Put do jednostavnosti…

LANA NA ‘PUTU DO JEDNOSTAVNOSTI’…. :)

Milena Jesenska u svojoj knjizi ‘Put do jednostavnosti’ navodi mnogo zivotnih istina i mudrosti…. U jednom poglavlju kaze:

“Mislim da niko ne može da uspe bez ove operacije: izvaditi iz sebe izgubljena i lažna, ambiciozna mestašca, rane pustiti da zarastu i hrabro priznati šta se sve nema. Kada se to učini, najteži uspon ostaje iza nas. Ispred vas je jednostavan i širok put. Ostaje nam samo da svoje sposobnosti i lepotu svesno negujemo a svoje loše osobine pustimo da zakržljaju i sakrijemo ih u ćošak, gde neće smetati nikome osim nama samima. Posle od njih ostaje samo mali zavežljaj koji nosimo sami, na svoju odgovornost. Možda će nekome uspeti da ga negde zaboravi, ili što je još hrabrije, baci uzvikujući: Konačno su mi ruke slobodne! “

Inače sam život i harizma Milene Jasenske su fascinantni:

Milena Jesenska (češ. Milena Jesenská; Prag, 10. avgust 1896 — Ravensbrik, (nacistički logor)17. maj 1944) češka spisateljica, novinar i prevodilac.

Milenin otac Jan Jesenski bio je ugledni profesor na medicinskom fakultetu u Pragu (Karlov univerzitet), specijalista za ortopediju vilice. Milenina majka Milena Hajzlarova umrla je kada je Mileni bilo 16 godina. Otac i Milena se nisu najbolje slagali i ona je to koristila da bi radila sve po svome. Završila je gimnaziju Minevra, prvu gimnaziju za devojke i dobila prilično slobodoumno obrazovanje. Pod uticajem oca upisala se na studije medicine, ali se ubrzo prebacila na književnost. Družila se i izlazila u Pragu upoznavši duhovnu elitu tog vremena. Bavila se sportom i bila prilično popularna. Upoznala se sa Maksom Brodom, Francom Kafkom, Francom Verfelom, učestvovala u raspravama o književnosti i ulozi umetnika u tadašnjem društvu.

Zaljubila se u Ernesta Polaka, jevrejina, deset godina starijeg, književnog kritičara, koga je upoznala 1914. Ta veza je naišla na veliko negodovanje njenog oca, koji ju je poslao u sanatorijum u pokušaju da se ta veza prekine. Kada je Milena postala punoletna udala se za Polaka.

Ubrzo se bračni par seli u Beč, gde se Milena suočava sa finansijskim problemima, nerazumevanjem i usamnjenošću. Sa ocem ne govori. U Beču ne poznaje nikoga. Muž je ostavlja samu kod kuće i izlazi u kafane gde se provodi sa društvom i brojnim ljubavnicama. Svi troškovi vođenja domaćinstva su na njenim plećima. Zbog materjalnih neprilika jedno vreme je radila na železnickoj stanici kao nosač!

Milena pokušava da se izbori sa finansijskim problemima pišući za novine ili prevodeći. Tako 1919. dolazi na ideju da na češki prevede pripovetku u to vreme malo poznatog pisca Franca Kafke koji živi u Pragu ali piše na nemačkom. Franc i Milena sreli su se povodom tog prevoda u oktobru 1919. u jednom kafeu u Pragu i tada počinje jedna od najuzbudljivijih ljubavnih priča 20. veka. Sam Kafka je za Milenu govorio da je ljubav njegovog života. Poput mora, svetlost koja zrači čak i kad je više nema — pisao je u svojim pismima.

Ali Milena nije bila spremna da napusti muža a Kafka nije imao snage da čeka. Na izričit Kafkin zahtev prepiska je prestala. I tek nekoliko godina kasnije on priznaje da od tada nije pisao pisma jer je bilo besmisleno pisati bilo kome ako ne piše Mileni. (Kafka se leči od tuberkuloze, Milena ga posećuje u Meranu, njihova ljubav traje i posle raskida, Milena još dve godine odlazi na poštu očekujuci njegovo pismo. )

Kada je Kafka umro 1924. godine, Milena je napisala Spomen, na vest o Kafkinoj smrti koji je objavnjen 6. juna 1924. u „Narodnom listu“.

Ubrzo zatim 1925. postaje priznata spisateljica, uspeva da se razvede od Polaka i vraća se u Prag….”

U svom romanu: ‘Ostati na nogama’ Milena na pohvalu jednog publiciste:

“ “Kakvi god da su vam stavovi, vidim da ste pre svega Čehinja. Čitam to u vašim člancima i raduje me to.” odgovara:

“Dragi gospodine,

Hvala Vam

Svaka pohvala iz usta dobrog čoveka podstiče.
Pobeđuje osećaj da radite uzalud u praznom prostoru.

