Кратка историја српске поезије ХХ века. Нацрт | ОПАЛО ЛИШЋЕ on WordPress.com
УВОД У БОКСОВЕ ПАКЛА. СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ХХ ВЕКА
(……)
Да ли су постојеће историје српске књижевности, дуге или кратке, Скерлићева, Деретићева, Петковићева; или есеји који су се бавили представљањем српске поезије ХХ века домаћем или иностраном читаоцу; када је реч о свеукупности онога што је створено и обелодањено (или необелодањено по рукописним заоставштинама); евентуалном писцу Кратке историје српске поезије ХХ века, од користи ? Не од нарочите и велике користи.
Има више разлога да им се пружи отпор; не зато што спадају у књиге које неће да се подају на први поглед; не. Не зато што их нису написали, рецимо песници, који су добили више него солидно образовање и познају све стварне проблеме развоја српске поезије у ХХ веку. Не зато што их је стварао дух који није био самопоуздан, напротив. Међутим, тај дух је био позитивистички, катедарски, професорски. Ниједан од споменутих (и неспоменутих) писаца историје српске књижевности не беше вођен духом Свечовека. Када су писали историје веровали су да не мешају ћумур с дијамантом. Добре антологије поезије / прозе — оно што је увек мањкало у српској књижевности — могле би бити од помоћи историчарима књижевности. Па и онда када представљају само један од спратова, сегмената или ходника Лавиринта српске књижевности ХХ века. (Једна од изврсних антологија је она „туђа антологија“, коју је саставио Гојко Тешић.) Ниједну од српских историја није написао човек који је, као Свечовек, „чуо све језике живих, но ниједан му се није учинио мање нечист од ћутања испод очију, у којима се светли истина“. Свака историја вуче за собом дугу репину позитивизма. Јер историја „бележи две врсте хероја…оне који жртвују свој живот своме идеалу, и оне који жртвују туђи живот своме идеалу“. Два српска песника у ХХ веку, Радомир Константиновић (Суботица, 1928), и Миодраг Павловић ( Нови Сад, 1928), вршњаци, нису имали амбиција да напишу Кратку историју српске поезије ХХ века. Први пропали песник, написао је по обиму и по изведености свој књижевнокритички „речник“ српске поезије ХХ века БИЋЕ И ЈЕЗИК (1983) у осам томова, на преко 4000 страница. Други, водећи српски песник и есејист друге половине ХХ века, Павловић написао је ЕСЕЈЕ О СРПСКИМ ПЕСНИЦИМА (1982). Први није имао довољно слуха за Вујићев захтев испостављен пред сам почетак Другог светског рата српској књижевној критици, књижевној историји и науци о књижевности за превредновањем ( 1938); и можда је био интимно заробљеник социјалистичке метафизике (величао је једног покојног диктатора, ћесара; сјајне је редове о њему написао у „Књижевној речи“!)? У недостатку историје српске поезије, Павловићеви ЕСЕЈИ О СРПСКИМ ПЕСНИЦИМА могу се читати као … помоћни уџбеник, али се мора признати — када је реч о позији ХХ века и њеним стварним проблемима и појавама — да је Павловић мало захватио; могао је више. Више је учинио као антологичар. Ни први ни други аутор нису писали, када је реч о њиховим споменутим радовима, за домаће свете краве и књижевне преживаре. Обојицу аутора су захватили заупчаници владајућег духа епохе, духа царства ћесаревог; није им било дато да створе једну немогућу књигу, нису изашли из лавиринта српске књижевности ХХ века. Није их водила храброст да иду до краја, до средишта Лавиринта и да убију Минотаура, нити су их водиле фатаморгане. Као есејисти, и као песници, оглашавали су се, више Павловић него Константиновић, из облика ритуала, игре која у хаосу отвара пут ка светлости — како би рекао један покојни прерано преминули српски сликар и песник руско-јеврејског порекла, Шејка. Било је часова када су стизали на терен Ђубришта, које је размакнуто снагом труљења и оздрављења, постајало царство слободних покрета : ритуал на љубришту је био ритуал лавиринта, мрежа бројних путева, ходника, могућностсти, слепих улица уметности. Ни Константиновић ни Павловић, вршњаци, нису имали воље да се упусте у јереси и одилажења која никуда, не воде на први поглед. Можда им је то било и тривијално, да као Шејка накупе прње око истине, да мешају живо и мртво, да кувају док не загори? Дух времена у којем су се формирали и стасавали споменути књижевни вршњаци није био обележен само једном обманом једног пуког часа, него многим обманама и књижевним неистинама; стожер или духовни центар нису били укинути, али нису били пожељни; да је био присутнији, макар и као фатаморгана — духовни центар или језгро — указао би се пут према Краткој историји поезије ХХ века, којим би ваљало кренути до краја, до наших дана, упркос свим осталим великим као лепеза, усисавајућим као џиновски левак, и можда бисмо данас имали, изнад пулсирајуће зелене коре жабокречине, зарђалих чекрка и одбачених стаклића и срче, изнад гомиле шљаке читавог једног века, макар торзо, не књижевни замак — Кратке историје поезије ХХ века ?
Прво издање антологије поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (Заветине, Београд, 1999), поред савих других ствари, суочило је са стварним књижевним истинама и проблемима српске поезије ХХ века.
Друго је допуњено; у њему није било могуће исправити све могуће превиде првог; припремање тог другог издања, било је прилика да се прошири истраживање и да се састави антологије српске поезије ХХ века; то није велики посао, али није ни мали, и за њега, нажалост није било времена.
