НОВИБУСУР 417

новогодишњи троброј

О СУДБИНИ СТВАРАОЦA УОПШТЕ

За такве људе треба чинити све како би се прошириле њихове земаљске могућности и како би им се олакшао процес њиховог стваралаштва. (…..)… Људима из његове околине се управо због тога чини да је он „одсутан” и да не види ништа око себе; али то само значи да је он присутан негде на другим „местима”. Они га неретко сматрају „сањаром” или „фантазером” и сврставају га у „песнике маштаре”.Само малобројни, који су повезани са духовним искуством, знају шта он доживљава и шта се у њему збива, зашто му је преко потребна слобода и чиме он испуњава своју доколицу. Јер, у ствари, његово спољашње ослобађање и његова привидна „расејаност” служе некој унутарњој спутавајућој нужности, и његова драгоцена доколица, коју је Пушкин волео да означава речју „лењост”, испуњена је напрегнутим сазрцавањем или духовним ослушкивањем.

Иван Иљин

Каква је била 2016. година? Шта нам доноси 2017.? Већ добијам честитке за нову, 2017.годину,међу њима је и предвиђање (за хороскопски знак Рака) за 2017. годину.*

Слична предвиђања добијао сам и минулих година, а посебно крајем 2015. године, а погледајте шта се догодило: почетком фебруара 2016.умре напречац Михаило (оснивач и власник «Заветина»), а средином исте године, оде са овог света и Шоле (животна сапутница). Судбина је исцртала ту 2016. годину, сувим угљеном. Уместо предвиђаних успеха, мирног живота и неких других предвиђања (хороскопских), којима се може радовати само будала, наступиле су две неочекиване смрти блиских бића у размаку од неколико месеци. И те смрти су почеле да уређују неке односе, и ствари.

Те смрти су откривале — неоткривене хоризонте.

Те смрти су показивале, што је било замаскирано.

Те смрти су упућивале на неизбежни Закон коначних ствари.

Почео сам све чешће да мислим не само на оне блиске упокојене у 2016, већ и на све оне оне преминуле последњих година,молећи се за празник Архангела Михаила у поноћ 18. на 19 септембар и 20. на 21.новембар, када Архангел Михаило на свој празник ноћу одлази у ад, и спушта своје крило у гену огњену, која се за то време гаси. Молио сам се да Архангел Михаило услиши моју молитву у којој молим да упокојене избави из ада**.

Размишљао сам о судбини уопште, и о својој, о гробовима светлим и тамним, и у неким тренуцима заборављао на судбину ствараоца — нарочито у месецима када су жалост и стихија наваљивале са свих страна.

Шта уметник и ствараоц да очекује у овом свету, оваквом какав јесте? Слободу и још понешто. Иван Иљин сматра: «Уколико је таквом човеку неопходан стваралачки мир, њему треба обезбедити тишину и безбрижан живот. Ако му је потребна мермерна громада да би из ње створио нешто налик Микеланђеловом „Давиду”, треба се побринути да тај мермер обавезно стигне у његову мајсторску радионицу. Уколико он машта о новој, невиђеној виолини, која ће производити анђеоску музику, треба му помоћи у остварењу тог сна. Уколико му је у његовој лабораторији потребан нови апарат за регистрацију људске ауре, неопходно је учинити све како би му се жеља испунила. Његово општење са спољним светом — с природом и с људима — мора му бити олакшано колико год је то могуће. Треба га поштедети оскудице и немаштине. Треба га изоловати од грубих, простих и наметљивих људи. Не сме се допустити да он, слично Леонарду да Винчију, цео живот тражи себи прозаичну или вулгарну зараду мимо свог надахнутог позвања. Он не сме цео живот да трпи немаштину и да се бори с дуговима попут Рембранта, Бетовена, Гогоља и Достојевског. Не сме се мирити с тим да њега, попут Шопена, прерано отерају у гроб сиромаштво и глад. Недопустиво је остављати га незаштићеног у опасном часу, кад некакав порочни или зли авантуриста налик Дантесу и Мартинову, крене на њега, као на Пушкина и Љермонтова, да га убије у двобоју. Напротив, његов животни пут мора бити заштићен и поравнат како би он слободно могао да се посвети своме надахнућу, стварајући своја најбоља дела и исказујући своје визије за вечност. Јер у таквом човеку заиста струји Божија бујица, а његове речи и песме ослушкују анђели. “ ***
 Има ли, такав ствараоц, у овом свету, све то?И у оваквој земљи?Колико му је олакшано? Колико је изолован од грубих, простих и наметљивих људи? Колико је таквих последње деценије прерано отерало у гроб сиромаштво и глад?….

Београд, недеља 25. децембар, Спиридон Чудотворац — субота 9. јануар 2017 (по старом православном српском календару 7526), Рождество Христово — БожићМ. Лукић

__________________________

* Посао: Будите спремни за непредвиђене развоје ситуација на пољу каријере. Успјећете да превазићете хитне и изненадне проблеме, а још боље ће бити ако се потрудите да мотивишете ваше сараднике и надређене. Ипак, у тој борби можете да откријете да заправо имате непријатеља међу њима, који вам подмеће ногу. Будите обазриви и свјесни шта се дешава око вас. Ако будете уложили сву своју енергију у осваривање својих амбиција, остварићете своје циљеве.Љубав и брак: Ово поље биће најбоље током године! Ваше жеље ће бити испуњене и живећете одличан живот, захваљујући напорима да се брак или веза одржи. Већина Ракова тренутно је и врло емотивном периоду, па треба да избјегавате сукобе и набијање осјећаја кривице, и да уживате у љубави. Водите рачуна да не направите некивелики проблем, јер ће последице бити дугорочне. Слободни Ракови имају шансу да сретну љубав свог живота, нарочито у другој половини године. Финансије: Одлична година за новац. Приходи ће долазити са свих страна, а ви ћете бити отворени за сјајне инвестиције, које ће вам се исплатити на дуге стазе. Могуће је велико насљедство или добитак на лутрији. такође, ваш рад и посвећеност послу ће допринијети професионалном развоју, али и већим приходима.Здравље: Иако су генерално подложни болестима, 2017. година биће сјајна по питању здравља за Ракове. Марс, Сатурн и Јупитер даће вам енергију да обновите и физичку и менталну снагу. Бићете оптимистичнији и радићете позитивне ствари. Требало би да почнете да се бавите неким спортом и да пронађете мотивацију да одстраните лоше навике из живота. Могућа су само мања обољења која ће се лако лијечити.
Породица: Иако су природно посвећени кући и породици, ове године ће Ракови имати слободу и прилику за лични развој, а везе ће се развијати баш онако како су они жељели. Венера ће бити у вашој 4. кући средином године, и тада ће преовладати хармонија на пољу породице. Биће лијепих догађаја у породици, а хармонија ће доминирати захваљујући вашем труду. Савјет: Ракови током 2017. треба да вуку храбре потезе. Будите спремни на високе захтјеве околине на свим пољима, али без бриге, издржаћете сва искушења. Избјегавајте импулсивне реакције, јер вам је и љубавни живот у ризику. Пронађите баланс између приватног и професионалног живота. Прије сваге одлуке, извагајте “разлоге за” и “против”
** Молите се за празник Архангела Михаила у поноћ 18. на 19. септембар (Чудо у Хони) и 20. на 21. новембар Сабор Светог Архангела Михаила, јер Архангел Михаил за свој празник ноћу одлази у ад и спушта своје крило у гену огњену, која се за то време гаси. Молите се те ноћи и Он ће услишити молитву у којој питате да упокојене (по крштеним именима) избави из Ада. Помените крштена имена ближњих, пријатеља и рођака, додавајући при том «и сроднике по телу до Адамова колена». Архистратиг Божији Михаил се јавио једном од богоугодних монаха братства манастира Светог Архистратига Божија Михаила у Кремљу 11.8.1906. године, где је ова молитва написана на припрати Храма, и рекао му: „Који човек буде читао сваки дан молитву ову, тога дана неће га се дотаћи на ђаво ни зао човек, лењост неће саблазнити срце, а ако ли се човек упокоји, то душу његову ад неће примити. Амин“. Такође се можете молити и за све своје живе ближње (децу, мужа, родитеље…) свакодневно, помињући њихова крштена имена. Препоручљиво је да се то уради свако јутро.
Господе Боже, велики Цару Беспочетни, пошаљи, Господе, Архангела Твог Михаила на помоћ слугaма Твојим (имена), избави нас од непријатеља наших, видивих и невидивих.О Господњи Велики Архангеле Михаило, излиј миро благостиње на рабе Твоје (имена).О Господњи Велики Архангеле Михаило, што демоне уништаваш, запрети свим непријатељима нашим који се боре против нас, учини их као овце и уништи их као прах пред лицем ветра.О Господњи Велики Архангеле Михаило, шестокрилни Први Књаже и Војводо Небеских Сила, Херувима и Серафима, и Свих Светих!О Предивни Архангеле Михаило, чувару неизречених Тајни Божијих, буди нам Велики помоћник у свему: у увредама, у жалостима, у тузи, у пустињама и на распућима, на рекама и на морима тихо пристаниште.Избави нас, Велики Архангеле Михаило, од свих лажи ћаволских, увек услиши нас грешне слуге Твоје (имена), молећи Тебе и призивајући име Твоје Свето, похитај у помоћ и услиши молитву нашу.О, Велики Архангеле Михаило! Победи све противнике наше Силом Часног Животворног Крста Господњег, Молитвама Пресвете Владичице Богородице и Светих Апостола, и Светитеља Николаја Чудотворца, Светог Пророка Божијег Илије, Светог Андрије јуродивог, Светих Великомученика Никите и Евстатија, и Светих Светитеља, Преподобних, Мученика, и Свих Светих, и свих Небеских Сила. Амин.О, Велики Архангеле Михаило, помози нама грешним слугама Твојим (имена), избави нас од земљотреса, потопа, огња, мача, од изненадне смрти и од свакога зла, и од свакаквог врага лажљивог, којег бура наноси и од лукавог избави нас, Велики Михаиле Архангеле Господњи, сада и увек и у векове векова. Амин.Свети Архистратиже Божји Михаиле са свим Небеским Силама, молите БОГА за нас! Цариградским друмом
*** Ево ко с пуним правом тражи за себе слободу, претендује на њу и долази до ње. Она мора да му буде пружена и обезбеђена, да нико ништа не би смео да му прописује и да му никаква људска власт на земљи не би бранила да ствара како му је Бог души одредио… Никаква инструкција споља не сме да ограничава његово духовно сазрцање; њему не треба говорити „ради тако“ и »нестварај то и то”. Јер свака претходна цензура смета његовом стваралаштву и свако прописивање сузбија његово надахнуће Ако је он само довољно прожет осећањем одговорности, свако мешање са стране је излишно. Јер стваралачки облагорођен човек је предан Највишој моћи у Највишој димензији; он од ње добија своје усмерење и њој се повинује; и стога њему мора бити пружена слобода стваралачког мишљења. То није слобода да се чине злочини или преступи. То није ни разузданост којој је све дозвољено. То није ни право на раз-врат, на баналност и на неукус. Али то јесте право на слободну стваралачку молитву; то јесте слобода савесног и одговорног Богохваљења…За такве људе треба чинити све како би се прошириле њихове земаљске могућности и како би им се олакшао процес њиховог стваралаштва. (…..)… Људима из његове околине се управо због тога чини да је он „одсутан” и да не види ништа око себе; али то само значи да је он присутан негде на другим „местима”. Они га неретко сматрају „сањаром” или „фантазером” и сврставају га у „песнике маштаре”.Само малобројни, који су повезани са духовним искуством, знају шта он доживљава и шта се у њему збива, зашто му је преко потребна слобода и чиме он испуњава евоју доколицу. Јер, у ствари, његово спољашње ослобађање и његова привидна „расејаност” служе некој унутарњој спутавајућој нужности, и његова драгоцена доколица, коју је Пушкин волео да означава речју „лењост”, испуњена је напрегнутим сазрцавањем или духовним ослушкивањем. Он, који је слободан, спутан је као нико други; њему слобода служи да схвати те унутарње нужности и да следи њихове захтеве. Он нипошто не може да измишља шта му је воља; њему није препуштено да произвољно изумева или да „конструише” по сопственом нахођењу. Он мора да буде пажљив — да „ сазрцава” и да „слуша”. Он је позван да се „удубљује” у предмет све док тај предмет не овлада њиме. Тада ће он осетити да је у његовој власти; или, спознајно говорећи, он ће осетити да види предмет снагом очигледности. У том стању он мора да се налази све дотле док се предмету не прохте да говори преко њега, и док он сам не осети да је спреман да постане „оруђе” свог предмета и да почиње да живи његовим „пулсом” и „дахом”. Тада ће он добити право и основ да изрази доживљени садржај — да га излије у форми сонета, романа, сонате, статуе, слике, истраживања, философског „описа”, богослов ског трактата, проповеди, новог закона или зрелог савесног поступка. И тада ће његово дело изникнути кроз њега, а не само из њега. Он ће бити као „цевница”13свога предмета, његов посредник и гласник. (…….)
То што он перципира и сазрцава је објективна предметна суштина бића, у које човек мора да проникне — и то
сваки човек, свакоод нас, јер свако од нас је позван да живи на земљи из саме супстанције и ради ње, из главног и за главно, а не да праши, гушећи се од сопствене прашине. Запрво нсш земаљски живот састоји се од два елемента: из неисцрпног хаоса случајне прашине који јури у виду бујицеи из притајено сијајућег и тихо дозивајућег супстанцијалног ткива. Смисао живота састоји се у томе да надвладамо ту хаотичну прашину случајних појединости и проникнемо у супстанцијално ткиво како бисмо се учврстили у њему. Свако од нас почиње свој живот такорећи у ноћи, окружен тешко прозирном тамом: около језива неизвесност, и тек покаткад нам кроз мрак засијају и позивају нас удаљене звезде. И свако од нас позван је да се загледа и уживи у тај једини и јединствени источник светлости, од којег те звезде позахмљују свој сјај. И, можда, и сувише много нас читавог живота лута у тој тами и излази на јединствено Светло тек после своје земаљске смрти…
 Ми, људи, беспомоћни смо у том земаљском сумраку, који се сваки час згушњава у потпуну таму. А многи, можда, уопште и не знају да су беспомоћни и да им је неопходна помоћ: они нису свесни свог недостатка, они не траже и не налазе узвишено. Међутим, стваралачки људи могли би да им помогну. И не само то: они су дужни да све време помажу не питајући постоје ли они који дозивају у помоћ, ко су они и где су. Они су позвани да сазрцавају, смишљају и дају; они су дужни да спремају своје дарове и да их предају, да шаљу на све стране своје зраке — без позива, без молбе, неретко се суочавајући са одбијањем или прогањањем, па чак и са каменовањем. Први зрак увек узнемирава обасјаног, други га раздражује, трећи повређује; и често тек четврти буди, а тад већ следећи зраци греју и исцељују. А онај ко је био каменован — сија, греје и исцељује чак и посмртно.У људима треба будити потребу за чистим ваздухом Божјих
прострстстава; људима треба да постане загушљиво, тужно и горко у прашини њиховог земаљског живота, у бесмисленом хаосу њихових чисто субјективних ситница. У људима треба будити вољу за светом предметношћу, за божанским зрацима, за духовном радошћу. (……)
Сликовито говорећи, то би се могло описати на следећи начин. Кад Божије стваралачке идеје падају из Његовог ве чног крила у хаос грешног и неуређеног света, њих прима бурни ток пометње, изопачава њихово савршенство и раза ра њихов задивљујући састав. Отуда се појављује узвишени задатак: запазити сваку од тих идеја у њеном пуном и целовитом саставу и васпоставити је у њеном зрело-савршеном облику. Египатска митологија приповеда како је некада Изида по целом сврту тражила оних четрнаест делова на које је било растргнуто тело њеног супруга Озириса; и, налазећи и састављајући их, она није саздавала његово тело, већ га је само васпостављала у његовој првобитној лепоти . Стга је сваког ствараоца могуће упоредити с Изидом која трага: он не ствара већ само рестауира Божију идеју и радује се могућности да схвати Божију замисао, да правилно сагледа „Закон Божији” и спроведе га. Њему сија целовито обличје онога што тражи; њега води љубав према Божанственом; он проверава себе оном вишом нужношћу која му се открива у духу; он се наслађује обнављањем Вечног, он се радује осећајући одблесак Божије благодати у свом делу.И управо стога стваралац боље од других зна шта он, у ствари, ради, обнављајући Божију идеју; и стога он непрестано и напрегнуто подиже свој поглед ка Богу. — 
Иван Иљин: ПУТ КА ОЧИГЛЕДНОСТИ, Логос, Београд, 2012. — Извод из есеја О СТВАРАОЦУ, стр. 41–42, 69–60, 63.

*

ЛеЗ 0008751 174 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА Бранко В. РАДИЧЕВИЋ.- Бранко В. РАДИЧЕВИЋ (1925. — 2001. ). Песник, прозни писац. Књиге поезије : Сутонски дани ( 1949), Песме (1949), Лирика (1951), Земља (1954), Вечита пешадија (1956), Војничке песме (1961), Три чокота стихова а о вину ни реч ( са В. Поповићем и Сл. Марковићем, 1961), Божја крчма (1965), Сељачка поема (1965), са Овчара и каблара ( 1970), Изабране песме (1971), Похвалнице и покуднице (1975), Земљосанке (1978), Текла река Лепеница (1979), Вита јела зелен бор ( 1986), Кадионик (1990)….. — 174 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

ЛеЗ 0008801 175 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА. — На какве све закључке упућује овај чланак?. — Изабрани чланак,указивање. — Активирано две трећине државних гаранција. — Порески обвезници ће догодине платити 34,8 милијарди динара кредита државних фирми Аутор: Аница Телесковић уторак, 13.12.2016. у 22:00. — Само у току следеће године, како може да се види из буџета, на наплату стиже 34,8 милијарди динара. То је директна цена коју ће држава да плати јер проблеми у пословању јавних предузећа нису решени.Колико велики је цех јавних предузећа може да се види и када се погледају неке друге ставке у буџету. На социјалну заштиту (око 30 милијарди) држава ће потрошити мање пара него на отплату гарантованих кредита.
 Тај износ превазилази субвенције пољопривреди (31,6 милијарди) и више него двоструко је већи од укупних дотација привреди (14,53 милијарде). Скоро десет пута мања средства буџетом планирана су за студентски стандард (четири милијарде). Фонд за младе таленте је, на пример, чак 44 пута мањи (766 милиона динара) од укупног фонда који је држава морала да спреми да покрије дугове јавних предузећа. Још скромнија средства буџетом су планирана за избегла и расељена лица (746 милиона динара)
. — Мој је курзив у овом тексту. Подвукао ам ствари које ни у сну гласачи Србије не смеју више гурати под тепих, заборављати, поготову што иду избори, на којима би требало да се КАЗНИ демократским путем економска политика ове владе…. 175 (Прототип Енциклопедије ЗАВЕТИНА

*

ЛеЗ 0008680 Икона Богородице Филермосе, некадашња заштитница острва Родоса, у манастир Острог у Црној Гори стигла је априла 1941. заједно са руком Светог Јована Крститеља и честицом Часног крста. — Септичка јама прети реликвији. Саво Греговић — Велиша Кадић | 05. децембар 2016. 13:33 . — Икона непроцењиве вредности у опасности да буде трајно оштећена. Уз најављено пресељење из Плаве капеле музеја у Цетињску пећину. — СЕЛИДБА Богородице Филермосе, једне од три хришћанске реликвије које су после вековних путовања по свету завршиле на Цетињу, подигла је температуру у хладном Цетињу. На намеру власти старе црногорске престонице да икону непроцењиве вредности преселе из Плаве капеле Народног музеја у Цетињску пећину, која треба да буде адаптирана за те потребе, изазвала је реаговање у Митрополији црногорско-приморској. Овога пута не само из духовних разлога, него и због угрожавања јединствене иконе, али и Цетињског манастира, стожера свеукупног културног и духовног наслеђа Црне Горе

ИКОНА БИЛА У СВЕТОМ ПОХОДУСветиња је извесно време била на Родосу, у православном светилишту Филермос, одакле је и њено име. У Јерусалим је донета 430. године, потом је пренета у Константинопољ, а после његовог пада завршила у рукама римокатоличког монашко-витешког реда јовановаца, који је преносе у Свету земљу, потом на острво Кипар. После пропасти Малте предали су светиње руском императору Павлу ИИ Романову. Ове светиње су благосиљале руску земљу 120 година, а онда их, да би биле спасене од насиља бољшевика, царица Марија Фјодоровна их преноси у Копенхаген. Биле су неко време и у Берлину, а онда 1932. их је митрополит кијевски Антоније Храповицки поклонио југословенском краљу Александру Карађорђевићу, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избеглица и положене су у Цркву Светог Андреја Првозваног на Дедињу. У манастир Острог донео их је млади краљ Петар Карађорђевић, који је потом напустио земљу. http://edicijazavetine.blogspot.rs/2016/12/1941.html

ЛеЗ 0008707 РУСКИ ФОНД ДИЈАМАНАТА / Белатукадруз. — (Из бележака попа Н. Јакушева)… Нашао сам живот у Босиљковцу, у Мишљеновићевој ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ (кафани насред друма), у дому Мишљеновића и других Босиљковчана, на салашима, у воденицама, на саборима и празницима. У порти босиљковачке Цркве, коначно и у овом дому уз цркву који су подигли за мене. Заволео сам Босиљковчане, и коленовиће (газде) и оне сироте…

Али, руски нихилизам — од којега сам побегао — стигао је и овде. И већ се виде његови злокобни учинци. Српска варијанта руског нихилизма направиће од Босиљковца кроз десет или педесет година — пусто село. Јер, пустош и смрт неизбежне су последице нихилизма.

И зато уместо вина „пијем“ поново и поново, фрагменте В. Розанова.

(…………………..)

LA DIVINA COMEDIA

Са звекетом, шкрипом и клопарањем спушта се над Руску Историју гвоздена завеса.

- Представа је завршена.

- Време је да се облаче капути и да се враћамо кући.

Осврнули смо се.

Али, ни капута, ни кућа више није било, записао је Василиј Розанов сасвим тачно.

Розанов је изванредно видео, имао је изванредни дар запажања! Знао је шта се то страшно догодило и зашто је Руско Царство — буквално — пало!

“Буквално — каже Розанов — оно је пало једног радног дана.