Ipak je radost bila narušena formulacijom pohvale; otprilike bi to moglo i ovako da se izrazi: ko god da ste, pre svega ste Čehinja i to je dovoljno.
Prošlo je od tada već čitave dve nedelje i kuda god da idem, stalno u sebi govorim “pre svega”. U slobodno vreme, za vreme šetnji po prolećnom Pragu kada čoveka odjednom uhvati nemir u stanu, pa ide na brdo Petržin ili u Strahovsku baštu da očima vidi i dodirne deo Praga, i da se vrati kući miran noću, kada ne mogu da spavam, u nesuvislim razgovorima s prijateljima svuda me prate reči “pre svega”.
Sada, kada sam sve to dobro primislila, izanalizirala i isprevrtala, moram, gospodine, da vam vratim Vašu pohvalu. Ja jesam, naravno, Čehinja, ali PRE SVEGA se trudim da budem pristojan čovek.”

Milena Jasenska
10. maja 1939.

Na kraju, evo kako su pomenuti ljubav i prepiska izgledale iz Kafkinog ugla:

Franc Kafka i Milena Jesenska upoznali su se u oktobru 1919. godine a sreli se svega nekoliko puta posle toga. Ipak, to je bila jedna od najstrastvenijih ljubavi dvadesetog veka. Iz njihove dvogodišnje prepiske nastala je i knjiga Pisma Mileni (F. Kafka) koja se čita gotovo poput ljubavnog romana. U Kafkinoj se svakoj rečenici oseća opčinjenost Milenom, kao i književna nadahnutost koju je ona očigledno budila u njemu. Čini se da je tridesetogodišnji Kafka postao zavistan od Mileninih pisama koja u njemu bude čulnu i stvaralačku strast. Možda baš zato Kafka često odluta i u patetiku, te Mileni piše o svojim zdravstvenim nedaćama: grudobolji i nesanici. Bolećivog Franca dodatno je potresalo što voljenoj, ali udatoj Mileni ne može da piše otvoreno i bez bojazni da će neko otkriti njegova pisma. Nakon dve godine razmenjivanja pisama punih strasti, Kafka odlučuje da prekine prepisku jer shvata da njih dvoje nikada neće moći da budu zajedno:

Malo ima izvesnih stvari, ali među njih spada i ta da nas dvoje nikad nećemo živeti zajedno, u istom stanu, jedno uz drugo, za istim stolom, nikad, čak ni u istom gradu. Skoro bih rekao da mi se to čini toliko izvesno kao što je izvesno da sutra ujutru neću ustati i neću otići u kancelariju….”
Naslovna strana Kafkine knjige: ‘Pisma Mileni’ sa Mileninom fotografijom

ps. U samoj jednostavnosti zivota je i razmisljanje o smrti kao njegovom antipodu….

“Postoje dva načina da proživite život: Jedan je kao da ništa nije čudo. Drugi je kao da je sve (i zivot i smrt i ono sto dodje izmedju ) čudo…..”

Dok god postoje večni antipodi — vruće i hladno; manihejsko nadigravanje svetla i tame; akcija i reakcija; centrifugalno i centripetalno; ljubav i mržnja; rat i mir — postojaće datost i njena suprotnost, ništavilo… Stalna borba suprotnosti na kojoj počiva kosmička ravnoteža….” ( sveprisutni antipodi: zivot I smrt….)

Svaki dan se cuje vest o smrti nekoga, bilo da je to poznata licnost kao recimo Fidel Kastro ili anonimna osoba iz susedstva…..I naravno da smrt svakog coveka u meni budi setu I saosecanje, jednostavno mi je zao sto se neciji zivot ugasio bez obzira na njegovu starosnu dob, nacionalnost, versko ili politicko opredeljenje… Saznanja o smrti bilo koga su potresna: smrt izuzetno nadarenog mladica I besednika poreklom iz Loznice, smrt Leonarda Koena, pa smrt plejade nasih poznatih glumaca pocev od nezaboravnog Gage Nikolica….Naravno sa godinama I taj fenomen smrti kao I sve ostale fenomene: sam zivot, ljubav, radost, tugu, prolaznost, pobede, poraze primam mnogo drugacije nego u mladjim godinama, nekako tise, prirodnije, sa vise razumevanja I pomirenja u stilu tihog prihvatanja: ‘tako je moralo da bude….’ Naravno da bih sedamdesetih kada se Kastro nalazio na obroncima Sierra de Madre ili osamdesetih kada smo obozavali Koenovu pesmu: “Dance Me to the End of Love” (‘Ova pesma nastala je 1984. na sintisajzeru Kasio, koji je Koen našao u suvenirnici na Tajms skveru.’), ili u srednjoskolskim danima kada su me iste godine potresli: smrt divne osobe — mog deke ‘po ocu’, smrt majke moje najbolje drugarice, smrt naseg tadasnjeg idola Tita, kazem naravno da sam tih godina sve primala burnije, emotivnije uz erupcije bola ili ako su radosni dogadjaji bili u pitanju kao antipodi ovde pomenutih uz euforiju I emotivni vatromet ushicenja…