Скерлић је осуђивао Ракићево „песимистичко гледиште на свет и судбину човекову“ , како пише Сима Пандуровић ( ч. ХХ ВЕК, Београд, септембар 1938, 7, стр. 165 ), као што то чини и много година касније, 2000. године, један „књижевни диверзант“ (каквих је одувек било и биће, в. књ. Александар Пражић : О РАКИЋЕВОМ ПЕСИМИЗМУ И СРПСКОМ САМОУБИЛАЧКОМ ПОРИВУ, Народна књига, Београд) . „Али бих волео знати како би друго гледиште на овоземаљски живот било могућно, ако човек мисли и ако није слеп? А Ракић је био песник који је мислио. Могло би се рећи да је он почео писати своје стихове онда када је већ био свестан истога, баналног, неизменљивог тока сваког живота и његовога јадног краја“.
Кроз читав ХХ век чињене су неправде српским песницима, примера има на претек (Ракић, Дис, Настасијевић….); чине се и данас тако спокојно и перфидно, и често их чине и они од којих се то не би очекивало.
Свако време има своју меру, која је далеко од оне праве мере којом би требало мерити песнике.
Свако време има своје фаворите и расна тркачка грла, које побеђују на локалним коњским тркама у суботу, и чијих се имена више нико не сећа, не само после триста других субота, него понекад и у први црни уторак који уследи.
Када се говори о почетку ХХ века у српској поезији и њеним представницима, као типски представник поезије тога времена наводи се Милан Ракић. Био је, нема сумње, лепа фигура и у животу и у књижевности, мада је створио премало.
То време када се појавио Ракић, описао је Скерлић доста тачно :
„Смрт је учестаним ударцима проредила редове српских писаца, готово обезглавила српску књижевност, и начинила широка места младима“.
За свега неколико година нестали су из београдског књижевног живота: Глишић, Сремац, Веселиновић, Б. Кнежевић, Митровић, Домановић, Матавуљ…
Обнову српске поезије вршило је неколико лиричара.
„Ти млади песници нису долазили ни из исте средине ни из исте школе — како пише С. Пандуровић : Дучић, Ракић, Шантић, Луковић, Вељко Петровић, Даница Марковић, Владилсав Петковић — Дис, Светислав Стефановић, Велимир Рајић, Милосав Јелић, Милутин Јовановић Ћурчин, Влад. Станимировић, Душан Симић, Милан Симић, Војислав Илић — Млађи. Сви су они били у доба од двадесет до тридесет година; били су, мељутим, врло неједнаки по облику и квалитету свога рада, по темпераменту, карактеру, позиву и судбини. Лично и међусобно су се чак слабо и познавали. Нису никад правили никакву групу, ни „књижевну школу“, заједничке или индивидуалне програме и манифесте. Карактеристично је, и извесно, да они стварно нису ни осећали нарочиту потребу за интимнијим, ближим познавањем, за организованом сарадњом и књижевном акцијом. Супротно књижевним генерацијама после рата, чији су писци наступали увек колективно, у групи, са истим паролама, као социјалисти, под фирмом једнога покрета, или школе, или идеологије, — песници Ракићевог времена појављивали су се у књижевној јавности индивидуално, за свој рачун, управо против свога рачуна, и остајали у јавном животу, и углавном, усамљени.
Разлог је томе несумњиво у јако развијеном унутрашњем животу тих писаца, у хипертрофији осећања, у знатно појачаном интересу за духовну и моралну оријентацију. Последице су биле одбијање компромиса, ма и најобазривијих и најрационалнијих; — јер поезија је све пре него компромис; поштовање поезије и уметности као најчистијега и најнепосреднијега израза личног, унутрашњег живота и схватања, спонтана, непрограматичка тежња да тај израз буде што савршенији; и отуда њихова симпатија према лепоти и форми, што је споља изгледало на подржавање теорије l’аrt pour l’art. У истини, они су од те теорије прихватили само захтев за што рељефнијим обликом, не бежећи од тешкоћа да се оригиналан мотив да у одговарајућој, особеној, што сажетијој форми. Савладану тешкоћу уметничког изражавања сматрали су као део реалне и трајне вредности своје песме; осуђивали су сваку некоректност, аљкавост уметничког облика, и багателисали злоупотребљени, традиционални стих, ритам, исплакане и овештале сликове, све такозване „поетске слободе“…“ (С. Пандуровић, нав. есеј, стр. 165–166)
Један песник, Пандуровић, узгред, у једном од заборављених његових есеја, написаним након смрти Ракића, оцртао је прву деценију српског песничког стваралаштва, рељефније, тачније и непристрасније од споменутих историчара ( Скерлића, Деретића, Петковића…).
Имамо ли на српском језику озбиљнија, савеснија антологија српске уметничке поезије која је највише тражила и одабирала по свешчицама споменутих песника из прве деценије ХХ века? Узгред, неке од њих су биле објављене, као пишчева издања, као и прва Ракићева књига песама.
На основу Пандуровићевог описа, датог изнутра али прилично непристрасно, очевидно је да је међу тим младим песницима на самом почетку ХХ века, било личности дораслих видној обнови српске поезије. Није са Војиславом Илићем умро последњи српски песник ( Љ. Недић), дошли су други да савлађују тешкоће уметничкога изражавања, као нешто реално и као саставни део судбине. Скерлића не треба подцењивати; напротив, али он није имао много смисла (зато што није био песник? ) за финију иронију и „несоцијалност“ песника с почетка ХХ века. Оно што је за Скерлића био „лажни модернизам у српској књижевности“ (1911) , то је била модерна поезија „ствар овог света — како вели Пандуровић, двадесет и шест година доцније, 1938 . — Она је израз наших расположења на земљи и процене вредности овоземаљског живота на основи осећања. Са дискурсивним мишљењем, са тежњом да се објасни склоп света и узроци појава, она има само индиректне и слабе везе. За њу је право рећи, битно како се ми у овом свету осећамо, а споредно је какав је он по својој суштини, и зашто је такав…“ (Пандуровић, исто, стр. 172).