Трајала је нека “среда”, не разликујући се од других. … Није било довољно робе, и поред дућанчића су се направили редови. Да, постојала је опозиција. Да, цар се узјогунио. Али, кад је у Русији било нечег довољно без Јеврејиновог рада и рада Немца?…”

Бољшевици су погубили зверски царску породицу. Јер Лењин и бољшевици су били “храбри” — знали су, разбојници, да неће имати ко да им суди, и да ће судије бити одсутне или поједене. Револуционари су посебан монструозни сој, вампири, вукодлаци, крвопије, а не живи људи. Нихилизам руски је пронашао своју бољшевичку формулу, преврат су започели опчињени собом. Ако су се нихилисти икад опили било чим, то је била њихова револуција. Револуција им је омогућила потпуно испуњење жеља. “Ако је икад жедан утолио жеђ и гладан се заситио — било је то у револуцији”. И у Русији, и овде у Србији одиграло се нешто слично — тај прелазак у социјализам. Био је то прелазак у потпуни атеизам: “одиграо се код сељака, код војника тако лако, као да су отишли у купатило и полили се свежом водом”. РУСКИ ФОНД ДИЈАМАНАТА / Белатукадруз

ЛеЗ 0008712 Пакет ЈОШ УВЕК ДОСТУПНИХ ПРИМЕРАКА. — КЊИЖЕВНА КРИТИКА. ШТАМПАНЕ КЊИГЕ КЊИЖЕВНИХ КРИТИКА, ОГЛЕДА, ОСВРТА, ЗАПИСА БЕЛАТУКАДРУЗА (алиас Мирослава Лукића, 1950 — ). — Укупна цена овог пакета је 6090,00 дин. Издавач поседује мањи број примерака ових наслова из тзв.пилот издања “Уметности махагонија”, штампаног у релативно малом, академском броју примерака. Нема попуста. Ове књиге се више нигде другде и ни од кога другог не могу поручити. То је заостали део релативно добро очуваних књига из резерви тзв. ауторских примерака. — Што се тиче других Лукићевих критичких и полемичких књига — Белатукадруз О СРПСКОЈ ЛЕПОТИ, пожаревачки књ.часопис “Браничево”, тематски број”Поезија XX века: СВОЂЕЊЕ БИЛАНСА”, бр. 1–2/2012, стр. 227–329; антологија српске поезије СЕБИЧНИ МУЗЕЈ , исти часопис, исти број, стр. 331–453; М. Л. Белатукадруз ОДАНДЕ ДОВДЕ (Изводи из рукописа Бележнице.Дневници И 1969–2009), тематски број.књ. часописа “Браничево”, 3–4/2010,посвећен теми српског вампира укњижевности, стр. 166–238; М.Л. Белатукадруз ПРОВАЛИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ или РАЗАРАЊЕ БАСТИОНА И БЕТОНА ОФИЦИЈЕЛНЕ КЊИЖЕВНОСТИ (Изводи) , штампано у књ. часопису “Браничево”, бр. 5–6/2011, стр. 100–360, тематски број посвећенпарадоксу књижевне лустрације; и Бела Тукадруз (алијас Мирослав Лукић) УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (1) (књиге прелиминарно штампане у нишком књ. часопису УНУС МУНДУС, 2011, под насловом “Из карантина”), а затим у online издању књижевног заграничног часописа канадских Срба у Торонту, у наставцима), која је пре скоро две године спремљена за штампу, али издавача за ту и такву врсту критике на видику у Србији нема. Зашто? Уредник књ.часописа Људи говоре покушао је да на то одговори директно … (видети више: Људи говоре ) ГЛАСНИК “Заветина”

КЊИГЕ НЕЗАВИСНИХ ИЗДАВАЧА.Једино преко ове локације можете доћи до књига заиста независних издавача, у Србији. Књижара “БОБОК” на ваздушним колосецима.

Један од начина да помогнете правим независним медијима у Србији, Немогућим “Заветинама” (немогућим јер опстају у немогућим условима!) је да се претплатите на неки од часописа “Заветина”, или од књига . Да ли вам је, доиста, стало до стварно независних медија и независних издавача! Докажите.. Књижара “БОБОК”

ЛеЗ 0008750 Бранко В. РАДИЧЕВИЋ.- Бранко В. РАДИЧЕВИЋ (1925. — 2001. ). Песник, прозни писац. Књиге поезије : Сутонски дани ( 1949), Песме (1949), Лирика (1951), Земља (1954), Вечита пешадија (1956), Војничке песме (1961), Три чокота стихова а о вину ни реч ( са В. Поповићем и Сл. Марковићем, 1961), Божја крчма (1965), Сељачка поема (1965), са Овчара и каблара ( 1970), Изабране песме (1971), Похвалнице и покуднице (1975), Земљосанке (1978), Текла река Лепеница (1979), Вита јела зелен бор ( 1986), Кадионик (1990)….. — Овде је уврштена песма из књ. КАДИОНИК (НИП. УР, Никшић, 1990). — ДРВО

Имам једно дрво,

дивље дрво пред кућом.

Ујутро калемим бело.

У подне калемим црно.

Увече калемим жуто.

Бело кад роди нема.

И црно кад роди нема.

Жуто кад роди нема. …. Бранко В. РАДИЧЕВИЋ (1925. — 2001. )

ЛеЗ 0008723 Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо…. — Душко Ковачевић о представи “Хипноза једне љубави”: Бићемо мањина у Србији В. СТРУГАР | 10. децембар 2016. 23:23 | Какво је интересовање за представу најбоље сведочи податак да су и три репризе до краја децембра већ распродате. — ПРИ крају рада, као редитељ, тешко да могу да препричам шта је писац хтео да каже. То је прича која не може да се преприча, а приватно ме веома узнемирава. Уосталом, сви моји комади настали су због “неспоразума” са собом или светом око себе — нашалио се јуче Душко Ковачевић, уочи премијере своје нове драме “Хипноза једне љубави” (у режији писца), која ће премијерно бити изведена 17. децембра на сцени Звездара театра. — На сцени је глобус, као симбол планете, јер не живимо само у свом дворишту и земљи. Та прича о шумару и његовој жени, првим комшијама, њиховој деци која су у иностранству, говори да ће на крају остати само троје људи да “чувају” планину — истиче Ковачевић. — Свако од нас има неког ко је негде у свету. Бојим се да ће једног дана моје драме потомци слушати на енглеском: ако овако наставимо да нестајемо, постаћемо национална мањина у сопственој земљи, па можда неки други језик постане први. Земља без народа не постоји, на периферији Србије већ нас више нема… И као све моје драме подигнута је на једну врсту метафоре, испричана кроз елементе комедије. Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо….

ЛеЗ 0008722 Шта је све Јосип Броз Тито узео од династије Карађорђевић. — СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ.Маршал присвојио штафету краља Петра / Иван МИЛАДИНОВИЋ | 11. децембар 2016. 12:35 | Шта је све Јосип Броз Тито узео од династије Карађорђевић. Краљ Александар, две деценије пре Броза, разарачем “Дубровник” кренуо је у балканску мисију мира. — ЕВО, на прагу смо календарске зиме. Ваља се огрејати. А одвајкада се знало да овај напаћени српски народ ништа више и ништа боље не загреје од — историје. Некад је то било уз огњиште и гусле. А данас уз радијаторе, компјутере и понеки новински текст. Елем, овако је било… Пре осамдесет и седам година, тачније 5. децембра 1929. године, оснива се Соко Краљевине Југославије. Била је то јединствена витешка организација основана с намером да подиже телесно здраве, морално јаке и национално свесне држављане. Члан Сокола могао је бити сваки “дорастао и непорочан” држављанин, а постојале су и организације за децу и омладину. Седиште му је било у Београду.

Одмах по оснивању, управа Сокола затражила је благослов краља Александра Карађорђевића да његовог сина првенца учлани у новоосновано друштво. Тако Петар Други постаје најпре најмлађи члан, а потом и старешина Савеза Сокола Краљевине Југославије.

ПЕТ година касније, чланови Сокола из Сарајева, у знак захвалности Петру И Карађорђевићу Ослободиоцу, који је као Петар Мркоњић учествовао у устанку за ослобађање Босне и Херцеговине и допринео њеном припајању Југославији, организују ношење бакље. Соколци из града на Миљацки претрчали су 355 километара до Опленца и тамо запалили кандило.

Савез Сокола Југославије, инспирисан подухватом сарајевских чланова, две године касније покреће велику акцију коју је назвао “Петрова петолетка”. Њихова идеја је била да до 1941, када је престолонаследник Петар ИИ постајао пунолетан, покрену програме описмењавања, отварања библиотека по селима, да обуче пољопривреднике новим методата обраде земље и сађења воћа.

УВОД у годину пунолетства краљевића Петра почео је у лето 1940, када су четири штафете кренуле из четири правца, из Цеља, Марибора, Сплита и Скопља. Штафетним трчањем четири палице ношене су кроз све соколске жупе и њима су се сливале поруке и честитке престолонаследнику. Штафете је носило око 7.000 соколаца. Шта је све Јосип Броз Тито узео од династије Карађорђевић

ЛеЗ 0008754 Обожавам књиге са штампарским грешкама / Ева Рас. — Ева Рас: Срби, величајте себе а не Броза! В. СТРУГАР | 13. децембар 2016. 21:15 | Коментара: 13 . Глумица Ева Рас, за “Новости”, о новој књизи којом жели да сруши мит о Југославији: Носталгичари и даље величају то бајно доба, које и није било тако ружичасто. — НОВА књига Еве Рас, која носи симболичан и поетичан назив “Србијо, љубави моја” је двадесет први наслов у књижевној биографији наше глумице, која ће првог дана нове године напунити 76 година. — Никад нисам правила билансе, нисам човек од успомена — каже Ева Рас, покушавајући да преброји сва своја дела. — Мој цео живот прошао је у неким паузама, па је и од објављивања последње књиге прошло пет година. Иначе, ово је већ треће дело, нека врста документарног романа, настало као одјек времена. Популарна глумица (коју публика посебно памти по антологијским филмовима Душана Макавејева “Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ” и Александра Петровића “Биће скоро пропаст света”) подсећа да је прва књига ове врсте била “Тито без холивудизовања”, потом и “Бадерисани Екрем и Ева” — о њених 160 дана проведених у ријалити програму. — У новом роману (издање “Југарта”) покушавам да срушим ружичасти мит о владавини Јосипа Броза. А он не престаје. Напротив, живи и стално се потхрањује — истиче једна од најпознатијих глумица црног таласа. — Ми који смо сведоци његовог времена ућуткани смо. Југоносталгичари величају и даље то бајно доба, у стилу, имали смо домовину од Триглава до Ђевђелије, велике плате и станове, могли да путујемо… А баш и није било тако ружичасто. Понекад ми се чини да смо живели у две различите државе. Обожавам књиге са штампарским грешкама / Ева Рас

ЛеЗ 0008784 “Много бре 10.000 коња за једног загорског магарца”! — Црвени бик на Титовим крилима П. Ракочевић | 20. децембар 2016. 16:56 | Коментара: 3 Некада Титов авион данас краси авио музеј Ред Бул у Салцбургу. — Некадашњег доживотног председника државе која више не постоји Југославије, Јосипа Броза, многи западни државници, новинари, социолози и психолози су сматрали највећим расипником свог времена. За већину више милиона Срба који живе широм планете, Броз је био и највећи унесрећитељ Србије. Разлог: повлађивање Хрватима, непроцесуирање хрватских ратних злочина над Србима и другим народима почињених у Другом светском рату, нису прогањане усташе док су српски четници гоњени и убијани широм света, Уставом из 1974. Хрватској и другим републикама је омогућена каснија државност не штету Србије, Хрватима је и после 1945.г. „сачуван“ поклон јадранске обале „вредан“ могућих 20 милијарди € годишњег прихода од туризма иако Јадран никада није био цео хрватски итд. Данашњи посед Хрватске огромног дела јадранске обале је омогућила српска победа у Првом светском рату! Листа због чега многи српски исељеници ниси волели сомопостављеног маршала је заиста предугачка. Јосип Броз, тобожњи комуниста, који је, иако бравар, највише волео царски живот, није куповао ништа јер је то кобајаги добијао на “поклон” од народа који га је “неизмерно волео”! Тито је, кажу његови поштоваоци, све оставио народу: и дворце, и виле, и благо. Можда има у томе неке истине, али од те Брозове заоставштине српски народ још увек нема никакву корист. Данас се у дворцима и вилама углавном башкаре синови и унуци његових бивших комуниста који данас Србима продају неку тобожу “демократију”, често настављајући пљачку свог народа коју је започео бравар.(….) Авион је имао четири јака Прат Витнеј мотора „дупла звезда“ типа Р 2800. Сваки мотор је имао по два пута девет цилиндера укупне запремине од по 46 литара и снаге 2500 КС по мотору који су покретали елисе. Један старији авио-механичар, причали су његови пријатељи неколико месеци пре него што је декица умро, “потрефио” је подужи затвор јер је неким својим колегама из авиотехнике 1959. године у шали рекао, алудирајући на снагу мотора: — “много бре 10.000 коња за једног загорског магарца”! “Много бре 10.000 коња за једног загорског магарца”!

ЛеЗ 0008728 НЕКОЛИКО ВЕОМА МУЧНИХ УТИСАКА

СРЕДИНОМ ПОСЛЕДЊЕГ МЕСЕЦА У ГОДИНИ 2016.

Не знам који је мучнији од тих утисака којих никако да се ослободим. Да ли невероватна прича, објављена у новинама ( СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ.Маршал присвојио штафету краља Петра / Иван МИЛАДИНОВИЋ |Вечерње новости, 11. децембар 2016. 12:35 |)? Или је то горка констатација познатог писца писца Душана Ковачевића: „Бићемо мањина у Србији“?²

А може бити то и тзв. „ексклузивна, само његова“ „истина“ , Александра Ђукановића, после тродеценијског ћутања, први пут обелодањена како је контроверзни документ 1986. године објављен на страницама “Вечерњих новости”?ᶟ

Да ли је то скоро невероватан случај Професора Маринковића у његова “два квадрата” окруженог непрегледним благом књига и најнужнијим намештајем?⁴

Или, рецимо, крај романа, једног савременог српског писца о пропадању стишког села, које може бити парадигма и за многа друга по Србији, Милисава Миленковића: „ — Веће би коло било кад би устали момци из гробова! / Није био сигуран да ли је чуо нечији глас или је то помислио. Само је знао да је више мртвих, него данас живих момака, не само своје генерације, поименце и по лику знао. — У целој Србији је исто!….“⁵

Титоизам је читавим генерацијама систематски испирао мозак, титоисти су то радили са убеђењем да чине праву и најбољу ствар. То је оставило неописиве последице на многе људе, тај сплет систематских, лажирања, мистификација, улепшавања и дотеривања историје. То се понекад види и из коментара уз понеке чланке штампане у најтиражнијим издањима. Има таквих коментара који нису на нивоу ни пећинских људи. И ту се понајвише и најдрастичне види «напредак» тзв. југословенске револуције, који је оставио погубне последице. То потврђује и та, коначно, обелодањена прича о томе како је маршал присвојио штафету краља Петра и уз чију помоћ.

За човека који последњих година путује Србијом уздуж и попреко, и не заобилази и најзабаченија села Србије, како би «Заветине» донеле понешто од слика пропадања српских села, како би упозориле, указале, колико је алармантно стање,коме ни једна влада у последњих четврт века никад није искрено пришла и удубила се у тај највећи егзистенцијални и национални проблем државе Србије, разложно упозорење једног писца, не привредника, не народног посланика, не министра пољопривреде, Душана Ковачевића, није само последња опомена, већ је својеврстан крик, оног који осећа тај горући проблем српског села, као со у рани НЕКОЛИКО ВЕОМА МУЧНИХ УТИСАКА СРЕДИНОМ ПОСЛЕДЊЕГ МЕСЕЦА У ГОДИНИ 2016.

ЛеЗ 0008781 У потпуном мраку и светлост мале свеће има сјај звезда . — ….. Ова књига није свађалица,није искључива, не. Доказ (налази се на средини 94. странице у овој књ.): „…однос власти према уметнику остао је исти од цара, „консулских времена“ до данас (Андрић:Травничка хроника.) Хоћеш да будеш уметник у Србији? Трпи. Давно су нас сврстали међу сиротињу и залуднике и наменили казан…“

Али да ту станем и да опоменем и Тодоровића и многе друге српске писце који нису по вољи власти (кад су добри писци били по вољи власти, осим кад су им били потребни због нечег?) — зашто се, драге колеге не организујете? И политички и професионално? Зашто не направите једну књижевну задругу, јер је и последњем од вас верујем јасно да је она која као постоји изневерила замисао мисије својих оснивача? Зашто не покрећете књижевне часописе и зборнике, у којој бисте бранили слободу, и достојанство постојања и књижевне професије и уопште уметника? Зашто не изаберете часнике између себе? Зашто очекујете да то неко други ради уместо вас? Кога чекате? Годоа? Па није ваљда све толико црно и кукавно? Доказ — мобаров институт? То нам је остало од предака, као начин. Сигурно је да постоје и друге стваралачке и професионалне иницијативе, треба их учинити видљивим у ова тешка времена и по друштво и по уметност и културу. У потпуном мраку и светлост мале свеће има сјај звезда. (16. 12. 2016. Предзору) У потпуном мраку и светлост мале свеће има сјај звезда

*

ЛеЗ 0008695 Херман МЕЛВИЛ (1819–1891). — Херман Мелвил рођен је првог авуста 1819. године као треће дете Алена и Марије Мелвил. Мелвилов деда по оцу, мајор Томас Мелвил, био је угледна личност и песник, а деда по мајци генерал Петер Гансеворт, јунак из битке за Саратогу. Ален Мелвил послао је сина у њујоршку Школу за дечаке. После извесних пословних губитака, покушао је да породицу пресели у Олбени, где би се послови успешније развијали, али је ускоро, 1831. године, умро, оставивши породицу у беспарици. Мајка Марија се с децом вратила у кућу своје мајке. Херман је три године (1837–40) провео на академији у Албенију, где је студирао класичне науке. Године 1839. путовао је Ливерпул, на броду где је радио као део послуге. (Тај пут ће описати у новели “Редберн; његово прво путовање”, 1849. године). Као слободан дух, тежио је самосталности и пустоловини. Трећег јануара 1841. године он је морнар на броду који путује за Њу Бедфорд, у Масачусетсу. Касније је говорио да је његов живот отпочео управо даном почетка те пловидбе. Путује по Јужном Пацифику — али се не зна тачно где је провео наредних осамнаест месеци, осим што се зна да је био морнар на броду “Акушнет” са којег је дезертирао на Маркеским острвима, јула 1842. године. Три недеље је живео на Тајпију, са тамошњим урођеницима које је био глас да су канибали; међутим, према Мелвилу су се понели лепо. Тамо га је укрцао други брод и допремио на Хаваје. Неколико месеци је на Хавајима радио као трговац, да би се, напокон, вратио у Бостон, октобра 1844. године. Херман МЕЛВИЛ (1819–1891)

ЛеЗ 0008697 Данте ГАБРИЈЕЛ РОСЕТИ (1828–1882). — Данте Габријел Росети рођен је у Лондону, 12. маја 1828. године, као син италијанског револуционара и песника Габријела Пасквалеа Ђузепеа Росетија који је, после неуспеха антимонархистичког устанка, емигрирао у Енглеску, и Франсисе Полидори. Име је добио у част песника Дантеа Алигијерија. Имао је две сестре и брата, који су сви били писци: песникиња Кристина Росети, писац Марија Франсис Росети и критичар, уредник и издавач Вилијам Мајкл Росети. Они су и зачетници прерафаелитског круга сликара и песника, у који су улазили, још, сликари Xон Еверет Миле и Вилијам Хилман Хант, као и песници Свинберн и Вајлд.

Габријел Данте се припремао за сликара, ступивши на Краљевску академију коју је, ипак, напустио 1848. године Потом је постао ученик сликара Форда Медокса Брауна с којим је склопио доживотно пријатељство. Први пут се у јавности појавио кад је осликао песме, тада широј јавности још увек мало познатог, заправо заборављеног, Џона Китса, под чијим утицајем је и почео да пише поезију и да преводи Дантеа и Вијона. Године 1850. упознао је Елизабет Сидел која је била модел прерафаелитским сликарима (па и њему). Венчали су се године 1860. Брак се није показао срећним, тим пре јер Елизабет није могла да изнесе трудноћу; после побачаја почела је да узима лауданум. Умрла је године 1862. узевши превелику дозу. Очајни Росети је у косу мртве супруге уплео своје необјављене песме и она је сахрањена на гробљу Хајгејт. … Данте ГАБРИЈЕЛ РОСЕТИ (1828–1882)

ЛеЗ 0008698 Емили ДИКИНСОН (1830–1886). — … После њене смрти, њена сестра Лавинија је преузела рукописе и током деведесетих година деветнаестог века приредила три песничка издања. Песникињина нећака Марта Дикинсон Бјанки је, потом, у првој половини двадесетог века објављивала преостале песме; напокон, Томас Џонсон је 1955. приредио критичко издање сабраних песама Емили Дикинсон. Скраћени метар, пољупци унутрашњих рима, неконвенционалне метафоре, свепрожимајући дух Емили Дикинсон су — новина у америчкој литератури. Мада обимом углавном кратке, њене песме као да су део исте целине; као да њено песништво чини једна поема, цепкана на делиће кратких строфа. Скоро да их треба ређати као пазл. То је песник највише утицао на водећег америчког песника двадесетога века Роберта Фроста који је од ње преузео лик суседа — блиског а далеког човека, на непознатој земљи. Дикинсонова је живела на дивљој земљи, у дивљем времену — међу дивљацима

+ + +

У Судбину — тај лепи проналазак,

Џентлмен увид има;

Ал микроскоп се тачнијим показа

у хитним случајевима.

+ + +

Између моје земље — и других -

морско је царство.

Ал цвеће преузе мандат дуги

да буде министарство.

+ + +

У кући журба, и ја,

у јутру после мрења;

свечана индустрија

законитост не мења.

Полет у срцу мимо,

даљина љубав гости,

да је не користимо

до доласка вечности.

Неуписана

Не видех поља права,

пред море нисам стала,

али знам шта је трава

и шта је шумор вала.

Ћутљивко Бог је мој,

на Небу не знам стање,

ал сигурно сам број

на списку за чекање. Емили ДИКИНСОН (1830–1886). -

ЛеЗ 0008715 Кристина РОСЕТИ (1830–1894). — Нит живота

1

Без одговора ћутање земаља,

без одговора мрморење мора,

обоје шаљу поруке умора:

сами смо, сами, и све нам је даља

самоћа међе поникле у групи

друкче самоће; ми нисмо заједно;

Али ко се ланца ослободи ледног?

Ко срца крв из другог срца упи?

И ја сам некад горда, некад кротка.

Каткад се сећам старих дана складних

кад пријатељство не беше на кап,

кад свет и ја смо били мање хладни,

и испод дуге кад се злато отка:

би јака нада, а живот не слаб.

2

Сопствен сам затвор. А све око мене

сјај је, слобода, тако лако све је:

ил све је сенка? Под стаблима греје

сунце пољупце, птице кликћу, плове

ветрови који свирају по свом;

пчеле у меду себи граде дом;

звук и ћутање музику обнове

што није чута пре такве промене.

Тамо посаду весеља тог примам,

смешим се, но и уздишем, у чуду:

што с тобом нисам ведра ко некада?

Ал прекинућу фантазију луду.

