Храбрости, име ти је жена

Не знам да ли је министар добио идеју о обавезној војној обуци жена Србије док је био у Израелу, али и без његове посете сам се питао зашто жене не пролазе обавезну војну обуку и код нас.

Пуних 27 година се сусрећемо са разним безбедносним ризицима од стране разних држава, али и са временским непогодама последњих година. Зато сматрам да би имало смисла да жене имају своје формације, па макар то биле у војсци, полицији или цивилној заштити.

На једном од мојих путовања сам имао прилику да упознам у авиону девојку која је управо завршила двогодишњи војни рок при војсци Израела. 
Док смо разговарали, питао сам је да ли јој је тешко пало две године у војсци, на шта ми је она одговорила “ Да, јесте, било је тешко, али ако неко сутра нападне Израел знаћу како да заштитим своју породицу и људе које волим”.

Овом реченицом ми је све објаснила и на моменат ме је подсетила на наше жене.

Како смо и даље остали у контакту, сазнао сам да је постала официр ИДФ (Израелске одбрамбене снаге) са чином и да је једна од помоћница градоначлника једног града у Израелу. 
Не бих овом причом превише да поредим наше жене са јеврејкама, али мислим да би било добро због своје безбедности, а и безбедности свих нас, да имају своје формације у службама које сам горе навео.

Велику улогу у борби за независност државе Израел заправо имају жене. 
Оне су биле и саставни део војних формација Израела, а након проглашења независности 1948. оне се распоређују на друге дужности унутар војске.

Тадашњи премијер Израела Давид Бен Гурион званично је успоставио ИДФ као војску своје државе Израела 26. маја 1948 године.

Исте године, само пар месеци по успоставњу ИДФ, 18. августа 1948. почиње обавезна регрутација за слободне и удате жене без деце, рођене између 1920. и 1930. године.
У међувремену све до касних 90' их, односно до 2000. године, жене званично нису учествовале у војим операцијама државе Израел.

У међувремену, жене су служиле на многим позицијама као медицинске сестре, телефонисткиње, оператери, возачи, секретарице, службенице, куварице и још много тога. 
Женски корпус, у оквиру којег су све жене служиле, био је одговоран за старање о женским потребама војника и за њихову обуку и интеграцију у различите јединице ИДФ.

Жене су биле историјски забрањене у борбама ИДФ, тако да су практично након проглашења независности 1948. забрањене било какве активности на линијама фронта из разлога што је постојала озбиљна могућност падања у руке непријатељу и ко зна каквог сексуланог злостављања, тако да се тада женама пружа прилика да учествују у техничко-административним пословима.

Свега неколико жена је учествовало у појединим борбеним мисијама, па тако Израел добија прву жену пилота Јанел Ром 1951. године.

Касних 90, односно 2000 године, Израелска војна служба мења закон у којем стоји „ да су жене потпуно равноправне са мушкарцима у било ком облику одбране државе Израел, па тако и на позицијама у одбрамбеним снагама Израела“.

Спајањем две јединице коју су чинили мушакрци и жене, почетком 2000. године се формира борбени пешадијски батаљон под именом Каракал.
Практично овим чином се покреће обука жена на свим позицијама у војсци Израела, укључујући и обуку за пилоте, морнарицу и припаднике специјалних јединица.

Од 2009 године до данас више од 70% овог батањона чине жене.

Дужност овог батаљона је и обезбеђивање јужне границе Израела према Египту, а сви занмо какво је тамо стање.

Жене које су регрутоване за борбене јединице морају да служе 30 месеци уместо нормалног обавезног периода за жене од 21 месеца.

Између 2000. и 2004. године било око 450 жена у борбеним јединицама. ИДФ је одлучио да распореди жене у артиљеријском корпусу, а затим следе пешадијске јединице, оклопне јединице и елитне борбене јединице. Морнарица је такође одлучила да пoстави жене у своју ронилачку јединицу.

Дуго бих могао да пишем о женама у ИДФ, али поента овог тескта је да можда охрабрим наше жене да погледају из другог угла њихову улогу у друштву као целини и самој одрбани државе.

Свака част женама Израела, али пре свега свака част и велико поштовање нашим женама попут Милунке Савић или Љиљане Жикић Карађорђевић и многих других.

Велико поштовање Милунки, која се пријавила као Милун само да би бранила српски народ, а онда и величанствено храброј Љиљани која је оставила своју децу да би стала на праг отаџбине на Косову и Метохији.

Нажалост, та храбра жена, српски војник, Љиљана Жикић Карађорђевић погинула је у селу Љубић крај Пећи, када је са још двојицом српских војника упала у шипатрску заседу. Тако стоји у ратном дневнику 125. моторизоване бригаде на дан 1.априла 1999 године. 
Имала је 42 године кад је погинула и иза себе је оставила шесторо деце и била је добровољац Војске Србије.

Споменуо бих и друге хероине Српске војске о којима можете прочитати на Вики страницама, али их има и у књигама.

Мирка Грујић

Сматрам да наше жене заслужују много више поштовања од стране државе и народа. То поштовање не сме да се показује само подизањем споменика и додељивањем имена улицама, већ правим поштовањем и то док су живе и здраве. Пре свега, да њих нема, не бисмо имали ни државу, нити бисмо је могли бранити.

У данашњем свету поремећених вредности, поготову код нас, када се превише даје на значају, као и медијског простора разноразним особама женског пола, које су све, само не у правом смислу речи жене, на неки начин би се опоравило друштво од канцерогеног ткива старлетизма, феминизма и моралног посрнућа.
Нажалост, жена је данас у Србији угрожена врста и то од оних који би требали да их бране и чувају од свакога.

Ако боље погледамо видећемо да смо окружени непријатељским земљама већ више од 100. година. Много људи смо изгубили у ратовима. 
Данас би Србија била милионска земља да нас нису убијали ко је стигао и како год је стигао. Ако ће већ борба и даље да траје и ако смо толико пострадали као нација, онда бар можемо да обучимо жене да знају, злу не требало, да држе пушку и да баце бомбу на непријатеља.

У мору кретенизма који нам пласирају у свим медијима од новина па до телевизије, било би лепо видети жене које ће можда кроз овакве видове обновити здраво ткиво нације, па да имамо са чим да се поносимо и даље.

Верујем и да су наше жене способне за много веће подвиге у служби своје заједнице и државе, него што нам се то чини.

Можда ово нема превише везе са мојим програмирањем, али поуздано знам да постоје жене и девојке које рецимо без проблема могу да раде у заштити нашег сајбер простора и у борби против организвоаног криминала и тероризма. 
Паметне су, знају одлично да раде на рачунарима, причају по неколико страних језика, па зашто онда да их не подржимо у свему што могу да раде.

Верујем да би Србија постала лепша и моралнија држава када бисмо видели наше жене у војсци и другим безбедносним службама. 
Најлепше су на свету, а овако би биле и најлепше и најопасније :)

А, сад је време и да мало видимо лепоту и чојство.

“ Пошто ви са правом верујете да безбедност државе мора да се води ноћ и дан, желим да знате да та безбедност неће постојати ако наше жене не знају да се боре. Мало нас је, а наши су непријатељи многи. Ако нас, не дај боже, затекне рат, мушкарци ће ићи у борбу против непријатеља, и ако, не дај боже, жене које су остале да штите децу и дом, не знају како да употребе оружје — какав ће бити њихов крај ако непријатељ падне на њих? ”

— Давид Бен Гурион

One clap, two clap, three clap, forty?

By clapping more or less, you can signal to us which stories really stand out.