„Основно је осећање песника да његово схватање означава срж бића и бивања“ — тако пише Винавер ОДБРАНУ ПЕСНИШТВА, у ч. ХХ ВЕК, 10, децембар 1938, стр. 666 и даље. И наставља: “ Нека је то осећање лажно уколико се упореди са неком политичком истином. Оно је пак истинито уколико је заиста обузело песника и његова чула. Ми морамо предати истину нашег осећања, пуноћу нашег осећања. Нека друга осећања својом дијалектиком, својим противљењем остварују затим са оним осећањем своје нарочите заједнице — да, и таква веза опет и опет не одговара политичкој и математичкој реалности, али она одговара песничкој реалности, иако има поезије иако је буде било она мора да претпостави реалност дубоког осећања свакој намештеној хијерархији случајно организоване политике. Песник који своје осећање и то оно најдубље не изрази, него изрази нешто што мисли да је реалност а што је по страни од његовог осећања — тај песник по страни је од самог себе, тај песник чак и не лаже, он уопште није ни у каквом односу са дубинама свога бића.
Тако песник добија основне метафизичке импулсе који су на неки начин његов одговор на све што му је реалност пружила, обећала или ускратила. Увек постоји опасност од претераног, од смешног, од контрадикторног и од триста других грехова и порока противу свакидашње логике. И лепо је ако и свакидашња логика може да се усправи у том трепетном поретку. Можда је тада понајпре постигнуто ремек — дело. Али ако тај елеменат свакидашње логике недостаје, онда тиме није још речено да поезије у њеној битности ту нема. Само је тада поезија нажалост некако сиромашнија јер није умела да се са свима елементима повенча. А ко из страха од нелогичности одбаци истинско осећање, сматрајући да је то истинско осећање, водило бесмислици — шта му онда вреди оно што је остварио и о чему мисли да је фотографија реалности?“
Тако пише један компетентан познавалац поезије. Чији сабрани радови нису обелодањени ни до данашњега дана. Винаверов књижевни ауторитет саздан је, за разлику од свих оних који су му претходили у српској књижевности , или од оних који су дошли после, рачунајући три најистакнутија песника друге половине ХХ века : М. Павловића, Васка Попу и Ивана В. Лалића, на дубљим увидима суштине песништва и његових стварних проблема. Винавер је, пишући врсни споменути есеј, упоређивао у себи историју српске са другим књижевностима. Увидео је да постоје три чиниоца, који су покаткад кобни, покаткад благотворни , и који дају правац и ток српској књижевности. Први и други : “ недостатак широке публике за књижевне послове. Затим : чудна традиција критике која је редовно писцима судила и редовно их осудила. Постојала је у нашој земљи радост суђења и осуђивања. Сећам се негде код Херодота кад описује неке митске народе, како су тежили судству и суђењу. Можда би се овде могли наћи исти комплекси. Авај, до чега се дошло! Потражило се, тамном реакцијом бића да сви буду што строжије осуђени и што горе кажњени за злочин што су се дрзнули да у области духа и израза имају своје тумачење, свој став, свој правац, свој лик.“
Трећи : “ недостатак мецена који би били неки подстрек књижевног рада. Критика је била, може се рећи, анти — мецена. Она је врло често то у извесној мери и у другим књижевностима бивала. Али својим негативним ставом, својим често маћијским ставом она је подстицала мецене појединих књижевних праваца на већи и благотворнији рад. Не замерам ја нашој критици ни горки ни оштри суд…“
То Винавер пише децембра месеца 1938. године, а могао је то написати и 1948, и 1958, и 1968, и 1978, и 1988, и 1998 — да је, наравно толико поживео! Није ово место за „запљувавање“ српске књижевне критике; нити има скривене жеље да се она прикује коначно на срамни стуб; овде се пружа отпор недораслости њене улоге. Једноставно, овде се скреће пажња на њену доследну штеточинску делатност током читавог ХХ века у српској књижевности. Као по неписаном правилу, књижевна критика коју су писали писци, који су успешно писали и друге ствари, подстицајнија је од официјелне књижевне критике, забункерисане у својим регионима. Током читаве друге половине ХХ века постојала је троглава моћ те официјелне књижевне критике, али о томе, детаљније и касније.
„… Али им замерам недостатак љубави за књижевност — вели Винавер. Где је оно благорнодно интересовање за књижевност, где мелем и утеха, где пострек и сокољење?! И где је онај интимни доживљај кад критичар осети књижевника, трепери са њиме, схвата га, чува га, брани га, боље него себе. Где је она присна радост што се појавило дело које нама одговара, које нас хвата за душу, које нама измамљује крикове срца, које нас је освојило?
Писци су услед овакве критике, услед оваквог непокровитељства и услед недостатка широке публике дошли код нас у стање нарочите слободе. Они су ослобођени од стеге широког јавног мнења и стваралачке критике која би упућивала.