Ја нисам оно што чиним ил имам,

и, што сам била, остајем и сада. Емили ДИКИНСОН (1830–1886). -

ЛеЗ 0008716 Луис КЕРОЛ (1832–1898). — Чарлс Лотвиџ Доџсон родио се 27. јануара 1832. године у селу Дерсбери, грофовија Чешајр. Осам година касније породица прелази у село Крофт, недалеко од Ричмонда, грофовија Јоркшир. Године учења проводи у Ричмонду и Регбију, а 1851. године ступа на университет Крајст Черч у Оксфорду. Исте године умире му мајка. Године 1858, добија степен магистра; истовремено, упознаје се са Лорином, Алисом и Едит Лидел, кћерима ректора Крајст Черча. Тада почиње да се бави фотографијом, а 1858. објављује своју прву књигу, из области математике (о Еуклиду). У децембру 1861. године оксфордски епископ га заређује у чин ђакона. Годину дана касније догодио се знаменити пикник, излет с девојчицама Лидел у Нунхејму. Он девојчицама прича бајку о Алиси за време вожње чамцем, а у фебруару 1863. довршава рукопис “Доживљаји Алисе под земљом”. Годину дана касније шаље својеручно написан примерак са својим цртежима Алиси Лидел, и прерађује текст који, коначно, добија име “Алиса у земљи чуда”. Јуна 1865. године та књига је објављена, писац стиче опште признање и славу. Три године касније излазе француски и немачки превод те књиге; он пише оглед “Иза огледала”, за којим следи и наставак књиге о Алиси, “Алиса иза огледала” (1871). Луис КЕРОЛ (1832–1898)

ЛеЗ 0008746 Вилијем Батлер ЈЕЈТС (1865–1939). — Јејтс је велики песник. Почевши као симболиста, он се мењао у правцу продубљења својих лирских корена према старачкој мудрости. Постао је глас не само свог нараштаја, већ и народа. Сасвим неналик на модернисте свог доба који су експериментисали са слободним стихом, он је постао мајстор традиционалног. Од ирских митова, преко окултних тема до сатиричног коментара, од оне врсте када се у два стиха сажме наслеђе векова, постао је песник-мудрац, све бољи што је старио, тако да је неки цинични, али и задивљени, критичар, како наводе његови хрватски преводиоци Сламниг и Шољан, написао да је “као Китс, умро са пола својих стихова ненаписаних”.

Језерско острво Инисфри

Устаћу и отићи, на Инисфри отићи,

тамо ћу саградити колибицу од прућа;

начинићу кошницу и пасуљ ће ми нићи:

само ја, и зуј пчела, и нова мала кућа.

Тамо ћу стећи мира, а мир лагано пада,

од јутра до цврчкових наступа, као свила;

тамо свиткају ноћи, поднева су без хлада,

а свако вече пуно конопљаркиних крила.

Кренућу истог часа, јер даноноћно слушам

пљусак таласа који са обала ме ишту,

док стојим на путима, ил плочницима, рушан,

осећам ту дубину у срцу, у средишту. Вилијем Батлер ЈЕЈТС (1865–1939)

ЛеЗ 0008764 Роберт Фрост (1874–1963). — Стабала звук

Чуди ме, ако реч је о дрвећу,

шта, ми, њихово, другде понесемо:

зашто заувек звук једних понећу,

више но других, као да њих нећу,

њих, ближих месту где смо настањени?

Патимо због њих данима у мраку,

губимо меру хода низ стрмени

и меру наше остајне радости

и загрљаје у струјнулом зраку.

Такви су да их наше корачање

не може стићи никад, те жалимо;

И што је говор тај познат нам мање,

и како иду старење и мудрост,

све нам говори да се не даљимо.

По поду једва сенка ми се макла,

моја се глава клима на рамену

кад гледам стабла како се марљиво

њишу — са врата, ил с прозорског стакла.

Треба да одем некаквим стазама,

морам тих један да начиним избор

онога дана кад чујем над избом

како из страха ћаскају са нама

облаци бели што застиру свође.

Још бих понешто имао да кажем,

*

ЛеЗ 0008705 КОЧИНА КРАЈИНА — ПРВА ЕВРОПСКА РЕВОЛУЦИЈА КОЈУ СУ ЗАПОЧЕЛИ МОРАВЦИ / Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ. — МОРАВСКИ СРБИ — ПРЕ ФРАНЦУЗА ПОДИГЛИ РЕВОЛУЦИЈУ

Због бројних референтних података, нараслог броја историјских књига и аутохтонистичке историјске литературе уопште, која има сасвим другачије виђење србске прошлости од званичне историје и њених очигледних неистина које се и сада предају на свим катедрама, мора доћи до превредновања србске историје и преумљења историјске свести србског народа. У поплави врло убедљивих разлога и чињеница, даље је постало бесмислено да се предавачи и официјелни историчари држе окошталих шаблона, клишетираних мишљења о србској (пр)историји, конструисаној од стране германско-ватиканске империјалистичке политике.Разумемо да су њиховој лажној историји потребни предавачи, али њихов простор за манипулације се врло брзо сужава, јер истина о Србима васкрсава.

У такве овештале и искривљене историјске догађаје спада и такозвана Кочина крајина, којој се одузима истински европски значај и величина, и своди се на мање-више неуспешан локални подухват капетана Коче Анђелковића, вожда, по коме је овај величанствени историјски догађај и добио име. Да ли је Кочина крајина била само устанак народа Мораве и Шумадије или прва, вишеслојна и вишезначна, револуција европске модерне историје? Није ли Немац Леополд Ранке, пишући о Првом србском устанку, искључиво по Вуковом казивању, на неки начин био обманут, заборавивши да тим именом „србска револуција“ назове прву праву револуцију коју је пре Карађорђа предводио капетан Коча Анђелковић, а која је изменила слику дотадашње Европе? Ова и многа друга питања захтевају поновно вредновање србске, а самим тим и европске, у многочему нарцисоидне, неистините и лажне историје.

У склопу новог погледа на србску историју мора се узети у разматрање и допринос народа Мораве, односно Троморавља или матице србства. Зашто је главни демографски коридор Србије и србства кажњен перфидним и лукавим изопштавањем из значаја за србску, балканску и европску историју, када се зна да су се сви велики и главни историјски догађаји одвијали управо на овом главном географском и историјском правцу, на моравској позорници и попришту догађаја од праисторије до данас? Само један од доказа за моју тврдњу нека послужи дело Владимира Ћоровића „Борба за независност Балкана“ (Издање Балканског института, Београд, 1937. године) где овај угледни србски научник ни једном речи не спомиње тзв. Кочину крајину!!! МОРАВСКИ СРБИ — ПРЕ ФРАНЦУЗА ПОДИГЛИ РЕВОЛУЦИЈУ

ЛеЗ 0008706 ФЕЉТОН САЗВЕЖЂЕ ЗАВЕТИНА. — ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (1) Историјско-језичка и археолошка предочавања / Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ. ТРОМОРАВЉЕ — ОДУВЕК СРБСКО

Апстракт:

Циљ овог вишеслојног истраживачког рада је да се укаже на сва најважнија праисторијска племена и њихове етнониме, који се везују за простор Велике, Јужне и Западне Мораве — односно Троморавља, да се предоче, пре свега, доступне историјске чињенице о њима, укаже на откривене археолошке налазе и локалитете са материјалним доказима из старе ере, да се изврши и лингвистичка анализа назива места — ојконима, означе праисторијски родови — апелативи, преко припадности становника одређених места — етника, односно да се и језички предочи истоветност или сличност данашњих топонима са праисторијском ономастиком, да се предочи постојање живота у тим местима пре нове ере, као и данас. Колико је нама познато, ово је први и једини рад, те врсте и методологије, у историографској литератури Поморавља и Троморавља у праисторији, а у светлу истините историјске србске школе.

На почетку овог предочавања историјско-језичких и археолошких чињеница о праисторијским Србима, одмах морамо да кажемо да у Троморављу, под којим подразумевамо Велику, Јужну и Западну Мораву са сливовима, одувек је живео један исти — србски народ, „народ и раса“, „народ квочка“, првородни и првописмени народ, колевка белог човечанства… Срби „народ који свет насели, а себе не исели“, одувек је био у својој колевци, у матичној земљи, у мањем или већем броју, што је зависило од ратова, сеоба, болести и разних пошасти. Без обзира под којим га све различитим именима, често и намерно искривљаваним, бележили страни хроничари, летописци, историчари, пријатељи и непријатељи, а које је одувек пут наносио баш кроз србску земљу — колевку Европе, у историјским изворима и литератури сусрећемо најразличитија имена за србски народ: Серби, Сербои, Серблои, Меди, Србинде, Србаљи (Трибали), Сорби, Сорбисци (Скордисци), Сарбати (Сармати), Сарбани, Сербани, Сердани, Серди, Сарди, Рашани — Рачани (Трачани), Вини, Винди, Веди, Венди, Келти, Бодрићи, Љутићи, Беласти (Пеласти), Аријевци, Јовани, Морављани, Морвани, Моравци, Заморавци… ПРАИСТОРИЈСКИ СРБИ ТРОМОРАВЉА (1)

*

Fotografija Branke Vedder. Švedska

ЛеЗ 0008802 АДА НАТАЛИЈА. (Речно острво на Пеку. Испод бившег Српачког Јаза.Лакомица) АДА НАТАЛИЈА

ЛеЗ 0008804 Јединствена књига Шона Ашера “Музеј преписке”…. — Писма као временске капсуле Марина Мирковић | 23. децембар 2016. 22:12 | Јединствена књига Шона Ашера “Музеј преписке”, са кореспонденцијом која садржи пикантерије из живота многих славних личности. — четрнаестогодишњак) са Кубе Фидел Кастро, упутио је крајем 1940. писмо које почиње речима: “Добри мој пријатељу Рузвелте”! Фидел који је “у радију чуо” да ће Рузвелт бити председник САД још један “период”, замолио је свог “америчког пријатеља” да му у писму пошаље једну новчаницу од десет долара зелених америчких, јер такву није никад видео те би је радо имао, и чувао. И још му је понудио да му покаже највеће “минас” (руднике) гвожђа на Куби, уколико Рузвелт жели гвожђе да прави бродове! Овај истински бисер, само је једно од тачно 125 “личних писама која би требало да припадају свима” — како и гласи поднаслов изузетне књиге “Музеј преписке”, коју је код нас објавила “Геопоетика”. Аутор Шон Ашер, који је ове несвакидашње, јединствене документе сакупио и приредио током четворогодишњег рада, најпре их је пласирао на веб-сајту, а огромна његова популарност довела је до претакања овог сјајног штива у “физички облик” тј. књигу. Јединствена књига Шона Ашера “Музеј преписке”

ЛеЗ 0008708 Сваштарска производња у селу Ђурђевац У нашем атару 519 Сваштарска производња у селу Ђурђевац

ЛеЗ 0008709 Мирослав Лазански — Гардисти у “Топчидеру” убијени јер су видели Ратка М… Мирослав Лазански — Гардисти у “Топчидеру” убијени јер су видели

ЛеЗ 0008710 Радован Караџић: ЗЛОЧИН У СРЕБРНИЦИ ЈЕ ПОЧИНИО ИЗДАЈНИК СРПСКОГ НАРОДА ЗЛОЧИН У СРЕБРНИЦИ ЈЕ ПОЧИНИО ИЗДАЈНИК СРПСКОГ НАРОДА

ЛеЗ 0008711 Нови живот старих сингерица!. — Све “сингерице” шију као нове / Ј. МАТИЈЕВИЋ | 07. децембар 2016. 15:05 | Београђанин Милан Лацмановић има колекцију старих машина за шивење и један перпетуум мобиле, мамац за туристе. Стара ко Библија, а непрекидно ради, у Булевару краља Александра. — БЕЗ иједног кабла, “стара ко Библија”, а непрекидно “шије”! “Сингерица” постављена испред једне радње на београдском Булевару краља Александра годинама привлачи пажњу пролазника. Нема ко је не примети. Постала је мета престоничких туриста и место обавезног фотографисања. Механичку, осамдесетпетогодишњу “сингерицу”, у својеврстан перпетуум мобиле претворио је Милан Лацмановић (64) из Београда. У стару машину уградио је мотор који јој покреће механички погон и папучицу, потом продубио канал за други ремен, уравнотежио механички и електрични погон, мало је украсио и ставио на улицу, испред пролаза за радњу Нови живот старих сингерица!

ЛеЗ 0008803 Миле Кекин — Ја нисам ваш. Ја нисам ваш

Branka Vedder, Švedska: Nad romanom “Ujkin dom”

*

ЛеЗ 0008735 ЗЛАТНИ ПРЕСЕК И МУЗИКА. — Антонио Страдивари (1644–1737) користио је златни пресек при изради својих гудачких инструмената, чији се савршени звук и данас проучава.- „Руски композитор Себанев се посебно бавио тим питањем — питањем златног пресека у музици. Анализирао је огроман број композиција разних композитора. По његовом мишљењу, квантитет и учесталост златног пресека зависи од „ранга композитора“. Генијална дела великих композитора разликују се по највишем проценту заступљености златног пресека, како он то каже: „Интуиција форме и распореда, као што се и очекује, је најјача код првокласних генија“. Посматрајући ову појаву у композицијама, схватио је да је то обично неки посебан музички тренутак, квантитивни скок у развоју музичке теме. Од 1770 композиција 42 композитора, златни пресек се јавља 3275 пута, чак се једна иста варијанта златног пресека јавља у 1338 музичких композицијâ! ЗЛАТНИ ПРЕСЕК И МУЗИКА

ЛеЗ 0008742 Као у најгорим временима!!!. — Возови само за гледање Д. НОВКОВИЋ | 13. децембар 2016. 16:30 | Коментара: 3 . — Путници огорчени због новог реда вожње између Браничевског и Подунавског округа . — ПОЖАРЕВАЦ — Нови ред вожње за путнички превоз железницом до Смедерева, који је ступио на снагу 11. децембра, изазвао је огорчење великог броја грађана примораних да због посла путују на овој релацији. Јер, кажу, ред вожње који ће важити наредних 12 месеци није прављен по њиховим потребама — баш као ни претходни, али ранијих година нису имали толико дуга, вишесатна чекања. Возови само за гледање Д. НОВКОВИЋ

*

ЛеЗ 0008755 ДИЛАНОВ ГОВОР: Као да сам на Месецу Б. Ђ. | 11. децембар 2016. 19:15 | Говор Боба Дилана прочитан на традиционалном Нобеловом банкету: Нисам имао времена да се питам да ли су моје песме књижевност

ЖАО ми је што не могу да присуствујем церемонији, али знајте да сам духом са вама, и да сам почаствован. Бити награђен Нобеловом наградом за књижевност, нешто је што нисам могао ни да сањам — поручио је амерички кантаутор Боб Дилан у свом захвалном говору, који је, у његово име, синоћ прочитала америчка амбасадорка у Шведској Азира Раји, на традиционалном Нобеловом банкету у Стокхолму.

Дилан није дошао на свечано уручење, а шведска краљевска породица, чланови Академије, овогодишњи добитници Нобелове награде, и више од 1.300 угледних званица у здању градске скупштине, чули су оно што је сматрао да овом приликом треба рећи:

- Од малих ногу волео сам да читам и упијам дела оних који су били достојни таквог признања: Киплинга, Шоа, Томаса Мана, Перл Бак, Албера Камија, Хемингвеја. Ове громаде књижевности чија се дела уче у школи, држе у кућним библиотекама широм света и о којима се говори са пуно поштовања, одувек су остављале дубок утисак на мене. То што сам се сада придружио именима на тој листи, заиста ме оставља без речи.

Дилан је написао да не зна да ли су поменути писци икада помишљали о Нобеловој награди, али да претпоставља да свако ко пише књигу, песму или драму било где у свету, притајено о томе сања дубоко у себи:

- Да ми је неко рекао да имам и најмање шансе да добијем “Нобела”, помислио бих да имам исте изгледе за то као и да се нађем на Месецу. ДИЛАНОВ ГОВОР

ЛеЗ 0008757 БУБЕ У ГЛАВИ (АНТОЛОГИЈА ПЕСАМА ПОЛУДЕЛИХ ПЕСНИКА). — Душан Стојковић

(Публикује се по одобрењу састављача) Сепарат часописа „Акт“, 2014 * ИSSN 1451–544X — Фридрих Хердерлин ЖИВОТНИ ТОК

У висину ми је стремио дух, а љубав га је

Надоле вукла; јад га је повијао снажно;

Тако пројурих живота лук

И враћам се тамо одакле пођох.

Превео са немачког Миодраг Павловић

БУБЕ У ГЛАВИ (АНТОЛОГИЈА ПЕСАМА ПОЛУДЕЛИХ ПЕСНИКА)

ЛеЗ 0008758 Стеван РАИЧКОВИЋ. — ЕНГЛЕСКЕ ТЕМЕ У НАПУШТЕНОЈ КУЋИ Стеван РАИЧКОВИЋ.

ЛеЗ 0008759 Александар РИСТОВИЋ. — ДУХ ДВОЛИЧНОСТИ Време је учинило своје

с предметима за свакодневну употребу,

сад је безвремено,

али његова персонификација

могу бити (опет)

длето,

ова уста

или стене дуж морске обале.

Мало шта могу учинити сам

са својом књигом

или с непрекидно живим сећањем

на будуће другове,

тамнице

и заточеништво. Александар РИСТОВИЋ. — ДУХ ДВОЛИЧНОСТИ

ЛеЗ 0008788 ОВО ЈЕ ПРАВА ИСТИНА О ПРОЈЕКТУ ВЕЛИКА СРБИЈА И МЕМОРАНДУМУ САНУ ИСТИНА О ПРОЈЕКТУ ВЕЛИКА СРБИЈА И МЕМОРАНДУМУ САНУ

ЛеЗ 0008789 Увод. Стихија. ПОВОДАЊ.ПЕК. Звижд, с-и Србија.
 Пек овако полуди, једном у сто година, као разјарени шпански бик Увод. Стихија.

ЛеЗ 0008790 Vlaške igre Vlaške igre

ЛеЗ 0008791 Kolo — Trojno (Sava Centar 06.04.2010.)

ЛеЗ 0008792 Коло — игре из Пчиње Коло — игре из Пчиње

ЛеЗ 0008793 Центар села наспрам небеске дубине. / Мишљеновац. Лицем у лице. 2010. 
 Снимак Заветине. Сниматељ Ив. Лукић.

Продуцент др Димитрије Лукић студио з: заветине: мобаров институт, београд, 2011

Друга, друкчија, непозната србија / Отпремљено је 28.03.2011.

Центар села наспрам небеске дубине

ЛеЗ 0008794 Никада неће бити оно што није било сањано, 2. — Стихови Белатукадруза, 2

Двориште Лукића у Мишљеновцу Звижд. Велика субота 2011

Скривена Србија. Немонтиран материјал..

Снимак Заветине. Сниматељ Ив. Лукић.

Продуцент др Димитрије Лукић

студио з: заветине: мобаров институт, београд, 2011

ЛеЗ 0008795 Добра вест. Позајмна, виртуелна библиотека ДЦЗ ,1 (књиге) Библиотека дигиталних издања — књиге, бесплатан преглед. Од вечерас “Библиотека Документационо информационог Центра Сазвежђе З” омогућила је слободан и бесплатан преглед читаоцима широм планете земље, три нова издања (у целини). Реч је о књигама: а. ЈУСТИНИЈАНОВ РИБЊАК: Одабране песме: 1968–1998 / Мирослава Лукића (1950 -), б. БЕЛА АНТОЛОГИЈА: Одабране песме (Београд, 2001) Мирослава Лукића (1950 -), и в. ТАЈНА ПРОФЕСОРА МЛАДЕНОВИЋА, разговор са покојним професором Mладеновићем о многим актуелним темама наше књижевности и културе, па и о томе како му је украден рукопис једне књиге… Добра вест. Позајмна, виртуелна библиотека ДЦЗ ,1 (књиге)

ЛеЗ 0008796 Ово је први докторат о голооточким страдалницима одбрањен у Западној Европи, али и изван граница бивше Југославије. — Голи оток и пред научном Европом! Јелена МАТИЈЕВИЋ | 22. децембар 2016. 14:33 | . Докторат Београђанке Милице Прокић о ужасу логора први ван граница бивше Југославије. Рад одбранила 9. децембра на Одсеку за историју британског Универзитета у Бристолу . — ГОЛИ оток — телесна историја затворског острва и његових затвореника 1949–1956", наслов је доктората Београђанке Милице Прокић, који је 9. децембра одбранила на Одсеку за историју Универзитета у Бристолу у Енглеској! . — Није случајно да се ова млада Београђанка посветила истраживању ужаса Голог отока. Њена породица — бака, деда, бакина сестра и њен муж, преживели су тортуру заточеништва у казаматима непослушних и политички неподобних, крајем четрдесетих и почетком педесетих година минулог века. Али, на неки начин, велики ослонац Миличином раду била су дела академика Драгослава Михаиловића, којем је јуче у Српској академији наука и уметности предочила резултат свог вишегодишњег рада. Био је то дирљив сусрет “судионика” — оног који је Голи оток преживео и младог научника који је истраживања голооточких страхота преточио у рад. — То је, могу да кажем, историја телесне казне и историја телесног искуства заточеника — каже Милица Прокић. — Све оно кроз шта су прошли. Психичка присила кроз физичко малтретирање, како се то научно каже, “уникатна култура насиља” је југословенски ендем, јединствено примењиван у информбировским логорима. То је огроман, невероватан спектар најстрашнијег малтретирања и тешко је поверовати да су се такве ствари догађале. Дневник баке, голооточанке Мирјане Лопичић Перпар, Милици је био први путоказ у ову тешку тему. Ово је први докторат о голооточким страдалницима одбрањен у Западној Европи

*

Branka Vedder, Švedska: Autoportret

ПУТ ДО КИРУНЕ.У трагању за Богом:

ДРВЕЋЕ КАО ОПСЕСИЈА ИЛИ ЉУБАВ ПРЕМА БРЕЗАМА (одломак из писма) — — …Када смо имали највећих проблема…. Једно вече сам ишла ка реци и видела сва та стабла која су расла уз реку…..наслонила сам се да бих могла лакше размишљати на једно стабло и осетила како се нешто дубоко из унутрашњости стабла…чује. Прислонила сам моје уво на то стабло…и опет се чуо тај чудотворан звук….увек кад сам се приближила.Имала сам осећај да хоће нешто да ми каже….загрлила сам га и приљубила за утеху моје лице на то дрво … и опет тај дубоки звук…. као срце када куца……само јаче и гласније… Моје мрачне мисли су прошле…Добила сам ту неку снагу, неописиво….Од тога доживљаја се мој живот променио…..толико да сам остала после тога у другом стању а ми нисмо могли имати деце око 10 година….Родио се син а онда ћерка…….Од тада имам неку дубоку унутарњу везу са дрвећем, волим их, волим шуме….од увек….то је био почетак мога пријатељства са тим дивним бићима дрвећа…..шума…..Једно дрвено стабло је толико чисто у своме бићу, толико достојанствено у своме расту на горе…увек горе што више то ближе савршености…универсуму, сунцу…звездама и планетама…..то ближе Богу!!! — Бранка ВрС (Шведска)

*

ИЗАБРАНИ ПРИЛОЗИ

из Богатих Архива САЗВЕЖЂА З.