Sada je drugacije… Valjda su godine, zrelost, zivotno iskustvo ucinili svoje… Dirnu me I tuzne I radosne vesti ali nekako tise… Nema vise tih burnih reakcija I prejakih emocija… I dalje volim ljude, radujem se njihovim uspesima, slavim zivot I osetim tugu pri pomenu bilo cije smrti, ali nemam te predjasnje jake reakcije… Osim godina, mozda je I ta zivotna mudrost, cesto potencirana u stilu: ‘Neko to od gore regulise sve…’ :) doprinela ovakvim reakcijama…

Pratim u medijima razlicite price… Na zalost mnogo je vise onih tuznih nego lepih…Nekada mi nije jasno kako ljudi mogu toliko da mrze I tako degutantno da se ponasaju u nekim situacijama..(Na tu temu I. Bjelica je skoro rekla: ‘Kad pogledam okolo ne znam da li ima vise glupavih ili zluradih….’ ) Nikada nisam osecala mrznju cak ni prema onima koji su me povredjivali na razlicite nacine zeleci da me obezvrede nekim njima primerenim ‘jadnim I nedolicnim’ nacinima… Nikada nisam bila poseban ‘fan’ Isidore Bjelice, ali mi je zao kada cujem sta joj se sve desava, smatram da zena njenog ljudskog I intelektualnog kalibra to ne zasluzuje… Zato me je odusevila jedna njena recenica izgovorena u nekom od njenih skorasnjih intervjua, kada su je novinari pitali: ‘Sta je za Vas najveca sreca…’ odgovorila je (parafraziracu): ‘Sada kada sam prosla sve sto sam prosla, naucila sam da volim I one koji me mrze, to je najveca sreca….’ Naravno dalje razmisljanje o smrti nas samih ili nama veoma bliskih i dragih osoba vodi u filozofiju necega sto verovatno svaka prosecna osoba mora da iskusi u zivotu,(‘Sto ne boli to nije zivot, sto ne prolazi to nije sreca…’ -tako mi prvo iskusimo veliku radost zivljenja sa bliznjima, a zatim bol zbog neminovnog rastanka koji mora da usledi pre ili posle…. i nadu vaskrsenja njihove duse….) U takvim momentima zavisi kako ko ‘hendluje’ odredjene situacije: mozda je lakse verujucima nego ateistima jer vernici veruju u odvajanje ‘one mase teske 21 gram’ koja se negde gore kod ‘andjelcica’ spaja sa bliskima i dragima…..

Tako I ja razmisljam: volim sve ljude; one koji me vole I one koji me mrze…’ (a ima ih od svake ‘fele’…) Volela bih da su svi ljudi budu besmrtni ili bar da pozive 150 godina i da im zivljenje bude prijatno…. I smatram da su dva fenomena: zivot predivan, dragocen, kao antipod smrti, I ljubav sveobuhvatna, bezuslovna, Bozanska kao antipod mrznji uvek pobednici jer svetlost uvek pobedjuje tamu….

“Uvek se moze pronaći pozitivna strana svega, a nje uvek ima, ako ima dobre volje i ako su zvezde raspoložene da tu malo pomognu…. a one uvek jesu :-)) Moze se primeniti čuvena rečenica: “Sutra ću misliti o tome…” koju je izgovorila Skarlet O’Hara u filmu “Prohujalo sa vihorom”… i koju je čak i Đ. Balašević upotrebio u jednoj od svojih pesama: “Umesto molitve rekla si ‘o tom ću misliti sutra’ ,sa šminkom od gara k’o Skarlet O’Hara. tvoj preslikan lik…” :)
JA SAM TEK U MAGIJSKOM GRADU KAO STO JE, NA FOTOGRAFIJI PRIKAZAN, MADRID SHVATILA JEDAN STARINSKI IZRAZ KOJI JE POMINJAO MOJ POKOJNI DEKA DUJA: ‘NEKE LJUDE DUGO VOLIS, POSTUJES, ZELIS DA IH VIDJAS, A ONDA IH ZBOG NECEGA ‘IZMODIS’….. ‘ KOLIKO ZIVOTNE MUDROSTI U TOM STARINSKOM GLAGOLU ‘IZMODETI’………. EHH :)
One clap, two clap, three clap, forty?

By clapping more or less, you can signal to us which stories really stand out.