И тако је остајала само уска принудна — мислим школска — и уска одмакла публика. Наш песник штампавши књигу и продавши је у мало комада, вршио је утицај до кога је могао доћи под таквим условима. Утицај на пробране духове. Зле стране ових околности дале би се наводити у недоглед. Али истакнимо и страну значајну и повољну ; песник је писао слободније но игде. Могао је да пише без отпора средине. Могао је да изнесе лично и најличније не бринући се око неслагања са публиком. И тако су утицаји појединаца могли да буду на друге појединце јаки и снажни. Елиминишући донекле широке масе, код нас је појединац дејствовао на појединца…“
За евентуалног писца Кратке историје српске поезије ХХ века, у Винаверовом есеју ОДБРАНА ПЕСНИШТВА, има још неколико горких аргумената, тачних, који се морају узети у обзир, а које све обједињује смисао ДУХОВНЕ ИСТИНЕ, која је потребна целом друштву, „да би се омогућио — ако ништа а оно бар то — наш унутрашњи живот и наша изражајна помоћна средства“.
1. Недостатак религиозног искуства,
2. Избегавање мистичног искуства,
3. Неостварење дужности и циљева старијих књижевних генерација.
Потребно је , како увиђа Винавер, „да се извесне ствари не преживе само лично и у уском кругу него да се прометну и кроз отпоре, заносе, неодређена и неочекивана осећања разних књижевних слојева. И пошто таквих отпора нисмо имали, ствари су књижевне ипак чувале нешто горко и недоследно у себи. Поред тога нисмо израдили традиције и форме које су могле постати и остварити се да су нешто масе биле позване на сарадњу. Те форме појединцима нису биле потребне; појединци су отишли даље, али, оставши недограђене и недоречене, оне су лишиле и ствараоце чврстог ослонца у безобличју утисака. Нама пре свега недостаје у живом писаном стилу религиозне традиције.Појединци су отишли даље од маса и нису, ради маса, морали да стварају религиозне књижевне покушаје, везујући их за давнашњи поредак са којим је требало освештати нераскидљиву везу. Ко има у говору, у мисли, у општењу ту изразну традицију, њему она олакшава и могућава јасност унутрашњег живота, који се не опчињује њоме, али у борби или у сагласности са њом долази до нових проникнућа, до прецизности, до даљег одрељеног озарења. Чак и за духове дубоко нерелигиозне та је традиција неопходно потребна. Баш доследним скептицима потребно је да се позову на неумитан фанатизам, да би га проклели…“
Колико у српској књижевности прве половине ХХ века, па добрим делом и друге, има готових дефинитивних песничких израза ,“ који би били коначна сведочанства“, потребна српским песницима првих година трећег миленијума , да би се могли не само њима успротивити, или са њима порвати него и да би се снашли и у роју и у тишми других чувстава, да би им се могли не само одупрети него и ограничити, оивичити и извијугати?
Јесу ли хваљени послератни песници, они после Другог светског рата, изградили традиције које су у српској књижевности мањкале, израдили неопходне форме, створили ризницу појмова и веза, савладали муцавост која је природна појава кад се стварају и надокнађују основице и темељи за израз? “ Наши писци, већ иначе слободнији — како пише Винавер, постадоше слободни и од своје дужности. Дужност им је била — и ту не помажу софизми — да омогуће високу културу створивши њене базе у родном језику, иживевши извесне значајне и врховне чежње. И оно што би постигли — макар са закашњењем — био би поклон будућим нараштајима. Да, у многоме код нас, потребно је да смо савременији но ико, да бисмо имали, ми писци, смелости и поноса и тврдог уверења да идемо са временом и да нисмо у запећку. Али неопходно је, и опет у многом, да смо и у заостатку, који не би био случајан и несрећан, него кобан и поносит, јер се састоји у накнадној граљи онога што је пропуштено било…“
Винавер зна да се у српској књижевности, ма колико то некоме зазвучало прегрубо, избегао умни и духовни напор. „Избегли смо мистично искуство. Избегли смо песнички лавиринт. Наши најбољи људи избегли су напор духовни и не дадоше акценте дубоке ни токове потсвесне. Наше бекство није било од реалности — и које реалности! — како неки мисле, него нам је бекство било од стваралачког књижевног идеала, од интуиције која наилази на ствараоца после очајних пораза. Дубље сређивање потребно би нам било чак и да смо рационалисти најсувопарнији , да бисмо кренули даље. А колико нам је тек оно потребније када је тај „рационализам“ маска и случај. Морамо да оживимо наше дубине — према задатку времена — а ми чак нисмо ни дошли до наших дубина онај први пут, према задатку раније генерације у Европи. Ми нисмо ни прости ни рационални. Данас морамо да накнадимо све што је пропуштено. Морамо да сиђемо у мистичне дубине. По цену напора целог бића морамо дати дела која би имала и сбву драж новине и оно мучно па и донекле смешно трзање збиља наших нерава, збиља сапетих спрегова…“
Мало је текстова о односу религије и мистике у српској књижевности ХХ века. Код Руса, рецимо, Александар Блок, на самом почетку ХХ века, у дневницима и бележницама о томе размишља; записује. Блок зна за главну ствар, он је близак стварности своје рођене песме, њене присне суштине, њене стварне развоје грознице. Шта српски песници са почетка ХХ века, прве деценије ХХ века, остављају онима који долазе иза њих, и који су читавог века долазили после? Блок разуме важност религије и значај мистике. Поезија је повезана нераскидивим везама са религијом и мистиком. Винавер бриљантно дефинише из чега се поезија састоји, он зна њене тајне, иако не све : “ Поезија се састоји и од слика, и од игре речи, и од музичког дрхтања и од сто језа погољене или наслуљене подударности са неким током, неким ритмом, неким падом, неком неизбежношћу изражене катастрофе која је, самим тим што је у једном тренутку ухваћен један њен блесак, један њен сев очију, дочарана, дослућена и довршена…“
Песници између два светска рата уложили су много напора, тешког понирања, и достизали су неблагодарне екстазе. Међутим, дуги низ година, после Другог светског рата, они су били маргинализовани. Васко Попа и Миодраг Павловић, нису у почетку били мажени благонаклоношћу послератне критике, нарочито оне идеолошке. Напротив. Прошле су године да се измени став критике према њима и да им се истовремено почне да баца прашина у очи. Оба песника нису сухи и јалови рационалисти; поникли су из нечег што је периферно, надреализма, али су их привлачили и мистично, и чудесне слутње, исконски немир горак и проклет; савладали су у зрелим годинама отпор који је био пред њима и постали „наша званична књижевност, најзваничнија коју смо икада имали“. Да ли је она гора и од бирократске и њене смешне кочоперности и туробне несавитљивости, показаће песници који долазе, песници који многе полете и очајања не укроћују насиљем свесног стила, песници који су прихватили умни и духовни напор и ушли у њега као у лавирнт, песнички лавиринт, песници огрезли у мистичном и религијском искуству.