POST-MORTEM, хроника о експерименту In vivo. — Турци су пет стотина година владали над Србима и нису много експериментисали. Какав је био резултат 1878. године? Или 1912, 1913. године?
Комунисти су имали мање времена на располагању — за свој експеримент — око десет пута мање од Турака, и — какав је резултат њиховог експеримента? Успешан. Чак изузетно успешан.Где је резултат највидљивији, најуспешнији? У
опустелим српским селима.
 Тиме треба започињати сваку нову будућу историју, историју народа и историју књижевности. Не околишити.
 Турци су експериментисали вођени снагом коња и снагом оружја, створивши како би то данас модерни чланкописци и политичари рекли — колатералну штету, необичан сој,
јањичаре — песницу свога експеримента.
 Јањичари су надживели турску империју. Успешан комунистички експеримент је надживео комунистичку империју.Удружени, јањичари, бесмртне колатералне штете, и комунистички експерименти, владају нашим судбинама, животима, прошлошћу, садашњошћу и будућношћу, као монструми (вампири). (Б. Т. )
Александар Лукић ТВРДО КОСМОПОЛИТСКО ГОВНО Душа комшије у пролазу — трули кромпир; шта да мислим? Прасице у тору кланице, певах ти до скора. Кобасице у доколеницама. Идеје европских сека перса — плесан скорео, приморавају одважне да их намагарчи. Имам оштру тестеру — не обожавам ничију државу, савезе, штрајкове– отаџбину поготову. Не ту ременицу. Не реденике, кријумчаре; лудице наших злочина како изгледаш покуњено сад, са кривим воланом сукње? Жилава курвице, истрчала из ноћи. Владај се благо према силницима, ако хоћеш наплатити туђе часове радости. Диктирај цену. Из Необјављених рукописа ТВРДО КОСМОПОЛИТСКО ГОВНО
Страх и батина у крајевима попут овог дресирају синове / Бела Тукадруз Глава 3Одговори ми без лагања, ако можеш, ти уштво, што само буљиш у књиге, шта мислиш да постигнеш Читањем и оклевањем?-Ништа. Никад нисам мислио да могу да постигнем нешто Читањем. Нити пак да државу могу да обнављам оклевањем. Овде се држава ствара на други начин…Шта имаш ти да се виђаш са попом С? Шта тражиш ти у цркви? Зар не знаш да неко све то бележи и јавља тамо где треба? — Ја у нашој цркви видим само бога, и мир који годи…-Даћу ја теби, лицемеру један, мир и бога, па ћеш да се пушиш!Док једеш мој хлеб и пијеш млеко од мојих крава, има да будеш Мањи од бубице и да се оканиш читања књига! Или, ако ти се не свиђа, пут под ноге, да те моје очи не виде! Иди, спреми своје прње и хватај последњи воз! Завршићеш Правни факултет и вратити се у варош као адвокат Да те бог види!Нећеш да будеш ничији слуга!…Страх и батина у крајевима попут овог дресирају синове, Па зато они личе на очеве после неког времена и зато Овде нема промена вековима, а и како би их могло бити?Ради успеха синови пристају на мучне ствари док оне Не пређу у навику, а тада је већ касно…ОДЛОМЦИ — ИЗ СЛУЧАЈНО НАЂЕНОГ РУКОПИСА
I. НАШИ И НАШЕОно што највише одликује и нашу и страну модерну, то је што сви добро пишу али нико крупно не ствара. Нивелизација је: све једно другом до ушију највише. И без икаквог вођства. Отуда и толика појава група: “јата” и “кружока” и појава децентрализације. Књижевност није под јаком вољом каквог вође. Разбила се у групице према личним интересима и љубавима. * * * Љубомир Недић критичар: његовио су меци били дум-дум који су, да би жртва дуже издисала, били управљени у трбух. * * * Један низ наших малих критичара у дневним листовима и часописима: млинчићи с изломљеним зупцима који хоће да мељу кости само великих писаца. * * * Дучић не иде у битно и апсолутно. Он не зна за ту грозницу. Он је релативист и опортунист… (….) Кад би имао шта да каже, какав би велик песник био! Бранко Лазаревић =================== О, како је актуелан и данас, Б. Л.!
МИСИЈА „КЊИЖЕВНОГ ЛЕГИОНАРА“”Заветине” нисам случајно покренуо. У једном тренутку осетио сам да треба да се појави после толико векова, у римској провинцији Горњој Мезији, нешто друго, друкчије. Нисам, наравно, једини књижевни легионар; верујем да нас има још, барем двадесетак; но, чак и да нас је неколицина, могли бисмо, реално гледајући на прилике наше савремене књижевности, понешто и да променимо, пре свега — д е л о м , затим и као критичари. (…) Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић) Локација МАЈМУНСКА ЗАВЕРА (по Шкловском)
Бела Тукадруз (алијас Мирослав Лукић) УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (1)НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ. — Почињемо са објављивањем у наставцима полемичку студију нашег сталног сарадника Беле Тукадруза (псеудоним Мирослава Лукића) који је већ тридесетак година покушавао указати да је неопходно превредновати српску књижевност 20. века (посебно насталу у полувековном југословенском комунизму у Србији!) јер су примарни критерујуми њеног вредновања били идеолошки (југословенство и титоизам и све идеје и тенденције које су ове две глобалне идеологије креирале), а не естетски и увек, са југословенског, а не са српског становишта. На велику штету саме књижевне уметности и духовно здравље народа, слично вредновање у српској књижевности настављено је и после распада Југославије, само са другим идеолошким предзнацима (либералистичким, глобалистичким, партијским, клановским…).Позивамо читаоце нашег часописа да прате и коментаришу размишњања и судове овог аутора. Наш једини циљ је да помогнемо читаоцима и ствараоцима српске књижевности да сами дођу до ”уметности дијагнозе и уметности лечења”, а тиме и оздрављења сувише стварно бирократизоване српске књижевности нашег доба. (видети више: Људи говоре )

Fotografija Branke Vedder (Švedska)


Page 2

Део архиве: публиковани текстови на другим локацијама “Сазвежђа З”, који се тичу директно и индиректно тзв.- Другачије Србије… .. ..

одломак из романа Мирослава Лукића МЕСЕЧЕВА СВАДБА — Мобаров институт:ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2002, стр. 99- 105.

У Србији се није појавила АЛТЕРНАТИВА, политичка, културна, истинска, свеобухватна…

(…)

У Србији се није појавила АЛТЕРНАТИВА, политичка, културна, истинска, свеобухватна, коју би чинила велика заједница некомпромитованих и млађих компетентних људи. Дај Боже, да се појави коиначио, да се избори и да ПОЛИТИЧКИМ средствима уклони све оне који су се годинама служили, и у позицији и у тзв. опозицији, речииком слаткоречивих обећања!

Дај Боже да се не понови историја, још једном, и да пружену прилику не искорисге ИСТИ, најгори, најспорнија могућност, стара и жилава као пиревина!

Историја обилује примерима регресије; њено кретање је често било праволинијско!

Моје родно место је, као и већина других места по Србији, било у шоку и мраку: у неизрецивом стравичном муку и често обасјано сабласно лепом пролећном месечином. Чинила ми се језивом, месечина, јер су онда бомбардовања била чешћа, разорнија, масовнија. Колико сам само ноћи пробдео будан: нисам могао да заспим, ништа нисам могао да учиним. Гледао сам у небо и слушао ту стравичну тишину.

Прекинуо ју је први добровољац који се вратио са Косова, мошуљ Фок, пуштајући музику из своје куће и преко дана и преко ноћи. Па и онда када је грмело и када су брујали авиони…

Око два по поноћи. Слушао сам Радио Слободна Европа до малопре. Чуо сам реакције политичких странака на одлуку скупштине Србије — СПС, Јула, СПО, Нове демократије, Демократске странке и других..

Било је директно укључење.

Запамтио сам речи Драгана Веселинова, Ненада Чанка, генерала Вука Обрадовића, које су непрестано етикетирали у српским провладиним медијима као издајнике и отпаднике.

Говорио је и један полигички првак Албанаца; рекао је да Срби треба да дају Вилија Бранта, који ће тражити опрост и добити га.

Одједном сам заплакао.

Та иста скупштина која је 23. марта гласала за рат, сада гласа за мир!

Какви су то људи? Ако имају имало части, зашто се не повуку?

Србија је због своје политике дотакла дно пакла и економског и биолошког уништења.

У целини узев Срби су награбусили и напатили се, и у овом бесмисленом рату и у претходних десетак година, горе него после Косовског боја!

Онда су изненада укључили бившег југословенског премијера Милана Панића, који се јављао из Брисела, из седишта НАТО пакта.

У једном тренутку М. Панић се толико изгубио, да се водитељу емисије почео обраћати са Ти.

Панић је критиковао Милошевића узбуђеним гласом и говорио је да Милошевић сада треба да оде сам у Хаг, јер су тамо фини, јер не би волео да гледа његово суђење у Београду, ако до њега дође.

- Милошевићу је ово носледње. Ои је створио сисгем који није комунистички, не, тај сисгем почива на страху и корупцији…

Колико је људи , ноћас, још, чуло ове Панићеве речи?

Већина вероватно није, јер су легли и поспали, први пут можда после многих бесаних ноћи…

Учињен је први корак ка миру, али НАТО бомбардује и даље.

Чињенице на терену не одговарају договореном.

Испада да је Милошевић пристао на све и да од јуче патње долазе од фактора спорости.

Мој млађи син долази из нове куће

Каже, гледао је на Ер Те Есу — Концерт на Тргу слободе.

Леп је дан. Одјекнуло је неколико детонација, не знамо шта су ракетирали и где.

Сада се припрема резолуција СБ и када буде усвојена, међународне трупе могу ући на Косово.

Много ће времена протећи док се све опег не смири и донекле не нормализује..

Дивни огромни кумулуси, чије су се сенке распрострле по падинама брегова изнад суседног села преко Пека.

Овој напаћеној и опустошеној земљи неопходна је, пре свега, морална и материјална помоћ Европе и света, обнова.

Они је условљавају одласком председника Милошевића, демократизацијом, демилитаризацијом…

Људи су почели да говоре слободније.

Сви знају све. Сви слушају разне радио и телевизијске станице.

Начињен је корак напред ка миру, али ситуација је конфузна, и сваког сумрака се чини, да већ сутра -прекосутра, могу бити учињена три корака уназад.

Предвечерје је. Писаћа машина на столу под шупом на којој мој млађи син прекуцава своје стихове кликће.

Поветарац — добро дође, као небеска лепеза.

Читам есеје о Хакслију. Хаксли је имао бољи живот од мене, кратковиди Хаксли.

Напустио је поезију, писање песама, врло рано. Његов есеј “Шекспир и религија”’није осгавио дубљи дојам на мене.

Започео сам читање “Новог средњевековља” и ‘О човековом ропству и слободи “Берђајева.

Берђајев је јасно и тачно видео и предвидео — све.

Спавао сам до четири поподне. Мислио сам да идем на пецање кад се пробудим. Мајка и отац су отишли у башту да испрскају патлиџане и кромпире, јер већ има буба златица у кромииришту.

Био сам нервозан јер сам остао без цигарега.

Био сам незадовољан својим животом у ствари.

Судбина ме није баш мазила, нити ми је пружила иједну ваљаиу прилику..

Мој старији син је дотрчао усплахирено у двориште, и нисам имао времена да га упитам где је млађи (отишао је крај Пека да набере дивље трешње).

Тата, донели су га!

Кога?

Миту Бекрију, Загиног мужа…Сад ће проћи крај наше куће; носе га у цркву…

Из средине села се чула запевка; нарицање.

Изашао сам испред капије и видео како долази спровод. На челу је ишао мошуљ Фок носећи барјаке, затим неке девојке …

На трактору су, око ковчега нарицале у црнини Зага са ћеркама и Шана, и баба Мица.

Обузела ме је страва.

Ништа друго нисам видео до баба Мице која је кукала на сав глас и гребла лице. Нарицала је и Зага, наравно.

Кукале су и Митине ћерке. Ковчег је био затворен.

Иза ковчега је ишао млади поп и црквењак, а иза њих педесетак мепггана.

Крнуо сам за спроводом, до цркве. Тамо сам видео : кров цркве прокишњава, пропала је таваница.

Учинило ми се да се Фок коначно отрезнио и да се смеши као какав анђео.

Нико ништа није говорио, било је стравично, као на крају античке трагедије.

Нисам сачекао да поп опоји покојног Миту Бекрију, који је тако глупо ногинуо на Косову, нека ми Бог онрости; изашао сам из порте и кренуо изван села према нашим ливадама на Пеку.

Мој млађи син је још био крај салаша, као у рајском прибежишту. Гране трешања су се спустиле до земље, нико их осим њега и не бере.

И он их је брао седећи.

Док смо седели под трешњом измилео је из траве гуштер зеленњак, сунце му је обасјало главу, зеленију од једа. Одмилео је у траву.

Жуне су летеле између топола и кликтале, а у даљини су се чула звона са цркве.

Вероватно су у то време на гробљу на Старцу укопавали Миту “Бекрију”…

Скувао сам себи кафу и повукао се у библиотеку. Сусед ми је поклонио пакло “Мораве”; питао сам га да ли је чуо како је настрадао Мита “Бекрија”, и он ми уместо тога рече : — Заборави то, Сенковићу! Тражио је брљак и нашао га…

Сад ће да сване Заги и њеним ћеркама, и мошуљ Фоку!

Не весели се више!

Истутњао се

Ато што баба Мица прича о Заги и Фоку?

Док једном не смркне, другоме не може да сване.. С ким све она није?!…3ашто не и са Фоком?…

- Испада да је све боље овако: да је трагедија боља?
 
Одмахнуо је главом. А онда почео да се смеје..

Па овако се шта није догађало ни у античким трагедијама!

Гледам кроз прозор и пушим ко зна коју цигарету; видим између грана оскоруша сребрни део неба, сребрн као кашика, коју је мој покојни деда донео са Солунског фронта, и која стоји на полици са књигама. Од дединих личних ствари, чегрдесег и две године након његовог укопа, остала је само та кашика!…

Хуји ветар. Трепере звезде, сателити.

Биће, изгледа, онако како су предвидели кремански пророци, тј. Митар Тарабић.

Правих преговора и није било, већ војног диктата.

Све више осећам да је српска трагедија потпуна, да је додирнуто дно. У сутон сам се повукаоу библиогеку, и до6ро је што нико не долази овамо.

Ни отац, ни мајка.Ни моји синови.

Дува ветар, прохладан је

То није ветар искрености, отрежњења…

Свет је почео да пролази сокацима. Пре су преко дана пролазила деуца, сада пролазе девојке и жене. Видео сам Шану и Загу, и њене ћерке. Као да није било сахране, недавно, као да сам све сањао!

У сеоској продавници — две младе женице.

Пораз није уписан на њиховим лицима. Једној је мужић полицајац, другој службеничић. Добиле су државну службоцу у селу, чим су завршиле средњу школу . Неко се заузео за њих.

Пролећу ми кроз главу ужасне и сумануте помисли.

Страх и корупција , и лицемерје, држе све ово око мене.

Видео сам старог суседа, с душом у носу, како коси набујалу траву испред његовог плота.

Рибизле су почеле да црвене. Ластавице цвркућу, чини се да ће се угушити цвркутом.

Поново сам прелиставао књиге “Заједно у самоћи “Јелене Бонер и “ИЗА ЗИДИНА КРЕМЉА. Исповесг Стаљинове љубавнице “.

Окачени под шупом, о ексер, висе ситни ланци, зарђали.

И моја је душа свезана зарђалим ланцима.

У Београд би требало да отпутујем, због много чега. Да обиђем стан и да посетим мога издавача, јер сам му још почетком године предао рукопис новог романа.

Да видим : хоће ли то објавити?

Али, коме је овде још стало до нових књига и до чнггања романа?

(…)

ЛеЗ 0008650

..

Читајући бележнице Достојевског, поново

29

Руско-пољски рат је рат између два хришћанства — то је почетак будућег рата православља с католичанством, другим речима словенског генија с европском цивилизацијом. Дакле, наш руски развој није развој „одоздо“ (по холандском програму) већ народни развој.“ ( ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ ДРУГЕ, 1863–1864 — Ф. М. Достојевски, Бележнице, Партизанска књига, Љубљана — Београд, 1982, стр. 31)

Достојевски је био визионар, и у овом одломку, горе. Као и у другим стварима. Европа и свет су ушле у тај „почетак“. Стотинак и нешто година касније. Читајући бележнице Достојевског,поново, у ствари, читам нешто иако давно записано, много боље, од наших данашњих и новина и књига. Електронска издања појединих новина пуна су коментара читалаца, који потврђују страшну истину: да је малени српски народ, доведен на ивицу биолошког опстанка, толико подељен, да то изгледа апсурдно. Подељен је верски,идеолошки, партијски: не само комунизам, не само екстремне идеологије, него и ислам, тј. дуго турско ропство, оставили су неизбрисиве трагове на менталитет, народни живот, историју, душу. Новине су смеће, поједини електронски медији су смеће, награђиване књиге су смеће — овде би комуналцима требало децинија да све то почисте, али то би било — бојим се — узалудно, јер би убрзо и после тога, ако буде било и тада Срба, опет у неком маскираном облику проговорила квочка из овог народа, коме припадам. Овом народу као да је то постало знак препознавања да производи друге народе. Понекад, уз помоћ својих највећих душмана, а понекад и стицајем разноразних околности.

38. параграф из наведене Бележнице Достојевског могао би имати поднаслов „Западна глупост“ (Социјалисти хоће да препороде човека, да га ослободе, да га замисле без Бога и без породице. Они закључују да ће — ако насилно промене човеков економски начин живота — постићи свој циљ. Али човек се неће изменити под дејством спољашњих узрока, већ само под дејством моралне промене. Он неће напустити Бога пре неголи се математички увери да Бога нема, нити ће се одрећи породице пре но што се мати не одрекне да буде мати, а мушкарац не пожели да љубав замени швалерацијом. Може ли се ослобођење човека постићи оружјем? И како се сме унапред, пре искуства, рећи да је у томе спас? И то стављајући на коцку читаво човечанство! Западна глупост. )

„Западна“ је глупост произвела „Источну“ у 20. веку. Рат у Азији, Авганистану, Ираку, Сирији, и Африци, Либији, — може ли донети крај рата између два хришћанства; и шта све треба да се издешава да се то и догоди? Треба ли да исламисти дигну неколико нуклеарних централа по Европи, Белгији, Холандији, Француској, па да Европа почне да размишља другачије, и да се суочи са својим најдубљим предрасудама? Да ли ће се и Русија суочити са свим својим грешкама у времену?

Да ли је потребно да нестану десетине и десетине милиона људи, читави народи, да свет дође себи, да окрене други лист?

Па и мали народи, Срби, на пример?

Маша — Марија Дмитријевна, прва жена Достојевског, умрла је после дуге агоније од туберкулозе 15. априла 1864. године. Док је покојна супруга лежала на столу 16.априла, Достојевски се питао:“Хоћу ли се видети с Машом?/ Заволети — по Христовој заповести — другог човека као самога себе — немогуће је. Закон личности на Земљи спутава. Ја смета. Само је Христ то могао, али Христ је био вечни идеал коме човек тежи и по закону природе мора да тежи. Међутим, после појаве Христа, као идеала оваплоћеног човека, постало је јасно као дан да највиши, врхунски ступањ развоја личности управо и треба да доведе до тога да (на самом крају развоја, у самој тачки оствареног циља) човек нађе и спозна и да се свом снагом сопствене природе увери да највиши циљ коме човек може да посвети своју личност и пуни размах свога ја — јесте да на неки начин уништи то ја и да га цело да свима — потпуно и несебично. А то и јесте највећа срећа…“

Ето о чему размишља Достојевски док његова прва жена лежи мртва на столу (одру). Али, колико људи у Русији, Европи, Србији и другде, ма где у у свету, оствари тај велики циљ инвивидуалног развоја и стигне да се стопи са законима хуманизма и те највеће среће?

Зар стварност 20. века, па и ове деценије и по 21. века не обилује примерима нечег другог, да човек у ратовима, постаје звер? Да се ратови планирају и изводе због енормних профита? Распад Југославије и тзв. произведени грађански рат на појединим деловима територије бивше СФРЈ показао је своје стравично и зверско лице, у коме је (као на Косову) над немоћним и отетим недужним живим појединцима, Србима вршена невиђена одмазда и злочин — вађења људских органа, који се скупо продају, на Западу, као уосталом и дрога? Затим — апсурдни рат највеће војне коалиције на свету — НАТО пакта — против Србијице, без дозволе УН који се водио тобож против — једног балканског диктатора- а у ствари против грађана Србије, па и Шиптара, бомбама обогаћеним уранијом, од чијег дејства временом не умиру само људи на Балкану, сасвим недужни, него и војници НАТО пакта, што се крије. Друго — то је геноцид онај најстравичнији и најнеописанији о коме се ћути, јер траје хиљаду година,трајаће хиљаду година! Русија тада, на жалост, није стала у одбрану Србије, не. Временом се сазнало, то није био обичан рат, то је био „хибридни рат“ по концепту једног стратега Американца. Балкан и распад Југославије су били само полигон за пробу тог концепта, за друге ратове по свету (Ирак, Либија, Сирија).

Природно је, да је таква ситуација подстакла и другачије развоје догађаја и прилика, патриотских фронтова. Све оно што је замрзнула „западна глупост“ у фрижидерима 20. Века (социјализам, комунизам), почело је да васкрсава, од легенди и пророчанстава, до потајне вере у ослобођење Цариграда и његовог повратка у стари, хришћански амбијент, коме је припадао више од 14 векова. За Грке и Србе би то, у данашњој политичкој констелацији, било повољније, јер би могли, после скоро једног века, да уђу, у некакву Православну конфедерацију са Русијом, и имају некакву опипљивију заштиту пред правом најездом данашњег екстремног Ислама. Али и неких других моћних сатаниста по свету. Ових дана актуелизована је идеја о Савезу Русије, Белорусије и Србије: „МОСКОВСКИ Политички аналитичар Алексеј Кочетков сигуран је да Русија треба да утврди свој спољнополитички успех креирањем активне и ефикасне наднационалне структуре са својим најближим савезницима. Сасвим конкретно: да Русија, Белорусија и Србија треба да формирају нову савезну државу… « Кочеткова су питали — Добро. А онда одједном патриотску коалицију на новим изборима смени непатриотска коалиција, која је оријентисана ка Западу?

У Србији је то немогуће, само треба схватити њихов менталитет. У Србији не може доћи на власт антируска влада. Једноставно раније је Србија била неинтересантна Русији и Русија није била за никакав контакт, једноставно смо заборавили на Србе, није било до њих.

