Sticajem čudnih okolnosti

Danas prokrastiniram. Eto baš to, ima da se uči, ima da se radi, al sve je zanimljivije od toga. Tako i krenu da bujaju u meni neka životna pitanja. Kao na primer odakle ja sada baš u ovom trenutku, sa ovim problemima u ovim godinama.

Splet okolnosti?

Imate pet godina, ne znate razliku između noše i šolje. Odrasli vas povuku za rukav i pitaju, šta ćeš da budeš kad porasteš. To je baš neka zabavna igra, koja u vama malima budi miks osećanja, od zbunjenosti, do onoga oću i ja da mi odrasli tapšu. Za odrasle to je očigledno vid zabave kojim ocenjuju decu i njihovu kreativnost. Moji roditelji nikad to nisu uradili.

Jednog dana, dodju nama neki “bitni” gosti. Moja starija sestra je znala šta je u igri i obučavala me danima za veliki odgovor. Meni je to bilo baš zabavno, nikada se do tada nisam susrela sa nečim toliko velikim. E to taj trenutak kad počinje odrastanje, pitala sam se. Jedini problem je bio taj, što ja nisam imala odgovor na to pitanje(kasnije u identifikovan kao moj životni problem). Nisam znala šta je sve u igri, a sve što je sestra nudila(lekar, učiteljica, policajac) nisu bile opcije za mene. Da ne dužim šapne nešto seja, neku novu profesiju koju je ona baš skoro načula, zvučala je veliko i ozbiljno. Teška reč, mora da je super, a i ne bi seka mene…

Posle nastupa moje sestre, dolazim ja na red, vide hodam, pričam, vreme je. Trenutak ćutanja, veliko pitanje. Sve oči uprte u mene. PRO-STI-TUTKA. Muk. Neprijatni osmesi, šta si rekla Neno, gleda me Dobrila(mama) zbunjeno, Tihomir(tata) plače od smeha trijumfalno. Gosti izbezumljeni.

Mala Jeca miriše neku nevolju, ali ne odstupa sa svog tla, nekako će prevrnuti to u svoju korist. Ne vidim što su svi razočarani odgovorom. Vidim krivca. Glasno i jasno kao na predsedničkim izborima ponovim: bućiću PRO-STI-TUTKA, a MILICA(sestra) će mi biti moja služavka! Osmesi, aplauz, ponos roditelja. Šampion u svojoj kategoriji.

To nije i neka priča koja se lako zatrpava. Smeje se tome i dan danas. Dobra stvar što me nikad više niko nije pitao šta ću da budem kad porastem. Loša stvar što me niko nikada više nije pitao šta ću da budem kad porastem, do trenutka kad je već moralo da se bira. Nije da se nisam spremala, da kazem, jednom je i bio neki pokušaj u ranijim razredima osnovne. Rekla sam ludi naučnik, svi su me iskulirali i preskočili(deca).

Logičan SPLET OKOLNOSTI-gimnazija. Onda su došle ideje, sve one o kojima nikad nisam razmišljala kao dete(jer niko nije pitao).

Imala sam tu neku teoriju za sve što manjka ljudima u srednjoj školi-NISU TO PROŽIVELI U PESKU. To mi je bio životni moto, tako sam bila ponosna na tu parolu. Sad vidim da sam i ja bila sadržana u istoj. Neki ljudi nisu prešli preko, to je moja barbika, ne dam! Neki nikad nisu pali, ustali i otresli pesak, nastavljajući dalje. Jelena nije razmišljala o tome šta će da bude kad poraste.

Rezultat je bio, menjanje profesije po mesecima…Uvek sam znala šta volim, ali ništa nije bilo toliko zanimljivo, toliko opširno, da bih sebe zamislila u tome ceo život. Molekularna, ETF, neka umetnost, medicina, psihologija svaki mesec drugo životno ubeđenje. Znala sam i šta sigurno ne volim. Ljudi su mi rekli da je to jedino bitno da znaš šta sigurno nećeš, pa sam i za to napravila spisak.

Spremaju se prijemni, kreću svi ka cilju. Ne znam odakle da krenem, ne znam šta da spremam, kad malo bolje razmislim, ne znam ni šta hoću. Vreme teče, već krećem da bežim od obaveza, odlažem do zime. Strahovi rastu, razmišljam o svojim odgovornostima, prema porodici, društvu, sebi.