Александар Лукић (1957), поготову када је реч о његовој књизи Легенде о рамондама и ружичастом песку месечевог смакнућа (1999), на самом крају ХХ века, најизразитији је и најбољи представник тог усмерења, што српска поезија ХХ века и оно што чини њено наслеђе, није достигла. Песници су ту књигу једодушно прихватили и подржали, не критичари. Јер официјелни бастиони књижевне критике српске не да још увек нису довољно дорасли, да пишу о песничкој уметности будућности сасвим блиске, већ дремају као и њихови духовни оци, над крвавим напорима песника : критика хронично болује и на крају ХХ века, као и на његовим почецима, од парохијалне или примитивне ароганције према мистичном, према свакој чудесној слутњи коју доживљавају као мутну, према сваком исконском немиру који одбацују као проклет и недостојан сигурног и тако лаког заната. Споменути песници са почетка ХХ века, Ракић или Дучић, полазе од личног осећања, јер је оно, како Винавер пише, “ ма како апсурдно изгледало, једина наша песничка тековина која преображава свет“. Наравно, осећања имају сви. Имао их је Попа, Раичковић, има их Павловић, као што их имају и многи други обични људи. Међутим, са појавом песника Александра Лукића, већ од његове прве књиге песама, У ВАГОНУ РОЗАНОВА , са појавом песника у својој својој наивности и бруталној доследности, показало се шта је лично осећање. Показало се у поеми ПОЉСКА МУШТИКЛА. И у другим Лукићевим песмама….
Чини нам се, када је реч о писању Кратке историје српске поезије ХХ века, да пред њеним писцем стоји један мрачан лавиринт, пун књижевних неистина и недоумица, и да се таква једна немогућа књига не може довршити, ако писац није фамилијаран са свим и сваким, као стари Грци. При том, тај писац не сме бити вулгаран, као претходници књижевни историчари. Вулгарност није фамилијарност, као што је Винавер запазио, него један њен отровни и понижавајући вид, њен фалсификат. Тај писац не сме бити вулгаран ни са самим собом, ни са веком и његовим протагонистима, јунацима, песницима, књижевним критичарима, историчарима. Јер то је једини начин да буде интиман са свима, са Истином, са стварним проблемима и развојем српске поезије у ХХ веку…
*
„…У свету огромном као улаз у космос све се кретало; кретало се и само биће.
Лав Николајевич књиге није хабао.
Имао је много књига и било је просто немогуће да се све прочитају.
Претицао је своје време као што застава лепрша под ударима повољног ветра.
Постојала је та застава, њено подрхтавање измељу успомена и нада, тако је писао песник Баћушков, успон му је прекинуло лудило.
У енциклопедији је Лав Николајевич , сигурном и вештом руком човека који је умео да држи и лопату и оловку, обележио место у чланку МАРКСИЗАМ.
Оловком је подвукао речи : „биће одређује свест“.
Биће је ступњевито, разновремено је, у њему се сукобљавају или упоредо мирно стоје сазнате епохе бића.
Лав Николајевич се надао да ће човечанство напустити старе обале и поћи у океан свеколиког сазнања. Створити нови свет некако без времена, а веровао је да има вечнога.
Вечна прошлост постоји и у сељачком послу; вечни су сељачко двориште и рало. Вечна су и тежачка села, вечан је рад који се не мења.
Сетимо се човека пре историје.
Прошао је некада човек и оставио своје човечије трагове, они су се случајно скаменили, поред њих су били исти такви трагови, мало мањи.
Прошли су жена и дете. Време јесте смењивање.
У Апокалипси се каже : биће Страшни суд и небо ће се отворити као свитак пергамента, и времена више неће бити.
Ми живимо, и наши ће унуци да живе, ако будемо довољно мудри и довољно снажни у епохи смењивања времена…“ ( Виктор Шкловски : ЕНЕРГИЈА ЗАБЛУДЕ (књига о сижеу), Београд, Просвета, 1985, стр. 8–9)
Да ли су у српској култури 20. века писци у најширем смислу речи били довољно мудри и довољно снажни у раздобљима смењивања времена? Одговор је одречан, а зашто ? — То треба показати.