Зато се тамо и десило то што се десило, зато су тамо и дошли на власт они људе који сада сопствену земљу уништавају. Али, чим Русији поново обрати пажњу на Србију, за прозападне либерале неће бити места, а нови се не могу појавити.

• Срби чак немају ни излаз на море. Како ћемо им доставити помоћ и наше С-400?

Овде се у питање укључује Црна Гора, у којој су САД једноставно купили део политичке и пословне елите. Црногорци су проруски и просрпски народ. Тачније, то је део српског народа. Чим објавимо своје интересе у том региону, чак не ни своје интересе већ да нећемо остављати наше на цедилу, а Срби и Црногорци за нас јесу наши, тамо ће ствари почети да се кардинално мењају. Не може гомила ниткова натерати велики народ да ради не само на своју штету, већ да се бави константним самоуништењем.»

Крајње је време да престане рат између два хришћанства, православља и католичанства, овог пролећа је последњи тренутак за то. После ће бити касно. Већ током лета може бити касно…

(30.03.2016) ЛеЗ 0006480

..

РУДНИЦИ ЧУДЕСНИ… ОДЛАГАЊА

То је морало, на крају, тако бити:

зашто бих писао песму о Викторки?

Драже су ми неке друге ствари, нити

другог ткања, сазнања, часови горки.

Све их је сустигла освета, не моја -хвала богу.

Они и оне што изабраше Барабу,

Усуд је срозао до просјачког штапа.

Сазнање, судбина између нас

подигло је високу тарабу.

Светиње светима. — Не сила сатрапа,

већ анђела, отворила је небеско поље.

То је, на крају, ипак, тако било.

Стаза зарасла травом од утабане је боља.

Сила Светог Духа је, на крају, пресудила.

(Недеља, з. новембар 1996. Око 12 ч.)

Из нових књига српских песника Белатукадруз: MOARA PARASITA, Пожаревац, Едиција Браничево, 2012, стр. 161 — ЛеЗ 0006732

..

Актуелност овог есеја само се повећала после двадесетак година!!

Мирослав ЛУКИЋ

Канали ФИЛТРА

Ко је Мирослав Тодоровић? Треба прочитати његову песму У спомен на палму у оази Терер и читаоцу ће се казати. Објављивање Тодоровићеве књиге ПОТОЊА ВЕРЗИЈА1, била је прилика, да поново читам књиге овог песника.Читао сам оне књиге које сам поседовао у својој библиотеци2.

Зашто ПОТОЊА ВЕРЗИЈА?3

А шта ми, или евентуални читалац, знамо о претходној верзији ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ? Песник је “опчињен миром пустиње” и “небом огромним звоном тишине” “Над палмом у оази Терер”. Песник је видео, ослушнуо “усамљену књигу света”, која нити броји године, нити записује виђено, “Док сунце гори над њом”, гледа и “Увиђа целину света / У празнину видика загледана”. Тодоровић је чекајући јутро, под палмом у оази Терер” видео “вечност сиву” која “мирује” ; сетио се живота “кога више нема” и коначно, ту, испод палме, открио “значења овоземаљског”.

Мирослав Тодоровић је, могли бисмо рећи, та Палма у оази Терер, најусамљеније дрво на свету, или барем у српској поезији друге половине XX века. Најближе дрво овом дрвету је на много великим растојањима према овоземаљским мерилима, и зато је о поезији овог песника написано врло мало ствари које одређују његову суштину.

Уврстио сам у Несебичан музеј песму У спомен на палму у оази Терер. Она, верујем, на најбољи могући начин репрезентује трагизам постојања, и оно најдубље у опусу овог аутора што је до овог часа објавио, као књиге, и оно што у многим листовима и часописима објављује (критика,прозни текстови, записи…).

Срба Игњатовић (у поговору овој књизи) пише: Стишавајући властити начин казивања и песму како би она на посебан начин кореспондирала с тишином иза корице, после књиге и изван књиге, тишином — празнином као исходшитем сваког гласа и живота, песник је управо њу именовао као “Је-зик минулих и будућих времена”, као универзални језик. Неку врсту заједничког именитеља времена у којима нас није било и оних у којима нас неће бити. У ствари, говорење о тим временима је најобухватнија и најбитнија “тема” не само уПотоњој верзији већ и у претежном делу свеколике поезије Мирослава Тодоровића (в. поговор “Модерни песник апокалипсе, стр. 108).

Канал ФИЛТРА I

Александар Ристовић, у предговору једној од претходних Тодоровићевих књига поредио је М. Тодоровића са М. Настасијевићем.

Узгред, поред низа занимљивих песама, у овој књизи има један одличан ОДЛОМАК,1.

Иван В. Лалић је уочио да (пишући о једном циклусу из књиге СУДЊИ ЧАС) Тодоровићев доживљај Африке уноси у поезију овог песника “више јарких боја: местимично проширује стих у живописну нарацију, осветљава колорит, обогаћује слике. При свему томе, ове афричке песме остају органски део целине, односно контекста књиге: а можда нећемо погрешити ако кажемо да управо у њима Тодоровић најуспешније налази објективни корелатив својих емоција”.

“Ако потражимо песника најближег Тодоровићу то је Момчило Настасијевић. Додирне тачке: древност језика, покушај да се искаже заумно, поетски циљеви који постају средства. Као у молитви — ништа није окренуто другом, него нечем што остаје недодирљиво” (в. у Тодоровићевој књизи СВАНУЋА, Деметра, Књажевац, 1994, стр. 5).

Или нешто мало касније: “Песма је код Мирослава Тодоровића као каква жива вода коју покушавамо да задржимо у шакама раширених прстију. Ту је за тренутак, тако нам се учини, а онда исцури њен блесак, да бисмо, на крају имали у свести не слику тог блеска већ његову негацију — затамњење” (исто, стр. 5).

“НАПИСАО САМ ПЕСМУ О ВЕЧНОСГИ / Седео сам те ноћи са својом душом / Како сада из сна да изађе / У другом свету да се пробуди // Чује / Тишина одјекује // Књига пуна самоће // Из тмуше светлости / не излази” (стр. 51) .

У ПОТОЊОЈ ВЕРЗИЈИ (стр. 52) читамо следеће стихове, врло блиске онима из претходне књиге, објављене, 1994:

МОНОЛОГ, САМОЋА :

“ИЗА КОВИТЛАЦА година / Неме речи догађаја / У књизи суштине ћутања / Све године од живота / Празна тишина белине / Зборе хладне искре у мраку / Обасјавају слово о нама зиму / Ал то слово је камен / Светли / понад хумке јаох текста / кроз левак светлости / Веје из видела пророчки // На крцатим страницама пустоши / Апокалиптичне линије мог живота / Шака мрака је прича спаса / Фатаморгана: роман о томе // Ал у видику ни гласа”.

Тодоровић у књизи СВАНУЋА прештампава низ песама из књиге СУДЊИ ЧАС (1990).

Као што и у књизи ПОТОЊА ВЕРЗИЈА прештампава неке песме из СВАНУЋА.

Има извесних наговештаја да се, донекле, објављена верзија књиге СВАНУЋА чита као она Претходна верзија ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ.

На темељу који је поставио тамо у своје време, песник је назидао и необичну поетску грађевину ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ. Било би вредно, и захтевало би наравно много више труда, позабавити се стваралачким процесом М. Тодоровића, баш зато што је у свакој новој књизи овај песник настојао да се надовеже на неку од нити која му се чинила битним у тренутку писања коначне, иако ни једна верзија није коначна, све док је песник међу живима.

Зар се исто не би могло рећи и за низ песама из СВАНУЋА (из циклуса Унутрашње стање ствари, Формуле живота и Лирика воде?).

Оно што је Слободан Ракитић написао поводом Тодоровићеве збирке песама СУДЊИ ЧАСвише важи, као опис приближног метода Тодоровићеве књиге СВАНУЋА.

У књизи ПОТОЊА ВЕРЗИЈА, Тодоровић је развио онај поглед који је доминантан у књизи СВАНУЋА, поглед који почиње циклусом Унутрашње стање ствари.

То је више него поглед, искуство.

Тодоровић је, да се послужим речима Србе Игњатовића, “поседник властите, лирске истине, онај који је сазнао и (…) проговорио пуним гласом”.

Читава књига ПОТОЊА ВЕРЗИЈА налик је на збирку одломака истргнутих из дневника који песник води само за себе.

“Тодоровић има сасвим изграђен и препознатљив песнички рукопис. Не исказује увек до краја своју мисао, не завршава увек свој стих, већ воли да их остави недоречене; уместо целе слике даје део слике, уместо целог стиха тек полустих, уместо целовитог списа део списа, уместо песничког предмета његову сенку”.

У песми ИНИЦИЈАЦИЈА (стр. 65 ) Тодоровић вели :

“У ДУБОКОМ ћутању / Између камених сенки / Сталактити речи / Истине “. У једној песми у којој цитира стихове пок. Лалића, Тодоровић вели: “ИЗ КАМЕНА У КАМЕН без иједне речи / Чула се тишина заборављених векова // Језик којим говоре доњоземци / Веле зна тајну вечности // А тамо су сенке и све што нестаје”… Ту песму Тодоровић завршава криком: “ Видело! Видело! — хоће ли ико / мој глас чути”. Да, хоће: чуо сам га и чули су га.

Чуо сам сјај одјека једног огромног песничког и животног искуства, и глас многих луталица, и глас најусамљенијег песника савремене српске поезије. Чуо сам глас песника Фабула белинеи тумача Страве.

Аутор ПОТОЊЕ ВЕРЗИЈЕ је песник који ослушкује “Тихи говор кристала”, и повремено се руши у амбисе, тамо “где мешају се векови”. То је песник који осећа и разуме дубину времена и стравичне поноре тишине. То је песник који мами “из сна стихове”, јер слути да “Незаписани негде живе”.

У песми Сви моји животи, Тодоровић вели:”САМОЋА Тишина Ехо урвина / Стихови у којима мир / Налази тишина Сенке времена” (стр. 56). Самоћа је велика тема и песник М. Тодоровић је достојан ове теме. У самоћи је много тога садржано: и “безосећајно небо над пустињским пејзажом без даха”, и судбина општа и појединачна, лична и песничка, историја и трагизам историје, бол и искуство, пролазност и непролазност (“Оседех између два незаписана стиха”, стр. 81).

Тодоровић је песник који не фолира, не прича приче. Само у два стиха, Тодоровић је рекао толико тога, пре свега о себи и о времену у коме живи, због чега други савремени писци пишу сабрана и изабрана дела: “ЦРТЕЖ ПЛАНИНЕ. МЕЂ ДИВЉИМ линијама међу гујама у сенци урвина моја судбина” и : “ ПРИЧА ЗА ПЕСМУ. У МРКЛОМ МРАКУ црно бсз иједног гласа” (стр. 82)…

У Београду, 24. јануара 1998.

Канал ФИЛТРА II

ПОЛИТИКА, ПОЕЗИЈА, СУДБИНА

“Смрт на селу окупља и мири.”

Окренут тамном и дубоком4, нестајању, трулежи, црном виделу тишине, песник Мирослав Тодоровић је између стихова своје најновије књиге, испричао причу о томе да се све распршило, да је смрт учинила своје (“Смрт на селу окупља и мири”, стр. 44), испричао је причу о нечистим духовима, који су вас свој земаљски век испунили борбом за право и првенство. Нечисти духови су довели до руба постојања многе фамилије ове земље и саму земљу. Заклети непријатељи сваког реда и закона, накићени слаткоречивим обећањима и нахрањени многим самообманама, уситњени као песак, они се множе, не из међусобне љубави, већ из паклене себичности. Нечисти духови су неспособни за поимање истине и за какво блаженство од свога постојања. Не треба више ћутати. Ова земља и њена деформисана књижевност и култура пуне су корова и шкарта, пуне су првих грехова, самообмана умова, па је некако и природно да су песници, који то откривају криковима, на периферији, скрајнути, наизглед без шансе. Неће тако бити и не може бити! Мирослав Тодоровић се оглашава гласом из дубине; он не каже као богослов :”Безгрешан ће ходити међу болесницима и неће се уболестити. Јер безгрешност је здравље и снага, пуноћа здравља и снаге”, он констатује :” Закључао сам врата родне куће / Нигде није као у причи шкрипнуло / Само је у мени шкљоцнуло / Тамно и дубоко и ко зна колико далеко” (стр. 45), и те речи имају снагу сведочења, енергију распетости и здравља, неуништиву енергију истине. Напросто, дах светлости далеке засипа речи овог песника…

Мирослав Тодоровић (1946), загазио је у шесту деценију живота, иза себе има 56 година и 11 песничких књига. Рођен је у Трешњевици код Ариља, а живи у Нишу. На насловној страници његове управо објављене књиге умонтиран је фотос -Поглед на песникову родну кућу (Поглед са Свеловине — гробља, који је снимио сам песник). Песнику је отац преминуо, преминула му је и мајка, пре неколико година, и кућа је — пуста. Много је данас таквих кућа у Србији, од Ариља до Неготина, од Голубца до Иван — Куле, уз и низ Мораву. Одмах да кажем: ово је опора, истинита, храпава као кора горуна, као лице изборано борама дуговеких стараца, књига, која се оглашава из мрака тишине, из понора дубине и судбине, из тескобе постојања и нестајања, оне друге, непознате, придављене, упропаштене Србије. “Седим пуст испред куће пусте / Завија пас који нема куд да оде / Ћутим над овом у зјапу белином/ Ја који немам више где да дођем” (стр. 51, завршни стихови). Ови стихови су “одлежали” у песниковој души и фијокама; искуства су болна и доживљена, као многе сгранице у надахнугој и раној књизи ЕХ РОNТО Ива Андрића. Песник се у овој књизи суочио са страхотом нестајања и ишчезавања једног света и племена :” “На овом кревету је лежао мој отац / моја мајка је после његове смрти / Овде одмарала уморну душу”(стр. 48, песма Дневник, 17. април 1996), као што и сам песник Умор својих година смирује на истом кревету…

Нема фолирања у овој књизи, флертовања са књижевним помодарством с краја 20. века. Нису ово импресије једног очајника, већ је пре реч о извештају, о књизи постања и нестајања. То је књига окренута видицима који застрашују, јер на њима трепери као летња јара философија векова, трагизам постојања. И кад дотиче елеменатарно, ветар који се гнезди у трави испред гроба његове мајке, и кад баца поглед на магле у долини, ова књига дочарава застрашујућу слику, истиниту слику пустоши данашње сеоске и провинцијалне Србије. Тодоровић се, као ни један други песник из његовог ужег завичаја (М. Гавриловић, или Р. Андрић…), као ни један други песник његове генерације (па ни Милосав Тешић), понајвише приближио овом књигом, језику вазда будне маховине, глухоти, судбини, духу земље и даху вечности, књизи истине.

Мирослав Тодоровић пише, као што дише. Ова књига је дводелна, условно говорећи: први део је посвећен Постању, други — нестајању, Апокалипси… Шкрт на речима, а речит, истинит и загледан у тамно и дубоко, у саму срж судбине човека, овај песник се својим планинским дневником оглашава криковима, правећи исписе тише од тишине. “Удовички ветар међу гранама је свијао гнезда пуна немирних шумова. У изненадном крику тице чуо сам свој живот. моје је срце престрашено тукло у грудима… “ стр. 7) Зашто — престрашено? У овој књизи има одговора на ово питање, и међу стиховима, и између редова. Јер у овој књизи се најдубља поезија оглашава у нереченом, између редова, што је ретка особина песника.”

Песник се, понављам, оглашава из једне посебне ситуације, из сусрета са лепотом и страшним, ишчезавањем. “Ишчезава, све ишчезава”, вели песник (стр. 28); ишчезавају не само они рођени:”Ишчезавају и они који тек треба да се роде” (стр. 29).

О ишчезлима, о најближима, песник даје потресно сведочанство. У овој књизи су се измешали “људски јецаји и хујање ветра”, пустош и пропадање, успомене и дим из морне самоће песникових година, мук…

“У другом издању моје антологије српске поезије НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (2000) повећао сам број песама овог песника; повећао сам и у трећем издању (2002); помало сам се кладио на овог песника; и добио сам опкладу овом књигом, на срећу савремене српске поезије, и тек ћу је добијати, ако се песник осмели и сачини књигу својих изабраних песама са истим овим насловом и сродним песмама, које он има и у другим својим књигама.

Овај песник је дошао из једне линије српског песништва која није, наизглед, обећавала много. Његова пуна афирмација је каснила и стога што није живео у Београду, већ животом вечитог путника и теренца. Из више разлога је каснила пуна афирмација овог песника, који има чудесну стваралачку моћ да гледа “кроз стакло танко 20 векова” (стр. 11). Међутим, и појам “пуне афирмације” је релативан.

И зарасле стазе, орлови кликташи и језива истина оне друге, непознате, скривене и придављене Друге Србије… Ништа у овој књизи није једнозначно и поједностављено, напротив. Није само у песниковом опустелом дому зацарила туга самоће и пропадања, већ у читавој земљи — мајци.

Читао сам Тодоровићеву најновију књигу у јеку кампање за председника Србије, након повратка из завичаја, тј. из Звижда (Мишљеновца), где сам са мојим млађим братом песником преко викенда искористио последње дане лета, да нашем оцу обезбедимо огрев за предстојећу јесен и зиму. Обарали смо у нашем забрану, у Крајњем Потоку, краљево дрво (багрем); моторном тестером смо то радили; као праве дрвосече, одмах на лицу места кратили стабла и товарили их у велику тракторску приколицу. Знам тај забран и ту шуму, последњи пут сам је видео пре петнаестак година; тамо ме је водила мајка, моја покојна мајка; сада једва да сам могао да је препознам. Сада је то права континентална прашума. Отац нам је показивао атар имања, злу не требало, јер и њему је већ 77 година. И док смо пословали, кружили су над нама орлови кликташи. Тамо где су, у близини били салаши, сад су само развалине. Путеви су зарасли, разровани, подлокани; нико више о њима не брине нити их поправља. Видео сам на североистоку Србије оно што је Тодоровић видео и опевао у свом завичају.

Одмах да кажем: овај песник није писао само књигу завичајне поезије; ова књига, као и Црњанскова Лирика Итаке и коментари, надилази регионално и парохијално, као уосталом и Хомерова ОДИСЕЈА… Видео сам некадашње малињаке и орашја пропале Зем. задруге; видео сам опустела куће и имања, власника који су пресудили сами себи, сабласна породична гробља на пропланцима са последњим свежим хумкама… Видео сам — неописиву тугу, понављам, оне друге, непознате шумске, планинске и равничарске Србије. Пред тај пут у Звижд путовао сам кроз Војводину: Вршац, Девојачки бунар; видео сам сличне призоре; толике ледине, и царство континенталне прашуме Делиблатске пешчаре. Видео сам Делиблатску пешчару с друге стране; пре неколико година сам је видео са оне стране, где има лабудових бара и где се у даљини назире мој ужи завичај, град Голубац, широк Дунав. Захваљујући мојим пријатељима, видео сам, последњих година, многа лица Србије, и све је то једна иста слика — слика наличја, слика тужна и упозоравајућа.

Понегде, у најзабитијим деловима земље, зацарила је пустош и дивљина, као у временима пре Карађорђа. Да сам у пензији, кренуо бих са торбом и штапом у руци, као просјак, и с дебелом бележницом и фотографским апаратом, од села до села, кроз Србију уздуж и попреко, и сведочио, записивао, записивао, отимао од пропадања и нестајања ромор судбине оне друге, непознате и скривене, упропаштене Србије.)

Читао сам Тодоровићеву књигу по повратку, дакле, из Звижда, у јеку председничке кампање. Кандидати за владара Србије, шефа државе, крстарили су Србијом и њеним друмовима, као каубоји, не залазећи тамо где се сусрећу са судбином истинословци, дрвосече и песници. Тодоровићева књига, коју сам управо читао је, ВИДИК КЊИГА, како је сам песник наслутио, некако узгред, морен уздасима судбина оних који су нестајали и нестају, преображавајући се у прамење магле… Овај песник који кричи између небеских дубина, стојећи над хумком испод које се отвара његова АМИН КЊИГА, тоне у сан у којем нема сна. Јер Србија још није стекла снагу, коју су стрпљиво стицали понеки њени песници, да се суочи и да спозна тајну тишине.

Чија је непогода мој живош? пита се песник Мирослав Тодоровић (стр. 14) — друкчијим језиком од политичара и претендената на фотељу председника Србије..

***

Нема ни једног трага, ни трунчице политике и политиканства5 у најновијој књизи Мирослава Тодоровића: овај песник види даље и дубље од актуелне политике, од председничких кандидата ове јесење сезоне, овај песник није лидер. Најсличнији је црнорисцима, писцима записа и фрагмената на маргинама стародревних књига покапаних воштаним и људским сузама. Пева Мирослав као што дише, као што осећа, загледан у непорециве показатеље једне друкчије и стварније, уверљивије слике завичаја.

“То крили се шума, враћа на место својих предака, у њиву која се крчевином звала. Гдегде по њиви народи корова раштркано се окућили и ехеј бојама дозивају. О, како ће се овде поново веселити годишња доба, хујати ветрови, џагорити свет тичији, у ноћима дозивати уморна брда”…стр. 16 )

Загледан је овај песник у орла у плаветнилу, не случајно; као што се нимало случајно пита “где су сада јесења шкрипа воловских кола, житни мириси” (стр. 16–17), јер, кад је у песниковом завичају и у овој земљи било више волова и крава и оваца и свиња него аутомобила и путујућих арлекинских политичких предузећа, путељци су благо и радосно врлудали између њива; чула се песма девојачка и чобанска; а за време бербе малина, или вишања, довикивала су се брда, одјекивала музика… Песник Тодоровић је све изгубио, родитеље, радост, добар део живота, зближавање са рођацима и школским друговима, али је сачувао светле успомене на лета проведена у родној Трешњевици код Ариља, које светле као срма на девојачком јелеку.

Сачувао је, хвала Богу, и љубав, коју су му пренели родитељи и жене, које су га морале волети и које је он волео…Понеки његови стихови усецају се у душу читаоца, као што сабље крила јастреба секу свилу ваздуха понекад. Овај песник се оглашава из страшних биланса, националних, породичних и личних, из дубоког ћутања, пепела и пустоши, из мрака КОЈИ “сипи са снегом и све завејава / И ове редове што се на брисаној белини / Преображавају у истину универзума…” (стр. 47, песма Дневник, 15. април 1996.)

