ПАРНА ЛОКОМОТИВА И ВИЛИН-КОЊИЦ

Није то давно било (пре неких шесдесетак година), кад сам био дечак и ишао предвече уз железничку пругу (Бордо — Париз — Милано — Загреб — Београд — Пожаревац — Мишљеновац — Кучево) (с-и Србија) да затворим салаш крај Пека, где смо држали кокошке и пловке. Тада је пролазио вечерњи локал, из правца Београда, једина наша веза са светом, који је вукла парна локомотива, парњача, према којој су Мишљеновчани мерили време. Тад се железничка пруга завршавала у Кучеву! И бука проласка воза подизала је вилин-коњице, који су летели над водом, па слетали на лишће јова. То су они лепи мали плавичасти водени природни хеликоптери чији живот траје само један дан… тада то нисам знао….

Каква супротност — челична црна грдосија из које куља дим и пара, и летећи вилин-коњиц, не већи од дечијег прстића! Па ипак, вилин-коњиц је надживео то гвоздено чудовиште, што нас је повезивало са светом, барем у сањарењима. Али, има још понегде ових парних локомотива, зарђалих и пуних (за Србијанце) носталгије! Коме је кретену пало на памет да све те локомотиве претопи, уништи?!

То се све чешће питам, као човек у годинама… ЛеЗ 0008809

?aAg��{E��