ОСВРТ

Удруштву мртвих песника/ Белатукадруз

Кад је реч о миту у поезији, Јејтс је успешније једрио у Византију- од Милића Станковића, Ивана В. Лалића и других наших песника. Оживљавајући Византију, Милић као песник једва да се као човек уздигао до снатрења о томе. Митологија је подесан језик , мит је употребљаван у поезији и сликарству и у прошлом и у овом веку. Тај метод повратка миту и старини и Византији, који је скицирао Јејтс, више су у нашој поезији следили Миодраг Павловић и неки други песници, него Милић Станковић.

Ми у нашој култури имамо сликара који су се успешно огледали и као песници : Ђура Јакшић, Милена Павловић-Барили, Леонид Шејка, Љубица Мркаљ и др. И то је добро, то је чак веома подстицајно. Шејка је написао врло занимљиве стихове. У једном од дневника (посмртно објављених), Шејка пише (1955–1960) : И ево оног који ме одводи / у шуме одсечених руку / како сам слаб / глава у оклопу закопана / све мање чујем све мање видим / сада сам прикуцан на прагу сазнања

До сада сам погрешно видео распоред ствари. Видим сада где се прикупљају ; то су само њихове сенке ; као да сам у њихово ткиво зашао , тако сам мали. Све дрвене ствари : столице, ормани, прозори итд. СТАПАЈУ СЕ У ЈЕДАН БАЛВАН : ТО ИСТО СЕ ДЕШАВА СА СТВАРИМА ГВОЗДЕНИМ, КАМЕНИМ итд. (сва истиоцања су моја — М.Л.).

Образовати једну приближну космогонију као резултат активности Ђубришта (. Шејка :Град — Ђубриште — Замак , 2, Београд, Књижевне новине , 1982, стр. 153). Могао би се поредити и песнички покушај Леонида Шејке и Милића Станковића.Баш зато што су различити учинци и предмети певања. Шејку је привлачио кафкијански свет отуђености, бирократије, рушевине и отпад цивилизације , у којима је налазио — у Граду, пре свега — подстицај и пут кроз Лавиринт до Тераса свога замишљенога Замка или до савршенства. Бога. Милића Станковића опседа драма и трагичност не само националне историје, мељава историје, у којој је тражио и налазио подстицаје за своје стварање, већ и фолклор у најширем смислу речи. Шејка је био загледан у Отпад и Град, Милић у српско село, националне химере, хеленски чаробни брег и православље. Станковић је, певајући о Византији, покушавао немогуће : да оствари синтезу хеленизма и православља, профаног и светог, и у томе није успео. Анализирао сам у своје време песму Јосифа Бродског Станица у пустињи (в. у истоименој књизи, Београд, Нолит, 1971, стр. 89–91), која није само песма о рушењу (од стране тоталитарних, бољшевичких власти) једне грчке цркве у Лењинграду, већ је реч о остварењу које на најдубљи начин указује на проблем.