Мирослав Тодоровић спада у оне песнике који су се запутили према пожељном стваралачком развоју и размаху. Његов поглед је и дух окренут према Истини, као према девојци. Истина је потребна, иако горка она је лековита. Истина и ништа друго до Истина. Пут до ње води лествицама. Истина пали небесну свећу у човечијој тами, и показује пут. Истина је видовита, и зна оно, што су многи корисни и употребљени песници заборавили. Кроз истину небо гледа у песника; кроз њу песник може видети небо. Тодоровић је син живота. У гробној непокретности свега, он брани Живота ГОЛО слово. Овај песник зна шта је делање нечистих духова у човеку. Произвођење болести у унутрашњем човеку, и у спољашњем. Овај песник је видео шта је у ствари прави узрок пропадања и нестајања…

Србија је болесна од греха. “Грех је семе болести. Семе греха расте бујно као коров”. Догађају се невероватне ствари; поједине истакнуте јавне личности, из дана у дан надмашују голубе превртаче. Тодоровић је човек и песник који сања о победи над нечистим духовима, од којих долази грех. Овом најновијом књигом, Тодоровић је близу Прве победе, а испред њега су оне друге три. Говорим о Нечистим духовима, језиком богослова, јер их сусрећем, и у забитим селима, у пустоши, и у тишини градова. (“Нечисти духови представљају неку моћ само према земљи. Небо на њих гледа као на унапред савладане злом својим. Кад се домаћин појави у својој њиви, лопови беже ка огради и траже отвор да изађу”, Велимировић, Молитве на језеру,Досије, Београд, 1998, 105).

___________________________________

1 Просвета, Ниш, 1997. 110 стр.

2 Углавном су то песничке књиге Теренска свеска, БИГЗ, 1993, Испис таме, 2 Апостроф, Београда, 1994. Сванућа, Деметра, 1994. Књажевац.

3 У теоријскокњижевној и критичарској пракси термин “верзија” још није постао чврст термин (врло често се замењује термином варијанта). У фолклористици верзијом се означава варијанта, или круг блиских варијаната према другим таквим круговима истог мотива. Под верзијом се у новије време подразумева прерада књижевног дела било у ком облику и било од кога актера (аутора, редактора, цензора и сл.). За проучавање стваралачког процеса једног писца најзначајније су ауторове верзије једнвог дела.

4 Мирослав Тодоровић: ТАМНО И ДУБОКО, Апостроф, Београд, 2002, 70 стр.

5 Реторика председничких кандидата, и на ТВ екранима, и на трговима Вршца, Новог Сада, Пожаревца, Зајечара, и на билбордима, и на зидовима, срачуната је; демократска, саморекламерска, понекад одурна, као заборав и тмуша, тмуша гласова. Коме дати свој глас, коме указати своје поверење? Није ли ситуација помало апсурдна, да не кажем тежу реч: нема могућности за прави избор; опет треба изабрати не оно право, потребно, већ мање зло. Саслушао сам представљања неких кандидата председничких; учинило ми се да су најразложније и најразборитије представљали своје програме, баш они, који у тренутној политичкој констелацији нису имали никакву реалну шансу. Такав је, рецимо, Господин Лалошевић. У намери да своје читаоце што боље упозна са програмима председничких кандидата “Политика” се обратила свим кандидатима на изборима за председника Републике Србије понудивши им да на истом простору одговоре на пет истих питања. Тако је два три дана, пре него што сам прочитао Тодоровићеву најновију књигу, београдски најтиражнији и најстарији дневник, објавио — одговоре Томислава Лалошевића, кандидата Групе грађана. Први пут сам за тога господина чуо, дакле, захваљујући споменутим новинама. Један сасвим политички непознат човек у српској јавности, добио је шансу да изнесе на видело, оно што су други кандидати некако заобилазили, или о чему су говорили немушто. Неко ће се можда питати с правом — какве везе и да ли постоје између најновије Тодоровићеве књиге и “програма” Господина Лалошевића? Никакве директне везе не постоје, наравно; ја их успостављам својим размишљањем (индиректно).

-Шта ћете прво предузети ако будете изабрани за председника Србије?

- Главни задатак председника (најважније овлашћење) јесте да од владе тражи извештаје о стању у појединим областима и њеним погледима на путеве консолидације и развоја, како би у јавности и код друштвених чинилаца (политичких партија, универзитета, синдиката, националних група, регија и конфесија) омогућио проверу и обезбедио усаглашавање (и интересно и експертско) да се потенцијални конфликти и сукоби интереса решавају демократским механизмима модерне државе на основу Устава и закона, а не као до сада да влада решава веома значајна питања за грађане и државу одлукама (често по хитном поступку) које не би добиле већину у Скупштини, не питајући никог.

-Имајући у виду уставна овлашћења председника Републике, шта би били ваши главни задаци на тој функцији?

- Већ сви знају да је прошлост избацила на историјску сцену протагонисте национализма, сепаратизма, српског унитаризма, идеје “велике Србије”, национал-социјализма, црног клерикализма и МНОГО чему још, уназадивши Србију у сваком погледу. Дилема је за обичног човека да ли је наступио тренутак да се окрене интегрализму. Нагомилано неповерење због зала која смо дозивели држи ту тему још затвореном. Надам се и верујем да се она полако отвара, а програм за који се залажем ће то потврдити. Србија располаже стваралачким снагама које ће препознати њене стварне интересе, а то су демократизација и развој.

-У чему су главне вредности и снага Србије?

-У економском погледу то је геополитички и стратешки положај Србије. Земљиште и вода са 5,7 милиона хектара ораница и пловним путевима.

Више од десет милиона становника, као тржиште. Људски потенцијал, створени ресурси, дијаспора. Немогуће је све побројати а да се нешто не пропусти.

Потребно је да се, онако како се то ради у свету, вредности и снага Србије претворе у капитал који, ако се будемо придржавали светских правила (како то користимо), сам доноси и ствара нову вредност. То су наше вредности и снага које се могу увећати стављањем свих ресурса у функцију капитала.

Када највећа вредност и снага Србије буде постала њена производна моћ у сваком погледу, што је у основи свих мојих залагања и тимова који заједно са мном на томе раде, Србија ће се наћи у реду најразвијенијих земаља Европе. Замислите снагу и богатство Србије у случају да се отклоне блокаде које намећу отуђени центри моћи израсли на несрећама народа и грађана Србије, а да се активирају ресурси као што су универзитет, незапослени, дијаспора, избеглице, привредни системи, пољопривреда и друштво, барем толико колико је то било у периоду од 1960. до 1980. године.

-Које су кључне дилеме пред Србијом данас?

- Платформа за решавање свих питања у Републици јесте Устав. Важећи устав, донет таласом “антибирократске револуције”, игнорише мултиетничност, мултикултуралност и уопште сложеност Србије као државе.

Сваки застој у отпочињању уставне реформе значи изневеравањје наде свих грађана да ће моћи да уреде своју државу као модерну републику у породици европских земаља и свету. Да би устав одсликао интересе и жеље свих грађана највише што је могуће, он мора бити донет у уставотворној скупштини која ће, након демократских избора, бити израз политичке стварности Републике.

Наравно, то је сложен посао и потребно је све учинити да се отклоне препреке које у име демократије постављају центри моћи настали у периоду “антибирократске револуције”, ратном окружењу, условима санкција и херметизованости, као и монопола који су из свега тога проистекли. Једини пут пресецања сталног кризног жаришта јесте уставна реформа кроз коју се мора уважити политички и сваки плурализам Србије, али истовремено и монолитно опредељење грађана да новим уставом створе услове да Србија заиста буде демократска и просперитетна.

-Какав је ваш предлог за решење статуса Косова и Мегохије?

-Још нема услова за утврђивањје коначног политичког статуса Косова и Метохије, али се решење мора тражити у оквирима Србије и Југославије и моделу Пакта за стабилност југоисточне Европе. Космет као аутономна демократска заједница, која ће омогућити заједнички живот свим националним заједницама и њихову равноправност, економски и културни просперитет свих грађана, једино је решење.

У овом тренутку тамо је приоритетно да се обезбеди доследно спровођење Резолуције 1244 СБ УН, а посебно да се онемогуће национални екстремизми, обезбеди лична и колективна сигурност свих грађана и брз повратак свих прогнаних и избеглих лица. Уважавајући потребу за прелазним решењем, логично је увођење локалне самоуправе за Србе, Црногорце, Горанце, Турке, Роме и друго становништво. Органи локалне самоуправе требало би да имају посебна овлашћења у комуналним пословима и инфраструктури, јавној безбедности, судству, извршавању казни, основном и средњем образовању, образовању одраслих, здравству, функционисању културних установа и заштити и одржавању.

То, дакле, каже менаџер и економиста. Томислав Лалошевић (44) рођен је 2. марта 1958, у Чортановцима. Школовао се у Новом Саду, а дипломирао маркетинг на Универзитету у Висбадену у Немачкој. Звање доктора стекао је на Интернационалном отвореном универзитету у САД, а титулу академика Руске академије наука добио је 2001. Председник је међународне компаније “Брунсвик груп” која се бави улагањем капитала, берзанским трансакцијама и осигурањем у више земаља света. Није познато да се до сада бавио политиком нити да је био активан у политичким партијама на нашим просторима. Први пут учествује на изборима за председника Србије, а кандидат је групе грађана. Ожењен је и има две кћерке. — Ј. В.

…Лалошевић, наравно, нема шансе да буде изабран за председника Србије. Ни глумац Бата Живојиновић. Ни Војислав Шешељ. Ни Вук Драшковић. Ни Бане Ивковић. Ни оба генерала ВЈ. Ни онај вајар, што је својевремено радио као припадник УДБЕ…

У поштанско сандуче су ми јуче убацили овај летак: НАЈБОЉЕ ЗА СРБИЈУ Мирољуб Лабус ПРЕДСЕДНИК ЗА СВЕ. (На другој страни летка, у боји, наравно, све сами “духови”) Хоћемо председника који ће радити за све грађане Србије, а не само за своју партију! Млађан Динкић, Ђорђе Балашевић, Божидар Ђелић, Душан Ковачевић, Горан Паскаљевић, Борис Беговић, Небојша Брадић, Светлана Велмар Јанковић, Милена Дравић, Радослав Петковић, Војин Ћетковић, Владимир Гоати, Богдан Диклић, Милан Пајевић, Брана Прелевић, Предраг Марковић, Зоран Цвијановић — предлагачи Мирољуба Лабуса за председника — група грађана Најбоље за Србију. Треба нам претседник који је способан да од Србије створи економски јаку државу и да нас што пре уведе у Европску унију”.

Сви потписани су Бивши људи. Употребљавани према временима и приликама. Тодоровића нема на том списку. Јер поглед истинског песника је усмерен, данас, у другом правцу: према оном бездану из кога куљају нечисти духови! Велики песници, јуче, и данас, прихваћени и неприхваћени, велики су усамљеници, они су изнад лобирања, политике и политичарења, борбе за голу власт и голема имања. Много је већи број нечистих духова, него песника. Међутим, треба се подсетити ових речи: Више их је, МНОГО више је нечистих духова него чистих. Јер су они немоћни као сенка према чистим духовима. И удружују се у легионе против једног чистог духа, против једног девичанског духа. Највише се множе у трулежи, а најсилније нападају на девојку, — на све оно што представља девичанство у телу или души, у мушком или женском, у уму или у срцу…”

_______________

НАПОМЕНА:

Напомена аутора: Ови текстови су писани и објављивани у часописима који су се у међувремену угасили! Неки су писани пре шеснаест и више година. Неки од текстова су ретко прештампавани, углавном у књигама симболичног тиража…Понеке сам и заборавио. Тодоровић ме је на неке од њих подсетио, колико јуче писмом из Трешњевице.

Трешњевица, Васкрс, 2014.

Драги Мирко, овај текст “У спомен на палму…” је мним штампан у “Заветинама”, 2002. Сређујући текстове о мом књижевном раду за књигу планирам да уврстим и овај текст.Исправио сам словне грешке, прочитао пажљиво и видим да је актуелан, да у њ има жара што одржава ватру мојих стихова и потврђује честитост твоје намере да о томе пишеш, да се кроз моје стихове обратиш читаоцима, овом времену и себи напосе. О томе је, на свој начин, казивао А. Ристовић, писац предговора у збирци “Сванућа” којег у тексту помињеш.

“У нашем времену поезија ми се чини више но икад потребна људима, како је то вазда бивало у историји, људима суоченим са негативним силама које су окренуте против њених основних и општих својстава: емоција којима осмишљавамо своје свакодневно живљење и маште којом дограђујемо јад, беду и величину тог живљења. Ако нас поезија и не учи како да живимо, она нас учи како да постављамо питања. Поезија, ма у којем времену, пита се не само о сврси свога говора, него и о томе ко то говори у нама, кроз нас, обраћајући се другом и покушавајући да покаже како тај други заправо јесмо ми сами.” (Александар Ристовић)

Ово би могла бити завршна верзија овог текста, склопљеног од више осврта писаних пре скоро двадесетак година, и о Тодоровићу, али и о још два српска песника Јагличићу и Соколовићу. И ова верзија би могла даље да се прештампава, у књигама, мојим и неким другим… — М. Л.

ЛеЗ 0006403

..

САВЕТ ЗА ВИЗИЈЕ

Опседале су ме визије Completariuma.
У своје време. Сада (26. јул 2013. године) знам да је све било прво у визијама. Свака визија упућује на неку другу и на нешто друго, што је изнад привремених циљева и људског живота, и струје једне генерације. У своје време био сам врло близу Божје копче. Закопчано сеоткопчавало, откопчано се закопчавало. Снови су као дуге, небески мостови….Некада сам додиривао Божје копче, а у последње време- нарочито ноћу — кошмари потискују снове, да би наступила непобедива коњица фатаморгана….

(преузето из једног мог раније публикованог чланка)

Шта значи та реч — савет? Постоји савет за младе (саветодавно тело скупштине општине, града). Некад је постојао Савет месне заједнице. Постоји Савет Европе. Савет безбедности. Савет универзитета. Савет за борбу против корупције. Постоји и Крунски савет и Савет за ботанику, Савет за уметност Краљевске породице Карађорђевић. Има нешто што је заједничко свим саветима — од месне заједнице, преко републике и монархије до Савета безбедности. То је — широк или сужен поглед у даљину, у будућност. Савет за визије, још, није основан; многи ће рећи — чему то?

На мрежи се могу наћи идеје о визијама, које су више практичне мисије. Тако на пример, Савет за развој села — Злакусе (у златиборком округу), тзв. балканске престонице грнчарског заната, више се бави мисијом да Злакусе постану балканска престоница грнчарског заната, односно да допринесе развоју села Злакусе као европске туристичке дестинације и побољша квалитет свакодневног живота у селу, кроз разне пројекте и инвестиције у селу. Тај савет није савет визија, већ је нешто сасвим утилитарно, земаљско. Локална иницијатива ових људи је у реду, они покушавају да учине нешто — у годинама у којима се не сналазе — ни политичка елита у Србији, ни Влада, ни Претендент са српски престо. Пре се могло очекивати од једног будућег краља, или од оних који га саветују, да он оформи један озбиљан Савет за визије, него, рецимо, предузимљиви Златиборци, људи из села Злакуса. Има визионара и у Србији и изван Србије, чије би визије могле бити корисније, практичније и упутније од свих такозваних постојећих савета у Србији, којима једино то мањка — смисао визионарски. Србију неће спасити од даљих и дубљих посрнућа — Русија или Америка, Кина или Британија, Европа или Азија, република или монархија, већ визионари — у науци, политици, поезији и култури, привреди, банкарству и рударству, пољопривреди, саобраћају и трговини. Највећа фабрика у Србији је под ведрим небом, на отвореном — како је не тако давно скретао пажњу један предузимљив човек који одавно не живи у Србији. Кад ће Србија учинити нешто практично, проверљиво, охрабрујуће, да — млади не напуштају ову земљу? Него да се у њу враћају и обнављају је и снажно доприносе њеном развоју?Да ову земљу не воде и њоме управљају себични, ограничени партијски предводници политичких крда, већ људи од знања, ауторитета, самопрегорности? Левица је ову земљу под разним демагошким паролама ојадила и довела до просјачког штапа; због тога десница у Србији има шансе да нешто учини и ове године и у годинама које долазе. Нема оправдања за упропашћивање хиљада и хиљада села, поготову села у планинским пределима Србије на потесу североисток — југосток, тј. Голубац — Врање. Србија је и у најгорим периодима своје историје, у време Кочине Крајине, или у Првом и Другом српском устанку, или после Првог светског рата, имала неисцрпан извор и резервоар обнове у србијанским селима, која данас никога ане занимају, изгледа. У време избора тзв. разне политичке позоришне дружине, иду као машкаре, сликају се за телевизију, и обећавају печене шеве, али је после свих избора у последњих четврт века свима било много горе него пре, а сељаштву понајвише. У евентуални Савет за визије не би могли да уђу особе, појединци, који су на овај или онај, или било који други начин, фаворизовани, у титовској и милошевићевској Србији, јер за то има један једини разлог. Такви треба да се повуку — себе ради, народа ради, будућности ове државе ради. Иначе, ако и ту неформирану нову институцију, Савет за визије, запоседну припадници разних ложа, или разних тајних служби, секти, или ко зна чега, Србијом ће, кроз коју годину, на жалост одјекивати оно стравично Аве, Сербиа!

ЛеЗ 0008189

..

Један сан и Објашњење, или Фатморгане Completariuma

САН

„Ово је све ваше? Ви зидате ову Кућу — кућу свих кућа?“ Непознати ме гледа : са неверицом и чуђењем. Не сећа ме се, каже

Да ли ја можда њега знам?

Испред куће јела при врху црвена и модра

као креста ћурана.

Непознати улази у кућу гледа кроз прозорчиће, дванаест прозорчића има: кроз први се види снег, кроз други јагњешце, кроз трећи дивља трешња, кроз четврти пут широк, кроз пети плавојка што љуља боковима шуму, кроз шести разговор ; двосмислени, весели, кроз седми перуника горска, саса и грмани, кроз осми кула, бандера и облак, кроз девети лампа, која увек гори и дубока бразда, кроз десети јаје од камена белог, раоник и разбој. Немогући ратар, самоука ткаља, кроз једанаести звезда падалица с репом, кроз дванаести Месец,

ноћна плима мора…

Пошао сам уз пусто брдо Низ које се котрљају

балвани и метеори.

Крај мене је и жена ћутљива и прсата

коју не познајем…

Скачемо у понор у дубину помрчине Над главама тутње

громови, балвани .

Телефонирам неком што спава мртвим сном. Телефон је мали и црн црн као чађа из сулундара без бројева само

плус и минус

Она жена још увек пада у дубљу помрчину у пећински азил где украдену децу држе у ћутљивој дресури као младе лавове

камџијом…

Прилепио сам се уз камену литицу

као слепи миш.

Кроз димњак у стени тече поточић светли

На ком сам ово хоризонту?

Балвани се котрљају И јече као поворке народа што се строваљују

у амбисе.

Светлост ме може одлепити од ове литице, од бивших људи

и сени.

Пузаћу вођен светлошћу правцем трачка кога упознах у неким другим сновима

и световима…

Буђење има арому хаоса и пустиње, гавран негде у даљини гракће и затим наступа тишина тежа од тиграстих пећинских када

и ваздуха седмог подземног хоризонта.

Дубраве
Златни Расуденац
Столица

Одазивају се одблесцима неизрецивим, титравим

Разапет сам на великом
 Храсту Запису
 који се осушио

Нови је никао ту негде у близини.

Једино је у визијама могуће Немогуће

Бели се Кула на врх брда
 као кост пљусковима прана и ветровима изрибана

Судбина се оцртава све јасније

Без престанка понављај диван сан,
као дечак који наглас мисли.
Судбина се објавила јасно,
као редови јабланова покисли…

Анђео је кроз снове послао наговештења.
А буђење и време откривају
тумачење
и тајни узрок мрачних расположења…

Све временом постане нешто друго, Земља без слуге и без крста Планина свој реп има, Престол и локве

И кревет за Немогућег Ратара.

Бог не заборавља добра дела и ни једну бразду заорану

Ни брачни лежај усред њиве Ни изворчиће са водом зеленом,

водом хладном, са водом слатком…

ОБЈАШЊЕЊЕ?

Овај сан и следећи редови заслужују извесно, макар и непотпуно објашњење. Постоји простор последњег, апсолутног Ђубришта. За мене је то од најраније младости био предео између вароши Кучева на обалама Пека и влашких села Шевица и Нересница -једна од најчудноватијих пешчаних пустиња са динама високим и по тридесетак и више метара. Ту су их избацили највећи багери на свету испирајући из шљунка самородно злато. У тој пустињи има неколико језера насталим радом багера. Ту сам у своје време в и д е о Комплекс СПАСОВО. Ту на том пешчаном Ђубришту… А после су се наметнули : Дубраве, предели где је одрасла моја мајка, Златни Расуденац, имање које је она донела у мираз, и Пудино — имање Лукића далеко од родног села на обронцима Хомоља, где су некада биле бачије, од којих су остали само камени темељи.. Ћерамида, шут и шуме липа… Ђубриште. На таквом Ђубришту сваки отпадак је коначан и не може се више употребити. Предмети овде постоје окренути звездама — то је најтачније што се може рећи о томе, и то је уочио један од занесењака, који је ушао у Лавиринт и изашао на једну светлу терасу. Снашао се у бројним могућностима и сплету путева који наизглед никуд не воде. Попео се спиралом пужа на врх Куле, коју сам често видео у сновима. Као уосталом и СКЛАДИШТЕ…. Он се попео на Кулу, јер у Складишту не постоји хоризонт, не постоји горе и доле, пошто се складиште “слива у вертикалу непросторног, бесконачно продуженог ДОЛЕ. Складиште је обрнута страна пустиње, а као и пустиња, један (је) облик лавиринта.