Није сјајно за српску културу и књижевност 20. века што и о најзначајнијим њеним песницима не постоје монографске студије, нема их довољно, или су писане на начин неподстицајан. Када је реч о једном од угледних српских песника, Попи, практично о његовој поезији дуги низ година постоји само једна књига (Карло Остојић : ИЗМЕЂУ СТВАРИ И НИШТАВИЛА, Београд, Просвета, 1962; 156 стр.), која и није тако лоша, за време у којем се појављује. Упркос свих својих мана, ова помало заборављена књига, писца који се под старост прочуо као романописац, говори, речима Елиотовим, о симптомима од које болује енглеска поезија 18. века („дисоцијација сензибилитета“), али од које је боловала и поезија 20. века, европска, светска, па и српска.
Остојић пише : „Није ли и Ракићев долап прошао кроз процес дезинкарнације? Песник је пошао од долапа, али је дозволио да га симболички ореол долапов и вранчев одвоји од материје, ткива ових предмета. Васко Попа је пошао од белутка што се смеши „обрвом месеца“ и вратио се белутку жртви „једне ситне шале неслане шале без шаљивца“. Није то био узалудан песнички узлет. Између одласка и повратка освојено је ипак нешто : сазнање да се човек не може мерити искључиво аршином ствари. И сазнање да је човек у основи ипак мерило ствари“ (стр. 85). Сигурно је једно : да оно што је урадио Попа у спомнутом случају није узалудни песнички узлет. А наслов је Остојићеве књиге сасвим неприкладан, тетовиран смогом времена. Белутак, који је Попа пронашао у етнографским списима Чајкановића, у тумачењу обичаја Велики четвртак у срезу хомољском, када се ритуално излива вода на мртве : могао је за Остојића, као истраживача, да буде увод у истраживање другог и трећег ступња поезије у опусу Попином.
Зачуђује, што књижевни полиграфи, песници, барем они који су имали солиднији стваралачки развој, они који су деловали и писали током 20. века, увидевши да књижевни критичари немају довољно времена ни воље за њихова уметничка настојања, нису сами преузимали иницијативу, и тумачили песништва — како мртвих песника (претходника), тако и својих савременика. Подсећам : „Лаза Костић је имао интимну потребу да себе дефинише и у односу на Змајову, и у односу на цео наш романтизам који је опасно сузио свој уметнички програм на свега неколико укрштених националистичких идеја, па је у књизи О ЈОВАНУ ЈОВАНОВИЋУ ЗМАЈУ високо изнад тренутног „ука светине“ ПОСТАВИО ИСКОНСКУ УМЕТНИКОВУ ИНСПИРАЦИЈУ. Пре њега, а и после њега, песник је готово редовно правдао своју егзистенцију прагматичким разлогом — када су се донекле средиле националне, српске ствари, Светозар Марковић је напречац и без нарочитог размишљања, дакле : прилично комотно, покушао да дефинише уметника искључиво појмовима социјалног и политичког живота; Лаза Костић, напротив, одлучио се да постоји, „безразложно“, напросто као песник, и да лепоту и уметност уздигне до фундаменталних и, чак, космичких начела. Тако често навољену исповест да је „хладноков“, „студенклеп“ и да није брзац — што значи : да није онај који без муке ствара — не би требало схватити као израз његове чежње за Змајовином лакоћом, већ пре као доказ да је од своје поезије начинио сасвим озбиљан посао“ ( Предраг Вукадиновић, у књ. Лаза Костић : ОГЛЕДИ, Београд. Нолит, 1965, стр. 10–11).
Костић је у антологији Несебичан музеј заступљен једном једином песмом, коју је написао пред саму смрт (1909).
Број унетих песама у антологију, не одређује ранг. Костић је, када је реч о српској култури и поезији 20. века, сам њен врх : Костић је веровао, имао свест да уметност не само да није подређена неком животном прагматизму, него да је напротив, она најбоља поезија : други и трећи ступа поезије НАЈВИША РЕАЛНОСТ И ПОТРЕБА.
У том смислу, SANTA MARIA DELLA SALUTE је изванредна песма, колико модерна, толико и древна, диван пример спиритуализације : између њених редова је читав један свет. Кроз читав 20. век — није надмашена!
У том смислу, као човек који је имао дубоку свест о уметности, о њеној суштини, Костић је модернији и напреднији уметник од многих који су дошли и наметнули се готово пола века после његове смрти. Следбеници идеја С. Марковића и представници богоборчаких тенденција нису се прославили стварањем велике уметности. Унели су у српску културу и поезију 20. века — нешто што нема везе са хармонијом и правом суштином култа.
Костић је, дакле, тумачио смисао хармоније, као „жљеб“ у коме се разоткрива посебан укрштај супротности : начело жљеба, писао је Костић, начело је крста, и то је тачка у којој се хармонија сасвим поклапа са симетријом. У основи све лепоте скрива се само један закон; овим се никако не пориче индивидуалитет симетрији, хармонији. Разматрања Л. Костића П. В. тумачи у оквиру предговора споменуте књиге под насловом „Дијалектика и лепота“; упутније је било користити један други термин : Свезначење, међутим, то није било могуће, с обзиром када је све то писано. П. В. користи појам „панестетицизам“, који је више етикета но појам који има смисао. За српску културу и поезију 20. века врло је важан Костићев темељни став у свету, који је он нашао у укрштају супротних снага, сфера : веровање и убеђење да где престаје симетрија, тамо се непосредно надовезује хармонија, да су свака ствар посебно и биће у целини уређени према једном естетичком принципу. Другим речима, да биће пролази кроз проблесак лепоте, да је свет светлост, која се, као хераклитовска ватра, без престанка, сама из себе пали и гаси…
Костић, дакле, при крају деветнаестог века (осамдесетих и деведесетих), пише следеће редове: „Хипотеза материје као првог узрока живота не може се одржати из истог узрока из кога је морала пасти и Њутнова теорија еманације у науци о светлости и о топлоти. Откако су Југенс (…), Декарт, Френел, Фрауенхофер, Коши, Топмсон и Тиндал успели да издигну над сваком сумњом теорију покрета (таласања) у појавама светлости и топлоте, нико више не помишља на какву фотофорну материју или на какав особити топлик.