Nisam ni navikla tada da nemam odgovore koje sam dužna da imam(štreber). Nisam ni dan danas skroz naučila da i ne treba da imam sve odgovore.

Kada me je neko u tom razdoblju pitao zašto sam otišla na Vojnu akademiju, nisam ni imala drugi odgovor nego splet okolnosti. Jedne zime odlučila, jednog vikenda se spremala, jednog dana stiglo pismo, batalila spremanje ostalih prijemnih. Te jeseni obukla zeleno. (i da brani i da rađa :D)

Ljudi su me opet gledali isto kao nekada davno, kad je Milica šapnula profesiju. Kao ludaka, kako neko uopšte upiše tako nešto bitno, slučajno.

SLUČAJNO, slučajnim, neplaniranim odlukama, koje vide sve ostale faktore, sem cilja. Pomogle su okolnosti, volja da se osamostali(u vojsci, ko neki vic), odgovornost prema porodici(moji su ovo obožavali, po Dobrilinim rečima: Mi smo te gajili da budeš dama, a ti otišla da budeš smrdljevak), mogućnosti koje poziv pruža. SPLET OKOLNOSTI, tačka.

Pogodite de sam naučila najviše o spletu okolnosti. Baš tamo u vojsci, de se sve normalne situacije, preslikavaju u ekstreme pod pritiskom kruga. Ništa ne sme da se ostavi spletu okolnosti, ali nekako uvek nešto iskrsne, koliko god se trudili ili ne trudili da imate sve konce u rukama. Naučite da niste vi ti koji kontrolišete uvek situaciju, naučite ko je glavni i zašto, kad se ćuti, naučite da neka najvažnija pitanja nemaju odgovore, zato što nekog boli uvo da sluša vaša pitanja. Logika ostaje izvan kruga. To vam se sviđa, ne sviđa.

Par spleta okolnosti kasnije….

Jelena ima priliku da bira profesiju iznova. Ali karte su izmešane, sad je ona ta koja se ne boji, dok svi ostali strahuju. Kako biva kod mene naopako, ovu priliku sam bogami dočekala sa osmehom, nikako kao poraz. Ostavila sam zeleno i krenula u svet da biram nove boje.

Šta se promenilo- naučila sam. Naučila sam šta volim, naučila sam da kad biram sledeći korak, nikad nije kasno da se predomislim, prestala sam da gledam na konačnost odluke i okrenula se mogućnostima. Opet u duhu mog inata, naučila sam da kažem ono što mislim, da se ne plašim da ustanem i govorim, da budem glasnija i odsečna, pravična, objektivna.

Sam svoj splet okolnosti. Nauči ko si, pre nego što bilo šta izabereš u životu. Nauči šta voliš, šta vrištiš, šta gledaš, šta slušaš, šta jedeš. Onda se osvrni oko sebe i to uradi za svaku osobu pored sebe, čak i one koje ne razumeš. Prošetaj tuđim cipelama.

Ako ne možeš sada, zapamti nikad nije kasno. Sutra ćeš biti zreliji, a svaki splet okolnosti te uči nečemu. Ako ti se ne sviđa škola, promeni je. Ako ti se ne sviđa veza, raskini. Ako te neko tera na nešto, ne pristaj. Ako već prokrastiniraš u ispitnom roku, radi nešto u čemu ćeš uživati, uči nešto novo..

Na kraju krajeva, retko ko ima sliku o sopstvenoj budućnosti koja je potpuno jasna. Nekad uhvatim sebe sa tremom u stomaku(onom koju osetite kad treba da putujete na more)kad uradim nešto neplanirano. Ljudi nisu roboti, svaki postupak i svaka odluka izrodi milion novih. Trik je što pre ostaviti strah onoga što niste naučili u pesku i početi da uživate u mogućnostima izbora (čak i onih spletova okolnosti koji nisu vaši).

PS. Posvećeno mojoj Cimi i jednoj Devojčici, svim ljudima u zelenom i onima koji su bili nekad…Šarajte svoje svetove!

One clap, two clap, three clap, forty?

By clapping more or less, you can signal to us which stories really stand out.