На излаз који постоји из лабиринта Ђубришта указује фатаморгана једног ЗАМКА. За Замак је довољно рећи да је излаз из лабиринта, излаз из варљиве слободе пролажења, бирања путева у лабиринту. Замак је, можда, острво слободе, зоне измирења супротности (медиала), тераса земаљског раја, катедрала целовитости душе. Можда ову фатаморгану производи неки демон да би још више замрсио путеве Ђубришта; то није битно. Ова фатаморгана има свој реалитет и може се фиксирати. Игра, која се састоји у фиксирању, заустављању фатаморгане, такође је узалудна (игра звана сликање, или писање, или ткање, или певање, или дуборез — додао бих ја , играч и сневач) , али она ствара магијски круг заштите од демона разграђивања…”

Сањао сам како градим кућу — кућу свих кућа — са дванаест прозорчића, на последњем , апсолутном Ђубришту, а када сам се пробудио видео сам само један ЗИД , на последњем или апсолутном Ђубришту. Зидао сам га скоро пола столећа. Тај ЗИД, одваја “унутрашње од спољашњег, или спаја унутрашње са спољашњим ( intra + extra), или одваја празнину од празнине; као што каже Бекет : “Иза овог зида је други пакао“. Читао сам ово поново и поново :

“Бескрајност и произвољност обличја у лабиринту показују и КАМЕЛЕОНСКЕ ИГРЕ на Ђубришту, које се испољава у различитим видовима мимикрије.
Што се тиче космогонијске шеме CADIS ,која је саставни део фатаморгане 3амка, она сугерише тезу супротну искуству и опсервацијама на простору Ђубришта. Наиме, Ђубриште је “рђава бесконачност” простор неодређен, без координата и без средишта, Шема CADIS напротив, показује да је свет центричан и симетричан, као што је живи органски облик центричан и симетричан. То је, значи, свет који поседује неки пупак, неку осовину, неко средиште. Свет је у знаку броја четири, али се у овој четворини издваја тројство, као дизање духа изнад воде, док четврти члан Амен, садржи свеукупност обличја, почетак и свршетак. Сва обличја дугују своје рођење апсолутном, белом кругу -јајету и са њиме кореспондирају. Свет је коначан и само четвртина му је продужена у бесконачност, а и та бесконачност је обухваћена овом коначношћу. Простор и време су пирамиде, и оне имају свој позитив и негатив…”

И Дубраве, и Златни Расуденац, и Пудино, налик су на шиљак, на пирамиду, као и једна планина, не тако далеко (Ртањ, стварни географски и митолошки центар Балкана). Са њих је долетала фатаморгана Комплекса СПАСОВО : Салаш Севераца, Бачија, Музеј Немогућег ратара и пастира, мала црква Вазнесења Господњег не већа од оне у Витовници, и Кула од белог камена, висока, са терасом , са погледом на предео благости. Благословљена перспектива, руком св. Луке… Како се уосталом и звао човек који је засновао имање на планинама на извору Манастиричке реке, и чије смо име претворили у презиме…

Регистровање толиких предмета Сурбиториума — не само оног званог североисточна Србија, Балкан, или Стара Европа, који се могу наћи на напуштеним салашима, или на таванима опустелих кућа, рудника сребра и злата, по џеповима дечака, или на огромним ђубриштима сваког већег села, могу се обавити под наслонима пространим будуће Бачије, или крај ЗИДА, оног који ћу зидати од раковбарског лаког камена, или оног испод рановачког Црног Врха, заједно са једним козаром којег је анђео научио како се фиксирају фатаморгане, илузије илузија…

Сваки ћемо камен узидати по космогонијској шеми CADISА — по плану величанствене метаилузије… За сада могу толико о томе да кажем…

(1993 -1997)

НАПОМЕНА: Опседале су ме визије Completariuma.
 У своје време. Сада (26. јул 2013. године) знам да је све било прво у визијама. Свака визија упућује на неку другу и на нешто друго, што је изнад привремених циљева и људског живота, и струје једне генерације. У своје време био сам врло близу Божје копче. Закопчано се откопчавало, откопчано се закопчавало. Снови су као дуге, небески мостови….Некада сам додиривао Божје копче, а у последње време- нарочито ноћу — кошмари потискују снове, да би наступила непобедива коњица фатаморгана….

ЛеЗ 0005658

..

РЕАГОВАЊА ПОВОДОМ НОВИБУСУРа — Новина будућности „Сурбита“ : (00380–00381 )

У СУСРЕТ ДВЕ ХИЉАДЕ ШЕСНАЕСТОЈ И ПЕТОЈ СРБИЈИ

Ко ће и када основати „Пету Србију“ и да ли би она могла добити петицу, или двојчицу?

Странке су, политичке, у последњих четврт века ницале као печурке и брзо нестајале, изневеривши и своје програме и своје чланове. Странке доминантне Србије, произишле из једине и једноумне партије у овој земљи, оставиле су — пустош за собом. Шта је, у ствари, прва и права Србија?

Друга је била, лаж, трећа — фатаморгана, четврта -метафора подела, цинизма, изругивања, душевног отрова, лутања, забуна.

Да ли би “Пета Србија” била друкчија, то јест — на земљи, у дубокој и искреној вези са својом традицијом и културом, и са мудрошћу најмудријих предака, и са енергијом нових генерација неотрованих ујдурмама, марифетлуцима и политичким неморалом?… Да ли је то уопште могуће? И ко би, такву, потенцијалну, политичку партију оличавао? Да ли они грађани Србије, невиљдљиви наизглед, који до сада нису били чланови ни једне од партија? И шта је то, што би те људе могло да извуче из најдубље апатије и учмалости, неверице и безнађа? Да ли би “Пета Србија” имала и свој “когито клуб”, и да ли би, пре свега, била израз стварне и дуго чекане обнове не само српског друштва, него Србије у целини, дуго чекана трећа српска ренесанса…

Зар није идеја о таквој једној „Петој Србији“, после свега, готово немогућа?

Објављујући претпоследњи број НовиБуСура, нисмо били сигурни, да ли ћемо стићи да публикујемо новогодишњи двоброј до 29. децембра ове године, али, ево, некако стигосмо. Без ичије помоћи, као и обично, што је некако и подразумевана судбина једног стварно независног медија, какав је „Сазвежђе З“, или „Заветине“, или „Посебна породична заветина“, ми трајемо упркос свему што нас окружује у тзв. локалној средини, коју смо одавно надрасли, захваљујући, пре свега „Сазвежђу“ на Мрежи.

Најобимнији до сада објављен, овај двоброј је — река у коју се сливају многе друге реке и речице Србије и Света, и Сазвежђа З, из кога извиру, верујемо, многе добре ствари. И енергије.

Сазвежђе „Заветина“ је стигло тек овог децембра до црте од петнаест милиона приказа, прегледа, посета. Нешто о чему смо могли само да сањамо пре неколико година, када написасмо са вером у Бога да су „Заветине“ највећа партија у Србији. Сазвежђе З. је постало нови медиј. У оквиру тога Сазвежђа постоје локације велике посећености (Ренесанса, Противотров, Опало лишће, ЗаветинеПресс, Васељенски Лист, Гоогл+ профил уредника и оснивача Сазвежђа и низ других), али је приметно и то: да НовибуСур и Прототип не спадају, у оне — и најпосећеније, напротив. Али, за све је потребно време, упорност и разноврсност садржаја. И Божји Благослов!

Интернет је, заиста, спојио свет, и „Заветине“. Захваљујући алатки или виџету Live Traffic Feed, у ситуацији смо да пратимо посећеност значајног дела интернет локација „Сазвежђа З“. „Сазвежђе З“ није популарно само у Србији, или само у бившим републикама СФРЈ, — „Заветине“ прате посетиоци из Европе, Америке, Азије, Африке

(Mountain View, California, Palo Alto,California,Simi Valley,California,San Francisco,California, Redmond, Washington,Vinica,Zrnovci,Курск,Sweden,London,Kitchener,Ontario,Kematen An Der Krems,Oberosterreich,Bielefeld,Nordrhein-Westfalen,Yekaterinburg, Sverdlovsk, Odintsovo, Moskva , Saint Petersburg, United States, Austria, Konstanz, Baden-Wurttemberg Hoyerswerda, Sachsen, Forest City, North Carolina, Purgstall, Niederosterreich,Antalya,Woodbridge, New Jersey , Boulogne-billancourt,Ile-de-france,Vancouver,British Columbia, Berlin, Texas, Esslingen, Baden-Wurttemberg , Spreitenbach, Aargau, Mogliano Veneto,Veneto, Craiova, Dolj, Wien, Elbasan,Софија, Graz, Steiermark, Kiev, Bursa, Istanbul, Zurich, Grodno, Minskaya Voblasts, Göteborg,Vastra Gotaland, Amsterdam,Noord-Holland, Romania, Lomé, Maritime (Того), Linz, Oberosterreich, Lomma, SkaneLan (Шведска),Wavre,BrabantWallon(Белгија),Yaroslavl,Русија), Korea, United Kingdom, Kharkov, (Украјина), San Jose,California, Wohlen, Aargau (Швајцарска),) итд.

„Сазвежђе“ је популарно у Русији и Канади, Немачкој, Аустрији, Шведској. Наравно, „Сазвежђе З“ има значајну популарност у Србији, почев од Београда, Ниша, и других српских градова, посећивано је и од посетилаца из Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе, Словеније, Македоније, Албаније, а има посетилаца и из Турске, Грчке, Белорусије, Пољске, Кореје, Италије, Румуније и Бугарске.

Навели смо, поједина места, посетилаца, ad hoc (посетилаца у реалном времену , забележених 20. децембра 2012). Нисмо слутили да имамо толико пријатеља и посетилаца по свету! Свима њима, ма где се тренутно налазили, шаљемо срдачан новогодишњи поздрав са жељом да их прате бољи, ведрији дани.

То исто желимо и „Сазвежђу З“, стрпљив и сталан раст. То исто желимо и свим осведоченим, најискренијим, пријатељима „Заветина“, без обзира где живели, без обзира на њихова уверења — политичка и естетска, веру, нацију и пол. Девиза „Сазвежђа З“ је позната: Цео свет је једна држава! И нека би дао бог да у тој држави влада мир, ред и разумевање, а не хаос, рат, и несреће проузроковане из најсуманутијих и најкористољубивијих побуда светских лицемера и хохштаплера!

Али да се вратимо на питање са почетка овог текста. Закључак је изостао, чини се. Због двојчице се не оснива странка, због петице и десетке би вредело покушати…Ниједна од странака осниваних последњих деценија није заслужила ни два минус! Тако да би оснивач једне нове странке, на Балкану, и у Србији, посебно, данас или сутра, морао бити — човек, који долази из сасвим неиочекиваног правца. Неко сасвим непознат, неко ко би једноставно и сваком разумљиво показао ту другу, друкчију, непознату и запарложену Србију. Неко коме би се веровало, ко би имао и довољно мудрости и части да своју отаџбину поведе не у нови рат, већ у неизбежно, обнову и ренесансу.

Изгубљене су деценије не само са комунистима, већ и пре тога, губило се време на нечему, што је производило српску дезоријентацију. „Наш национализам угушен је или умртвљен био пре него што је имао времена да се развије и да се до краја изживи, пише доктор Свет. Стефановић 1934. Године — . Интернационални дух прекрио је наш национални и притиснуо га толико да је овај угаснуо пре него што се, заправо, разгорео. Он је само плануо, запалио свет и онда, скоро насилно и на пречац, био угушен. Највећи број самих националиста или се растурио био по разним интернационалама, или се повукао и елиминисао из јавног живота. Идеали нације потиснути су били чак од интернационалних идеала спорта. Ни у животној акцији ни у области духовног стварања национални дух није дошао до изражаја.

Фатална слабост повођења за туђим и страним, која је већ пре рата сметала полету националног стваралачког духа, после рата постала је скоро општа и доминантна. Сам Мештровић је једва у скулптурној репродукцији народне поезије покушао да нађе израза националном, да се и сам после преда лутањима интернационалног стварања. Већ више пута имао сам прилике да са жалошћу констатујем да је једна од највећих народних поезија света остала скоро без утицаја на уметничко стварање, док су много слабије и штурије дале бескрајно веће инспирације…. ( чл. «За ново интегрално постављање националног проблема», Време, 11. 07. 1934)

И сада се губи сваки дан, свака недеља, сваки месец и година, у очекивању — не Годоа, већ дубоког преображаја земље Србије у целини, организовања, и консолидације „Пете Србије“, којој дижемо, ево чашу пуну вина од прокупца!

У Београду, 23. децембра 2015, Свети мученици Мина и други, свети Јован Деспот Српски

Целовиту и илустровану верзију нобогодишњег НовибуСура можете прегледати на локацији: уобичајеној

ПС. — Следећи, број излази (ако бог да) пред Богојављење 2016.

_____________________________________________________

Драги Мирославе, анализирам. Много је тога написано у овом мејлу, а још је неупоредиво више међу редовима. Осећа се струјање и плиме и таме. Шта доносе јутра ! Анализирам. Наставићемо преписку. Желим Ти све веселе боје светлости у 2016. а Заветинама живот најмање до 2040. као сведока Прве Године Нове Епохе Поздрав Стеван Бошњак (23. 12. 2015. 22:13 ч) *Мирославе,ево да се јавим са неким првим, ПРЕПОДНЕВНИМ тезама: 1. Да би српска прича била испричана на Прави начин она мора бити део једне Шире Слике, заправо ПЛАНЕТАРНЕ ПРИЧЕ.ГОТОВО ЈЕ ЧАК И СА КОНТИНЕНТАЛНИМ ПРИЧАМА.ОД ОВОГ МОМЕНТА МОЖЕМО ПРИЧАТИ САМО ПЛАНЕТАРНУ ПРИЧУ И У ОКВИРУ Ње све остале партикуларне па и српску. 2. Тело-ПЛАНЕТА, је болесно, па су следствено томе болесни и делови: Србија и српство например. 3. Колосалније су сада на делу силе које не проистичу више и само из наше вољности-невољности, сад су се узнемирили сви стратуми космичке свеукупне интелигенције-толико се Зло спрема-а највеће од свега: потпуно потирање Живота и Духа Васељене-тј Човечанства. и не само то: спрема се поништење будућег тока Еволуције живота са ове Планете ка Бескрају и досезању Шарденове тачке Омега. 4. Е па неће моћи. 5. Политичари су превазиђени укључив и оне највеће:Обама, Путин, Меркелова, СиЂипинг, готово је такво организовање Човечанства.6. ТРАГАЈМО ЗА ДАВИДОМ ОБЈЕДИНИТЕЉЕМ, јер само такав може победити Голијата ПЛАНЕТАРНОГ И КОСМИЧКОГ ЗЛА-у сваком па и симболичком али и крајње физичком смислу. 7. Дајем и свој скромни допринос: дошло је време и долази ОДСАДА и НАДАЉЕ, да се озбиљно проучи и изучава моја посланица ДОСТОЈЕВСКОМ или трагајући за Хадерахом из ОПУС ТОТУМА. За сада оволикоПоздравља ТеСтеван Бошњак (24. 12. 2015, 10:03 ч)
 ______________________________________
Поштовани господине Лукићу,Мислим да постоји само једна Србија, неписмена и полуписмена, затучена и слуђена. Таква Србија не може нити шта да сачува (негује), нити да напредује, да се такмичи с другим државама. Прва, друга, трећа, четврта (?!) Србија, углавном су дневнополитичке и идеолошке флоскуле појединих странака и/ли интересних група, смишљене ради међусобног обрачуна и поделе блага, а не ради боље будућности Србије.Сигуран сам да ће и пету Србију (итд) прогласити нека група кад јој се учини да од тога може имати користи.Сумњам да је српски народ спреман да се суочи са истинама и заблудама о себи, да се да на посао, да ради и ствара, а не само да прича о старој слави и непријатељима. Да нису, можда, комунисти, пали с Марса? Зашто образовање, наука, култура, просвећеност и демократија међу Србима изазивају одбојност?Да смо били културнији и економски развијенији народ, не би нам се десиле оваке трагедије кроз које смо прошли у последњих стотинак година! Простота, политикантство и незнање, макар били пуни “идентитета” и “патриотизма”, могу само нешто имитирати или симулирати, не могу градити Србију.(Подсећам на Стерију, Домановића, Нушића). Србија пропада чекајући Спаситеља или, новог вожда, уместо да запне, учи и ради за своју будућност. Вујица Бојовић (24. 12. 2015, 01:33 ч)
_________________________________________________
Срећне новогодишње празнике уз ХРИСТОС СЕ РОДИ и још много рада и објављивања да се чујете широм васељене,Од срца Вам жели Милан С. Косовић
From: Miroslav Lukić
Sent: Wednesday, December 23, 2015 4:51 PM
Subject: НОВИБУСУР — Новине будућности „Сурбита“ : (00380–00381 ) ДИЗ — дестодневни избор «Заветина»
 __________________________________Kao prvo, Srećna Ti 2016! Želim ti zdravlje u svakoj prilici i uspeh u dobrim namerama. Drago mi je što si se, čini mi se, izvukao iz nevolja koje su Te lično nedavno zadesile. Znam za te nevolje, prodao sam garažno mesto, ali tek krajem januara očekujem da budem na pozitivnoj nuli i žao mi je što Ti nisam mogao pomoći.Kao drugo, ja sam početkom ove godine “popio deset kafa sa Knjazom” i evo sad Ti šaljem da bar Ti vidiš o čemu smo tada razgovarali.Kao treće, ne želim da vrednujem ni religijske ni političke poglede na svet već samo njihove učinke bez strasti koje dolaze sa “vremenske distance” već samo kao objektivne istorijske učinke po narod i državu koje su imale u svakom komnkretnom istorijskom periodu. Kao nereligijski vernik poslaću ti prilaz kniige Pravoslavni praznici u Srba za Tvoju raoznalost, ako je budeš imao.Srdačno Te pozdravljam, drago mi je što se Zavetine tako uspešno šire, a ja bih lično želo da imaš negde neku rubriku u kojoj bi se mogao izneti, kao kratak esej, po neki naučni (možda filozofski) pogled na svet i čoveka u njemu:U Beogradu, 24. decembra 2015. Slobodan Maksimović
________________________________________ (…….)

ЛеЗ 0008188

..

ГОДОВИ И ТАЈНЕ. Из „Бележнице“

У реду је то са Вашим недоумицама.

Између редова оног што је написао песник, или прозни писац, увек постоји нешто недоречено, као јесења свила или светла паучина, неизрециво, тајна, најупрошћеније речено, неки смисао, са којим је песник у дубљој и искренијој вези од потенцијалних, тумача, или апсурдних приказивача тзв. нових, новообјављених књига. Чини ми се, да се одатле може упутити поглед на недавно објављене књиге. Е, сад, за неког аутора та врста за — гледања, може бити изазов, за накнадне коментаре, који имају право на своје постојање, да ли ће имати облик есеја, или неки други облик, зар је важно? Овидљавања пишчевих тајни — читаоцу невидљивих и непознатих (ма ком читаоцу), понекад може бити врло подстицајно, чак и за оне пробраније читаоце, — будуће тумаче? Ова врста “опроштаја” аутора са управо објављеним рукописима, знам, уме да буде и нелагодна, јер све се не завршава са једним рукописом штампањем. Другог аутора, то исто можда и одбија, та врста загледања, и одатле, и то је у реду, нема шта да се објашњава, што се мене тиче. Недоумице су на месту. Извињавам се што сам Вам предложио нешто што изазива недоумице и што сам Вам одузео време…

Из једног писма, које сам недавно написао једном колеги, и чији концепт лежи на столу, мом радном столу, затрпаном папирима, рачунима, подсетницима, и другим дрангулијама.Па на том мом столу се гомила свашта, од јула, од како су моју животну сапутницу оперисали од оне подмукле болести. Сада је октобар, моја супруга је издржаала јуначки и операцију, и 4 туре хемијо-терапије, и сутра треба да иде на снимање ЦТ-а. Да се види — да ли је опака болест заустављена и под контролом, или … али о томе нећу да мислим. Неред расте, наказно, као тзв. трећи зуби. Једном сам, пре скоро четрдесет година, у локалном аутобусу на линији Кучево- Голубац, видео неку бабу из Душманића од стотинак лета, врло бодру, са тим ситним тзв. Трећим зубима. 17. октобра је наш Михаило напунио деведесет година, и ушао у десету деценију. Први Лукић, после Првог српског устанка, који је ушао у десету деценију. Деда, болничар Санитета Врховне команде српске војске на Солуну умро је у 63. Години, и то у тренутку када сам само ја био у соби — поплашено сам се завукао испод стола, тог новембарског поднева 1955. године, и остао сам тамо све док се баба Љуба — покојна баба Љуба, родом из Кучева, није вратила из комшилука и разапевала, и док није дошао даљи рођак Слава «Шваја», да пок. Деду обрије онаког ужутелог и мртвог. Дедин отац, Димитрије Лукић, прегледач бобичавих свиња, и народни посланик, погинуо је са педесет и нешто година у јесен 1915. године, не на фронту, већ на првој ћуприји на Пеку када се долази из Пожаревца према Кучеву. Погинуо је, можда, по налогу саме Судбине. Његов отац, Станојло Лукић, умро је средином шесдесетих година деветнаестог века у најбољим годинама, од неке болести; оставивши удовицу Јовану са шесторо деце, све једном другом до ува, четири сина и две девојчице. Алави Јованини девери, смислише ујдурму,како да отерају снају, па јој улазна врата куће намазаше изметом и катраном, и пустише гласину да је то нека моћна врачара учинила, да Јовани деца помру. Јована је, кажу, побегла из Мишљеновца низ Пек према Великом Градишту, и једно време служила код газда сеоских да прехрани децу, а онда је прешла преко Дунава, и опет служила у Банату код неких српских газда док јој синови нису порасли, и док најстарији, Димитрије, није изучио занат прегледача бобичавих свиња. Кад су се поново вратили у Мишљеновац, девери су били заузели све што је припадало њеном покојном мужу, осим дворишта и скоро урушене куће. Мишљеновачка Општина је тада удови Станојла Лукића, Јовани прозваној «Пудина», доделили 20.хектара у комаду шуме на крајњем јужном атару села Мишљеновца — неких десетак километара далеко од села — шуме, коју су Лукићи раскрчили, и где су наставили да живе, сви осим Димитрија, који је ишао од вашара до вашара, од пијааца до пијаца источне Србије, и прегледао уз помоћ својих момака — од бобичавих свиња, које су Србијанци извозили у Аустрију.