Па кад се та теорија, теорија покрета, доказана с математичком тачношћу скоро сваком физичком појавом од најпростијих покрета тела и молекила до појаве електромагнетизма, кад се та теорија примени на решење питања живота, морамо строгим логичким путем доћи до уверења да праузрок свих појава, како физичких тако и духовних, не може бити у каквој материји, но да га морамо тражити у каквом начелу премости што влада и материјом и покретом, старијем и пречем и од материје и од покрета.
Ми налазимо то у начелу укрштаја…“ (Л. Костић, ОГЛЕДИ, стр. 23).
Примећено је већ да је 20. век покушао да изнађе некакву средњу вредност за Лазу Костића; није праведно валоризован; ако је и било покушаја, упропашћени су. Нема коначног историјског суда о Костићу : наше је уверење да ће се Костићева вредност у српској култури будућности повећавати са продором уметности будућности, коју ми радо називамо као и неки други аутори на крају 20. века : богочовечански реализам. Позитивизам друге половине 20. века у српској књижевности и култури, у ствари, потиснуо је праве вредности, или их свео, на неку своју „меру“. Због тога није наодмет још једном поразмислити о целини, лицу и наличју српске културе и поезије 20. века…
*
Сматрам да су антологије српске књижевности веома озбиљна ствар, и да их никад није доста. Кроз читав 20. век српска култура и књижевност није имала срећу са антологичарима, осим у неколико случајева (Богдан Поповић, Гојко Тешић…). То кажем, јер сам био у прилици да већину антологија прегледам, да се суочим са њима. Колико, доиста, од свих тих побројаних антологија поезије или прозе српске књижевности 20. века спада у стварну уметност махагонија? Колико је њих које су надживеле своје састављаче? Био сам у искушењу, да у трећем издању моје антологије, изоставим коментаре уз наведене антологија, али одолео сам му. Овде је прилика да се потанко укаже, што је могуће сажетије, на нешто што би било биланс и сведенс.
У последње две године појавиле су се три антологије, на које сам већ скренуо пажњу и које су саставили аутори који су добили високо књижевно образовање, а познати су и као естете, критичари. Шутић, Зорић, Т. Вучковић, Пејчић. Не трпам их, наравно, у исти кош.
Дао сам оцене тих књига.
„Од Адама Пуслојића, у Шутићевој антологији, па надаље, до краја, све је сумњиво, тј. фалсификаторски. / Обојено је духом „књижевне парохије“ ( директних наручиоца ове антологије).
Шутић, ако се већ прихватио, да вреднује песнике модерне српске лирске поезије до 1995. године, требало је да мало више чита и да има веће разумевање… или барем подједнако и за поезију млађих аутора, пре свега оних рођених до 1960. године. То није једина резерва коју имамо према овој антологији….Било би добро да њен састављач, ако се одлучи да је објави и на српском језику, поразмисли мало више и укључи читав низ песника лирских песама, рођених после 1945. године…
И још једном молим српске антологичаре, кад представљају нашу поезију свету, да се узму у памет, и да буду обазривији, тј. да се потруде колико је то год могуће да што више ствари ишчитају, и да не пристану на уцене инвеститора, издавача. “
Зорићеву антологију нисам директно критиковао, не зато што мислим да је урадио врло добру антологију; напротив. Не тврдим да је своју антологију сачинио, као реакцију на прво издање „Несебичног музеја“, по принципу видела жаба да се коњи кују, па и она дигла ноге. Не, то не би била истина. Истина је нешто друго. То се види ко је тамо и са колико песама заступљен на први поглед.
„Заступљени: Лаза Костић (1), Алекса Шантић (1), Јован Дучић ( 14), Исидора Секулић (10), Николај Велимировић (16), Иво Андрић (8), Момчило Настасијевић (12), Миодраг Павловић (21), Иван В. Лалић (11), Љубомир Симовић (11), Милован Данојлић (5), Матија Бећковић (3), Слободан Ракитић (9), Милосав Тешић (5)…“
Зорићева антологија је помало окаснела, искључитељска; она фаворизује одређене песнике; и тако показује не баш сјајну критичарску црту аутора. Она не укалупљује на најсрећнији начин старо и ново у религозној поезији 20. века; она се чврсто држи „цементираних хијерархија“ бастиона официјелне критке друге половине 20. века. Где су у тој антологији религиозне песме : Милете Јакшића („Привиђења“, „Велика тишина“,“Бог тихи“, „Писмо из манастира“…), С. Стефановића („Утехе“), Д. Срезојевића ( „Безимена песма“, „Последњи смртник“), М. Бојића („Религија“), и — да не набрајам даље! Где су поједине религиозне песме Мирка Магарашевића, Звонимира Костића Паланског, Ратка Марковића Риђанина, Драгиње Урошевић, Мирослава Лукића, Владимира Јагличића, Александра Лукића (…)?…
У оној мери у којој један антологичар искључује, у тој ће мери кроз време сам бити искључиван из културе којој припада рољењем и деловањем. Најгори тип наших антологичара је онај који је припадао једном одрељеном редукованом схватању културе, демократизације културе, соц. културе, ма колико се трудили и упињали да покажу да припадају високој култури. Не може се бити парохијалан у најпогрднијем смислу речи и припадати високој култури нације. Нисмо сигурно ни у то колико заиста наши антологичари познају стварне проблеме трећега и највишега ступња поезије, коме несумњиво стреми религиозна поезија. Ту има много предрасуда и нерашчишћених ствари. О религији поезије се у нас мало писало, узгредно. Као и о тајни стваралаштва.
