u tostu podgreva neko pecivo od juče. Previše sam lenja kako bih kupila novo. Daleko je prodavnica. Telefon ne prestaje da zvoni. Vidim nepoznat broj. Opet babu zove neko, sigurno neki rođak iz ko zna kog dela sveta. Broj je predugačak, a vreme neprimereno. Neću da se javljam, baba i tako i dalje spava. Bolje da ja vidim kakvo je stanje u kuhinji. Kuća počinje da miriše na zagorelo, mislim da je vreme da izvadim pecivo, ne ide takvo uz kafu.
 
Sedam na terasu i tako je mirno. Za divno čudo. Do pre sat vremena je treštala je muzika u ulici iznad. Neki klinac je sam kod kuće, njegovi su negde otišli a on pravio žurku. Sreća pa su komšije fine, a ja noću spremam ispite. Jedva sam dočekala mir i tišinu. Slušala sam celu noć Miljacku i nekog malog koji izjavljuje ljubav devojci, a ona ga uporno odbija. Malom je slomila srce skroz. Posle su puštali samo neke tužne pesme. Valjda su popili par piva više no inače, razbili po nešto po kući i prvi put im je neko slomio srce. Ne znaju da je to samo početak. Biće mnogo toga još. Al da im ne kvarim snove o srećni zauvek.
 
Meni trenutno srce slama ovo hladno vreme u maju. I to što sedim umotana u najdeblje ćebe na terasi i što Sunce nikako da ugreje ovo grozno jutro. Nikako da izađe iza ovih sivih oblaka. Slama mi srce što me to pogađa. Postajem kao baka, sve me boli na promenu vremena, samo kukam i žalim se. A ova kiša ne prestaje da pljušti. Pada sve jače a ja se krijem. 
 I kafu sam zaboravila, voda je isparila a džezva stoji prazna na usijanom šporetu. Čoveče. Mrzim ovaj dan, ne mogu ni kafu da popijem kako treba. Pecivo se ohladilo. Naravno. Možda jogurt da uzmem. Nema u frižideru. Prodavnica ne radi. I ja sam i dalje lenja da bih otišla do nje. Možda bi ipak trebalo da se vratim u krevet.

U krevetu je toplo, kišu ne vidim. Spustiću roletne i neću da ustajem do podneva. Previše je rano za razmišljanje, i za kafu, i za pisanje. Vraćam se u topli kutak, pod moje ćebe. Jutra nisu za mene.

pinterest.