Не зна се колико је поживео Станојлов отац; за кога се причало да је тзв. Старо сеоско гробље Доње Мале, на месту где је данас данашња сеоска порта, преместио одатле у Поточић, изван села, једно 600 метара југоисточно. Преместио је, јер се кукњава разлегала у дворишта Лукића, која су у близини. За Рајка Лукића, по којем се данас зове пећина изнад Мајданпека, Рајкова пећина, зна се да је био на челу 160 бећара Срба и Влаха у Првом српском устанку. Видео сам у пролеће 1976. године остатке темеља кафане хајдук Рајка Лукића, који је хајдуковао на том простору планинском од старог Голубца до Мајдан Пека. Ухватили су га Турци на превару, заједно са замеником, родом из Мишљеновца, из фамилије Перић: проказала их је сестра тога Перића. Турци су тога Перића, тако је остало у предању, набили на колац у Горњој Крушевици (данашње Кучево на Пеку), а Рајка Лукића су обесили изнад пећине у Мајданпеку, где се скривала нејач, где понире река, Рајкова река, у пећину — ни стотинак метара ниже од Рајкове кафане… Рајко једва да је имао четрдесетак година…

Лукиће су планине привлачиле као магнет, сам бог зна зашто. Све осим Деде –пок. Станка Лукића (1892–1955). Он је део имања који му је деобом припао — тамо горе на планини, на Бандери или на Паљевинама (испод тзв. Столице) трампио са браћом за њихове делове покрај Пека: тако да је покрај Пека увећао посед. У Лакомици сам одрастао, испод мостова на Пеку. На Паљевинама, где смо имали 70 ари (пола шума — буква, цер, липе, једна јабука црвена из расадника у Штубику), одлазили смо неколико пута годишње. Нису ме увек водили. Једном ме је отац повео, пре поласка у основну школу, кад је, око Ђурђевдана, потерао наше овце на бачију Санде Черкеза (у близни нашег имања и на крају велике бучине — сеоске шуме у комаду од триста и више хектара). Други пут, средином истог пролећа, кад је дошао наш ред на бачији да сиримо сир. Тада смо остали око пет-шест дана. Ноћу смо спавали у оном делу бачије, испод тзв. наслона, покривеног ћерамидом, напољу, тако да сам лежао на поњавама испод ћилима гледао у звезде док не заспим. Тако су биле близу на том делу планине. Чувари бачије би ме понекад повели са собом, упозоравајући ме стално да се чувам змија. Касније, кад сам био ђак основне школе, мајка ме је једном повела на планину, у време када је окопавала „сачму“. Запамтио сам да је понела и грне, у коме је кувала пасуљ, који се брзо скувао на води која извире испод букових жила у нашој шуми. Практично у тој нашој шуми извире Манастиричка река. Осим шуме, вода и реке су привлачили већину Лукића, потомака једне хајдучке фамилије. Када се повуче права линија између крајње тачке мишљеновачког атара на северу и на југу, између Лакомице и Паљевина (на карти Столице) , то јест, између нашег имања у Лакомици и поседа на Паљевинама, на крају кога почиње други срез, друга општина (Петровац на Млави), линија права и не дужа од десетак километара, Пек и извор Манастиричке реке су крајње тачке. Наш прадеда се двапут женио. Са првом женом није имао деце; са прабабом Гроздом, кажу, деца су им умирала по рођењу; тек кад је Грозда послушала неке врачаре, а оне су рекле да кад се замучи, нека иде преко атара и тамо роди дете, да остане. Зато су Деди и дали име Станко — родио се у Вујанском забрану, преко пута Лукићског имања. Тада је тамо постојао и салаш… Младе шишарке, њихов мирис, мирис тек развијеног лишћа букве и грмана на пропланцима у Паљевинама — по томе их памтим, то су моје најраније успомене…До Паљевина се, из Мишљеновца, на запрежним колима путовало скоро два сата; а пешке, пречицама за сат и нешто — то су неизбрисиви трагови, а никада их нисам ни спомињао, ни описивао. Последњи пут сам на Паљевине водио оба моја сина, у време летњих распуста, пре бомбардовања Србије; када је тамо све било опустело. И бачија Санде Черкеза, и кућа нашег деда стрица Пере са Бандере, и салаш деда Миленка Лукића. Шума је тако брзо напредовала да пола сата нисмо могли да пронађемо гробље фамилије пок. Петра Лукића. И таман кад смо били на крају тога да одустанемо, мој старији син је наишао на гробове које је обрасло шумско шипражје… О свему томе причам први пут, откривам тајну. Такве ствари фамилије обично скривају. Јер није пријатно говорити о томе — шта смо напустили. Ни спомињати разлоге. Добри разлози или оправдања се увек могу наћи, али је грех пустити да неке успомене остану скривене. Заборављене…

На Зеленом Венцу је јутрос било свежих младих буковача по цени од 300 динара ( само сто динара скупље од шампињона — саветовали су нам да више не купујемо шампињоне, већ само праве шумске печурке, вргање и друго, као и да купујемо конзервирану рибу само у саламури за Ш., којој су потребни протеини), гледам их и видим нашу букову шуму на Паљевинама — тамо их има, можда и сада, и то баш није тако далеко -стотинак километара од торња на Авали, која се јасно и лепо види са Бандере, као уосталом и Багрдан на југу у даљини.

На столу ми порастао неред. Бацам бројне папире, али над једним застајем: „Љуба Стевић … из К. Преписао Адамовићу из Ц. Све. Адамовић продао пок. Пауновићу из В. Њиву испод куће, не и кућу са лепим плацем на брегу и двориштем кроз које теече река…“ Јавио ми Брана Тихомировић 29. априла 2015. Пред одлазак у болницу на зрачење. Рак. Леукемија. Две године старији од мене, Мишљеновчанин. Заинтересовао сам се за напуштену кућу пок. Љубе Стевића, пре свега јер је једна од ретких сачуваних примера народног неимарства у Звижду, и Брана је покушао да ми помогне да ступим некако у контакт са наследницима Стевића…. Желео сам да одем да га обиђм на Онколошку клинику, али он ме је изричито замолио да не долазим у посету, јер … навео је и разлог. (Можда је желео да га запамтим, онаквог каквим га носим у сећању?) Пре једног месец дана брат ми је јавио да су и Брана Тихомировић и сестра му Братислава, преминули… Бог да им душу прости.

И тако, чистећи свој радни сто, налетим на подсетницу РАДЕНКА ЛАЗИЋА, шумског боема. … Кршна момчина. Од њега сам годинама на Зеленом Венцу куповао сир, врстан. Имао је стадо коза, оваца, повеће стадо. И редовно је доносио сира петком и суботом из околине Ужица. Гле, на његовој подсетници пише: „Научи шта је природа изнедрила за Вас!“, и „Исхрана из природе СРЕМУШ“. Последњи пут када смо се видели, молио ме је да идем на Звездару и погледам једну библиотеку, неког његовог пријатеља који је наследио имовину једног црквеног великодостојника свог рођака. Да проценим колико вреди библиотеку од преко 10.000 књига. Није се неколико месеци Раденко појављивао на пијаци, хајде да питам неког од његових познаника продаваца. — Па зар ви нисте чули? Погино, глупо!

И успричаше ми да је Раденко орао са трактором у пластенику, и онда се нека греда срушила и убила га на лицу места. Кад су га укућани позвали на паузу и на ручак, трактор је још увек радио, једва су га извукли… Бог да му душу прости… Зашто бог узима добре људе?

Знам да има некакав одговор, али зашто?…

Ништа на овом свету није бесмислено, па ни тај неред на мом радном столу. Тај неред открива, или је израз тајни са којима се нисмо суочили директно, са тајнама које тињају у нама. И које многу да се угасе и нестану заувек. А са њима нестају и многе друге тајне, светови…Реда има само на гробљу, али неред је рудник, и ако само мало зачепркате, можете свашта ишчепркати. … (…)

25. октобар 2015. М. Л.

ЛеЗ 0008187

..

ПРУГА ~ „железничка линија 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд- Пожаревац — Мишљеновац — Кучево — прелаз преко Дунава на Ђердапу — Крајова — Одеса

Ова «железничка линија 45. упоредника» , пролази и кроз атар села Мишљеновца (у деветнаестом веку седишту три среза — великоградиштанског, голубачког и кучевског или Звишког), у коме сам се родио средином педесетих минулог, 20 века, која се тада, шесдесетих, завршавала у Кучеву, односно Мајданпеку, и која је за нас, сеоску децу из тога краја, била «директна веза» са светом, Европом и Русијом. Та пруга је ушла и у рукопис романа ШИФРА «ЈЕГУЉА» , који је десетак година «млађи» од мога детињства, можда ни толико? Тај рукопис » путује» ка српским или балканским, или европским и светским издавачима, као и возови том замишљеном пругом, замишљеном да заобиђе Аустрију и Мађарску, како кажу неки истраживачи. Скоро четрдесет година тај рукопис тражи издавача, али изгледа да куца на погрешна врата? Да, том пругом су из правца Кучева и Мајданпека теретни возови одвлачили шљунак, дрвену грађу и друге кабасте ствари, камен и креч, и драгоцене сировине, а вечерњи и јутари «локал (композицију путничког воза Београд-Кучево) вукла је огромна зифт црна локомотива. У многим кућама тога краја време се мерило проласком и хуктањем парне локомотиве!

Л

Као

“ЛОЗИНГЕР“

“ЛОЗИНГЕР”- швајцарско друштво на изградњи пруге Пожаревац — Кучево. Пруга Пожаревац — Кучево најзад је завршена и свечано пуштена у саобраћај. Подробан извештај о томе донела је београдска Политика на шест великих стубаца: “НАЈЗАД је воз стигао у Кучево у коме су се слегле хиљаде људи из околних села. Госте је на станици поздравио председник Кучевске општине г. ФИЛИП ВУКОТИЋ лепим говором. Он је истакао важност отварања нове пруге и нарочито поздравио г. Драгишу Цветковића као претседника једне владе која треба да изведе консолидовање наших унутрашњих прилика и доведе до мира и задовољства у целој земљи. — После тога све званице одвезле су се у хотел “Златни рудник”, у коме је Општина Кучевска приредила банкет за преко три стотине особа. За време банкета претседник општине г. Филип Вукотић наздравио је присутним високим гостима, напоменувши да Кучево за 100 година није имало овакву радост и овакву свечаност какву данас доживљује. — После њега говорили су народни посланик Среза звишког г. др Душан Пантић, г. Димитрије Мирковић, народни посланик среза голубачког и инжињер г. Фрајер у име предузећа које је завршило грађење ове пруге. — На крају је узео реч претседник владе г. Драгиша Цветковић који је говорио не само о значају пруге већ и о општим политичким питањима која у овом тренутку интересују нашу земљу. (….) — Крај говора г. Претседника владе био је поздрављен дуготрајним аплаузом и поклицима Њ. В. Кр. Вис. Кнезу Намеснику, Југославији, Претседнику владе г. Цветковићу и присутним г. г. министрима. — У 4 часа по подне специјални воз са свима званицама кренуо је из Кучева за Београд. Одмах за њим као и пре подне приликом доласка, кренуо је воз којим је неколико хиљада сељака из овог краја дошло данас да присуствује свечаностима у Кучеву. Тим возом уједно отворен је редован саобраћај између Београда, Пожаревца и Кучева.”

Новинар “Политике” верно је пренео и атмосферу и речи изречене на банкету у хотелу “Златни рудник”, коме сам присуствовао. Вратио сам се возом заједно са другим сељацима у Босиљковац.Шта је остало од речи и настојања г. Цветковића?

Пруга Пожаревац — Кучево.

Делимично онеспособљена, током лета 1941. године. Гвоздени мост на Пеку дигли су у ваздух … они исти, који су прошлог лета ликвидирали и мога сина Вељка…Одвели су га, кад се враћао са Преображењског вашара кроз кукуруз. Због чега? Чиме је он нашкодио “револуционарима”? Или ма ком другом? Да су били сентиментални, не би га одвели тамо где му ни вране више кости не могу пронаћи. Сањам узнемирујуће снове.

Тумачења ме повлаче у суноврат. У сновима сам беспомоћан. Кад се пробудим, ноћу, чека ме јава зиме, 1943. године. Мени се у сну не привиђају златне палме, ни слон што пролази кроз иглене уши. Чему све ово, ово писање, њиме не могу повратити оно најдрагоценије и изгубљено… Ја често размишљам о овом ратном ужасу, па то и у својим сновима видим… (КПИ)

Та пруга би могла бити — заштитни знак, и „Заветина“, јер Србији, Европи, Русији и свету добро би дошао, верујем, један издавач, који би „покривао“ објављивање нових или старих уметничких дела насталих на „правцу“ «железничке линија 45. упоредника». Погледајте крајеве и градове, покрајине и државе, реке и села кроз које пролази ова пруга!

Али, не заборавите — тај сан још увек није остварен. Тај сан сањан пре више од осамдесет година, споро «путује» ка свом потпунијем обистињењу, као и рукопис Беле Тукадруза, у коме је та пруга делимично и описана. Колико ће још година или деценија бити потребно да «проради» «железничка линија 45. упоредника», у целини, од Бордоа-Лиона- до Одесе? И зашто се тако споро остварују неке визије? Зато што визионари нису бесмртни, и што њихове визије бивају заборављене?

Зашто пишем о свему овоме? Јесам ли ја неки неофицијелни председник српског Савета за визије? Не. Хоћу само да охрабрим и подсетим. Подстакнем. Googl ми је у суботу, 17.октобра ове године у 21: 16 ч. послао уобичајени месечни извештај, о посети локацијаma „Заветина“ (које подупире), на светској мрежи, и број прегледа-укупног — „Сазвежђа ЗАВЕТИНА“ попео се на 14. 232. 485 прегледа! За неког ће то бити можда много, за друге мало, за мене, ако се осврнем уназад, барем једно десетак година — невероватно. Пре десет година, или пре само три-четири године, то је било немогуће, али ево, данас је могуће, остварило се. Број посета бројним локацијама „Заветина“ расте и даље из минута у минут! Локације „Заветина“, не посећују само посетиоци из Србије, или само из бивших република СФРЈ, или само посетиоци из суседних балканских држава — „Заветине“ посећују посетиоци из целе Европе, Русије, Северне и Јужне Америке, Африке, Аустралије. Вероватно, највећи број посетилаца спада у оне који знају српски или хрватски језик, али има и не мали број посетилаца који посећују ове сајтове, или блогове, а да не знају српски или хрватски, јер сајтови су опремљени опцијом Googl преводиоца… Редовним посетиоцима „Заветина“ познато је да је у току „овидљавање“ публиковане грађе на локацијама „Сазвежђа З“, оличено на локацији „Прототип“ на коме се публикују сви „обрађени“ и нумерисани чланци или прилози (скоро 4000 прилога је „проинвентарисано“- трећина од укупно објављених прилога, међу којима доминирају, пре свега, ауторски прилози, осврти, поезија, уметнички радови, занимљиве и препоручене репортаже, тумачења, истраживачки, ненаметачки дух). Googl шаље месечне извештаје само оделу локација које подупире, не и о прилозима које подржава WordPress, где, иначе, „Заветине“ имају веома популарне и посећене пунктове („Златни Расуденац“, ЗАВЕТИНЕPress, Прототип, Ренесанса, Опало лишће, Васељенски лист, и др.) –тиме желим да скренем пажњу, да је посета локација „Заветина“ знатно већа од оне коју приказујемо месечним изводима из Googlове управне табле, и то се лако може проверити, сабрати, срачунати (јер свака локација „Заветина“ на WordPress-у има податак о укупној посећености на видљивом месту). Радећи на тзв. Прототипу ЕЗ, увиђам да је потиснута занимљива публикована грађа, по природи тих блогова или сајтова, да нови прилози потискују старе. Поготову на WordPress-у.

Јуче сам стигао до чланка: Данас више немам илузија : када је реч о оснивању и подизању “Комплекса СПАСОВО”. — …. Избор, сваки избор, открива наше мане и врлине. Избор пријатеља, рецимо. Говорећи по савести, иако је избор неког нашег пријатеља био више него искрен и заснован на духовном сродству (пре свега), у њега је уграђена извесна неравноправност односа од почетка, и она се касније преносила као камата која се сваког дана увећава… У Мишљеновцу се зна ко је ко — тако сам мислио. У Београду, или Вавилону, тек треба да се сазна. Оно што ми се, после свега, највише допада у Београду, то је — она дуга и тужна улица Војводе Степе Степановића. Од почетка до краја. Кумодраж је дивно место, и са положаја где стоји биста Војводе, Београд се види као на длану…Град је скоро „појео“ село (како рече једна жена из овог села).

Постоје два места на свету*, где бих волео да оснујем Комплекс СПАСОВО : Мишљеновац или Кумодраж… …. // * 17- 20 година доцније, данас: не два, него двеста двадесет и два места постоје где бих основао Комплекс Спасово: од Мироч планине до Књажевца и Радана, правац север-југ!… ЛеЗ 0003715

Кратак исечак из тога чланка биће публикован кроз десетак дана у новом броју НовиБуСура (28. Октобра 2015). «Комплекс Спасово» о коме сањам деценијама, као уосталом и музеј «Заветина под ведрим небом, могао би бити основан крај ПРУГЕ ~ „железничке линије 45. упоредника“: макар, када та пруга проради у целини? Можда ја нисам довољно снажно сањао, као ни моји пријатељи; можда дубље треба сањати, као занесењаци, или активни чланови Савета за визије? Можда тај Савет за визије треба и установити испод неког бреста крај споменуте Пруге? Не можда, него треба — што пре, и што даље од очију тзв. Јавности забављене ријалити загалупљивањем, одвраћањем…

У Београду, 19. Октобра 2015. М.Л.

ЛеЗ 0008186

..

Стил или «Rubor et tumor cum calore et dolore» (Црвенило и оток са врућицом и болом)

НОВИБУСУР — Новине будућности „Сурбита“ : (00370)

Стил или «Rubor et tumor cum calore et dolore» (Црвенило и оток са врућицом и болом)

Без краја и конца, разним поводима, питање се поставља: шта је стил?Стотину одговора постоји, сваки изгледа тачан, а питање се ипак понавља. Шта је стил?Кад неко увиди или осети једну чињеницу као истиниту и стварну, кад јој по свом унутарњем осећању наже облик који њу најтачније приказује и објашњава другима, и кад то на најједноставнији и најсавршенији могући начин каже или напише — то је стил којим се тај човек служи и којим је та одређена стварност најбоље казана. Стари лекари су, на пример, дефинисали запаљење појединих органа овим речима: «Rubor et tumor cum calore et dolore».Ето, то је пример доброг стила. Таква дефиниција стоји пред нама као резултат дугог размишљања и стрпљивог посматрања и решетања и одабирања чињеница. А уз то, она је казаана у једној реченици од свега седам речи. Та рфеченица казује јасно све што треба и што се може рећи о једној одређеној појави. Осим тога, она лепо звучи, брзо се схвата и лако памти.Ето, и то је један пример доброг казивања и, посредно, један од могућих одговора на питање: шта је стил? Иво Андрић, Знакови поред пута. — пето издање 2012. Сабрана дела Иве Андрића, Просвета, Београд, 1981. (СЕЗАМ БООК д.о.о.) — стр.248 -249

Драги читаоци! И овај нови број НовиБуСур-а, као и претходни, доноси обиље занимљивих прилога (додуше, овај број је обимнији — доноси скоро педесетак прилога, сасвим препознатљивих). То је тај прототип Новина будућности или лексикона «Сазвежђа З», који се чита од почетка до краја, и поново се чита. Због чега? Због препознатљивог стила? Просудите сами. Процените, оцените, пишите.

Популарност «НовиБуСура» расте — морамо нерадо признати — много већом брзином него наш књижевни часопис ЗАВЕТИНЕ+, који је такође проистекао из идеје о новинама будућности — стооким књижевним новинама. У чему је ствар? Можда у прозаичној чињеници да се наш књижевни часопис штампа само на папиру (и ЦД.у), да нема тзв. „online“ верзију (има је, дакако, али она не доноси обимније изводе из штампаног броја). Дакле — није џаба.«НовиБуСура» је, пак, у целини доступан, бесплатан — како за сасвим непознате посетиоце и читаоце, тако и за чланове „Новог Друштав Суз“. У суштини, гребаторство је — у Србији — јако у моди, не због беспарице последњих година најширих слојева народа. Заправо, успех књижевног часописа ЗАВЕТИНЕ+, изостао је управо због тога. Али, то није био разлог да клонемо духом, не. То су уобичајени «знакови поред пута» књижевног живота у Србији. Сви они писци, који су без добре адресе, и други, знани и незнани, који нису ни тамо ни овамо, ни у партијама, нити под кишобраном власти, сањају о некаквој слави сличној добитку на лутрији, и то је црњак. Књижевни часопис ЗАВЕТИНЕ+, понудио је једну организаторско-издавачко- мобарску платформу, где је само 200 претплатника могло да има књижевни часопис од 500–1000 примерака годишње, најмање 4 броја, и то је непобитно. То је чињеница, на коју треба подсећати све те писце који кукају како немају где више да објављују — рукописе таквих више не примамо, ни за књижевни часопис, ни за «НовиБуСур»!

Суштину «Сазвежђа З» одлично изражава овај нови број «НовиБуСур»а — иако је тешко дефинисати је сасвим до краја, као пруге на небу у залазак. Овај уводни чланак ништа не укрива, само износи на видело прозаичност књижевног живота у Србији, али и у српској дијаспори — широм света. Већина чланака, публикованих на локацијама «Сазвежђа З», видели смо (захваљујући показатељима који јавно показују где су све читани и који чланци «Сазвежђа»), одакле Новине будућности црпу своје изворе, читани су, да подсетимо: у Београду, Нишу, Крагујевцу, Зрењанину, Новом Саду, Пожаревцу, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Италији, Аустрији, Француској, Немачкој, Швајцарској, Енглеској, Америци и Канади, Аљасци, целој Русији, Пољској…. итд. Коначно, «Заветине» и прихваћени аутори «Заветина» имају публику о каквој се ни у најлуђим сновима није могло сањати пре 10 година. Један румуснки песник, који је требало да постане председник румуније после Чаушеска (Динеску), штампао је после револуције лист «Академија Кацавенку» у 100.000 примерака — што је, наравно, био већи успех него бити председник Румуније! Можда и «Заветине» београдске са преко потврђених 14 милиона прегледа постану нешто слично, захваљујући и «НовиБуСур»у — највећа виртуелна партија Срба? То нама није циљ, али изгледа да је то сасвим оствариво…

Из дана у ноћ ничу потврде и охрабрења — знакови поред београдских Заветина — који потврђују оно што је скоро немогуће и трајно :»Трајно је само оно што није добило облик ни име, што никад није ни напуштало бескрајне и вечите пределе непостојања» ( Иво Андрић, Знакови поред пута)

Недеља, 13. септембар 2015. М. Л.

ЛеЗ 0008185 ..

Увод

НОВИБУСУР — Новине будућности „Сурбита“ : (00368)

Драги пријатељи, широм Србије, Балкана, Европе, и ваневропских континената. На крају августа месеца 2015. године, према обавештењима (GOOGL табла, 31. 08. 2015, у 11:05 ч. по средњевропском времену) „Сазвежђе Заветине“ тј. Део комплексног Сазвежђа — блогови и сајтови уз подршку GOOGLа) достигли су милионски преглед: 14.012.166!! Верујемо, да тој посећености која расте из дана у дан, сигурно, доприноси општи концепт издавача, који је последњих година и месеци измењен. НОВИБУСУР — Новине будућности „Сурбита“ одавно су надрасле Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, који је у ствари, отворио пут једном друкчијем, иницијативнијем и пожељнијем електронском медију, какав је „Сазвежђе З.“ у целини. Исто тако, да подсетимо, и посећеност GOOGL профила Оснивача „Заветина“ приближава се убрзано милионском прегледу. Од овог броја НОВИБУСУР ће излазизи само једном недељно (у ретким приликама, и ванредним ситуацијама, тј. према потреби, и два пута недељно). Редовни читаоци широм Србије и света неће бити оштећени, јер ће недељно издање садржати најмање четрдесетак прилога плус обиље пробраних фотографија, тако да се отвара једна нова могућност, да повремено публикујемо као илустрације и најпробраније и најоригиналније фотографије како наших сарадника тако и читалаца из свих крајева Србије, Европе и света. Адреса је и даље иста, електронска, знана. Молимо само да нам, у почетку шаљете највише до 5 ваших фотографија. Као и да се наоружате „стрпљењем“. Јер „Заветине“ су „затрпане“ морем прилога и мора да се чека на објављивање. То важи, како за сталне сараднике и чланове Групе Зз или „Новог Друштва Суз“, тако и за све друге пријатеље и читаоце. Током 52 недеље, колико има година, која протиче не само кроз корита река, авлије, већ и кроз наша памћења, сећања и заборав, „Заветине“ су у ситуацији да објаве више од две хиљаде најразноврснијих прилога — мало ли је то! Боже, подржи нас и помози нам да истрајемо! — М. Л.

ЛеЗ 0008184

..


Originally published at bibliotekez.blogspot.com on January 20, 2036.