О Вучковићевој антологији, чије је прво издање и дефинитивно, пошто је аутор преминуо у међувремену, написао сам следеће:
„Антологија је ексклузивна по томе што представља и оне писце Србе који не живе на Балкану, већ по свету. Који пишу на другим језицима. На неким местима је и занимљива, кад није преписивачка. Имамо дубоку резерву према овој књизи, баш зато што ју је сачинио један професор, позван, који је начинио толико пропуста када је реч о богатству поезије 20. века, поготову кад је реч о песницима рођеним после 1944. године, да би нам било потребно много простора да их све означимо. Зато је не препоручујемо славистичким катедрама по свету. Ипак, било би добро да имамо њен еквивалент и на српском језику…“
И Вучковићева антологија, када је реч о ауторима 20. века, поготову о ауторима друге половине 20. века, „прекњижава“ „каноне“ бастиона официјелне књижевне критике друге половине 20. века. Тиме она штети стварној ширини изворно схваћене високе културе и поезије Срба 20. века……..“
*
Када је реч о Пејчићевој антологији српских молитава од 13. — 20. века — у сваком случају, добро је да се појавила оваква и у оваквом склопу. Лепо је опремљена. Пејчић је, често, одабирао солидне примере. Оваква књига даје примере другог и трећег ступња поезије.
Начелне примедбе. а) Ако је већ састављао антологију српских молитава споменутога периода, зашто аутор није дао ни један једини пример молитве из фонда дијаманата српскога епско — лирскога опуса? Наслов који је одабрао обавезивао га је на то. Могао је у поднаслову да се огради, да каже да је његов циљ избор молитава које су саставили појединци којима се знају имена.
„Ваља ми још да нагласим, и поводом велике и језиве паузе на крају (а и пред почетак!), и поводом цезуре, и поводом лаког издаха на крају сваке самосталне речи у стиху — да су сви они везани тајанственим резонансима са нашим животним током. Он, кад наиђу паузе као звучне пукотине, навре у њих и јаче се осети, но кад је био забашурен нашим изговаеањем слогова. У хармонији, и подешавању тих малих и великих пукотина, кроз које улази дах наше крви у ритмичне задатке, осећа се нешто као једва чујни фрулин глас и запомагање, које призива, преклиње, опомиње на нешто давно заборављено, што ипак постоји, и од себе даје јава…“ (С. Винавер, Уместо предговора антологији Српских народних песама , Београд : Слово љубве : 1979, стр. 21–22). –
„Требало је много времена да прође у музици да се јави Бетовен, са судбоносним паузама, испуњеним слутњом, језом, па и неизразивим и неизрецивим осећајним суштинама. Десетерац, попут сличних стихова код нас ( и у другим језицима), имао је те паузе већ у своме почетку. Поезија је и овде показала веће суштинско богатство од музике. Зато су ми увек изгледали наивни симболисти, који су „тражили од музике своје добро“, мислећи да је музика поезију претекла, чак и опљачкала, и да треба заронити у музику да би се нашло што поезији недостаје. Поезија је, међутим, највише човечанске узбудљиве категорије имала још давно, прадавно, у памтивеку кад музика о томе није ни слутила. А пре свега имала је поезија на расположењу игру ( још у памтивеку!) у чудесни живот и чудеснију смрт, обадвоје у вечном прогону и догону, игру и сна, и јаве — а не само јаву, или само сан“ ( Винавер, исто, стр. 22–23).
б) Врло сужен, ригорозан круг примера молитава аутора 20. века.
Моје резерве према првом издању Пејчићеве антологије су изречене јасно, верујем. Не кажем да фаворизује одређене ауторе; Велимировић је рецимо, лепо представљен, и он је свакако, више него Миодраг Павловић — још више него Светлана Велмар Јанковић — могу се поредити, зар не? — онај који најављује, као и Јустин Поповић, а Александар Лукић поготову — трећу религиозну стваралачку епоху…
Поезија трећега ступња, она која, најупрошћеније речено, стреми оном Горе, Оностраном, која изражава богочовечанска осећања, или је њима прожета, која не мора бити само — формално гледано — у стиху; поезија која је у вези, грубо речено, са сферама мистике, култом — таква поезија постоји и у ризници народног песништва Срба. И у опусима незаступљених аутора 20. века. Требало је тражити и пронаћи адекватне примере.“ (….)
“ Покушавам да разумем Пејчићеву строгост и опрезност (ако је уопште о томе реч?); у избору аутора молитава 20. века; али, на другој страни : зар су се само Кочић, Андрић, Исидора Секулић, Велимировић, Ј. Поповић, С. В. Јанковић и Ђ. Шушњић, током 20. века, мучили мељу Србима и молили се Богу? Призивали, упућивали зов за помоћ? „(….)
И тако даље. И томе слично…
_________________________________________
Originally published at antologijaol.wordpress.com on August 5, 2011.
