Фуснота уз сам почетак Регистра III | ОПАЛО ЛИШЋЕ on WordPress.com
______________________________________________________
Понекада се неке ствари, ситне наизглед, губе успут, приликом публиковања обимне грађе. Тако је, стицајем околности, отпао овај део, из биографске белешке поводом Душана Матића, као гуштерски репић :
“ Раздвајајући тзв. „класични“ есеј од модерног, Христић пише да модерни есеј припада књижевној критици, класични не. (Христић мисли на ону књижевну критику која се бави проблемима, „а не питањима књижевног хлеба и соли“.) Том приликом, Христић поближе одређује нешто што је назвао „есејистичком инспирацијом“. ( „Две ствари које нам се одмах намећу при читању споменутих књига чине ми се изванредно важне за овај посао. Прва је камијево ТРАЖЕЊЕ ГРЧКЕ, ХЕЛЕНИНЕ ЛЕПОТЕ КОЈУ СМО ПРОГНАЛИ ИЗ СВОЈИХ ГРАДОВА МАГЛЕ. Друга је једна реченица Душана Матића, коју, додуше, нећемо наћи у његовој књизи, али која је поводом ње написана, а у разговорима често спомињана. Она гласи : “ НЕ ПИСАЊЕ, ВЕЋ СТВАР САМА“. Ма колико нам се чинила диспарантна у први мах, ова два става имају своју суштинску везу…“) Христић још вели : “ … Морал, антички схваћен, није научна, теоријска дисциплина, он је само схваћање тоталитета живота и себе у животу, ОН ЈЕ ЈЕДНО ИНТЕГРАЛНО ИСКУСТВО ЖИВОТА“. Према Христићу, за есејистичку инспирацију, битна је „ТА НЕРАЗДВОЈНОСТ ВРЕДНОСТИ КОЈУ СРЕЋЕМО У АНТИЦИ, јер је она суштински једна моралистичка инспирација, чија је амбиција споменуто интегрално искуство живота. Есеј је изгледа стално на трилеми, како би рекао Света Лукић, између живота, литературе и филозофије“. Модерни есеј, дакле, Христић види као „испит савести“, као најплеменитију амбицију његову, иза „које провирује Сократ, душа„. Ово подсећање овде, да је есеј квитесенција саме литературе — у вези је са проблемима на састављању ове и овакве антологије.
Састављач је, кад год је то било могуће — кад је реч о заступљеним ауторима, који су се бавили и есејистиком, на првом месту бирао поезију у најужем смислу речи, затим есеј, и на трећем месту прозу — прожету „есејистичком инспирацијом“… “
РЕГИСТАР III: Архив НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА Плус ултра
_____________________________
(Субота, 6. август 2011. 14: 16. ч. ). — Изостављено се тиче се дубоке тајне антологије Несебичан музеј, као и свега онога што је временом из ње, или уз њену подршку, проистекло. Све ово треба имати на уму јер је у наизглед невидљивој а суштинској вези и са: енигмом 8. издања Несебичног музеја (Пожаревац, 2009), Антологије ФЕНИКС (Веб издања на интернет страницама „Златног Расуденца“, 2009), Себичног музеја и Опалог лишћа… Јединствена панорама српске поезије 20. века, тј. о(т)пало лишће, крије многе тајне. Нове генерације ће „Опало лишће“ видети друкчије, друкчијим диоптријама него ли савременици. Није ми била намера да започнем лексикон или енциклопедију српске поезије 20. века, али могуће је да и на том пољу Опало лишће буде подстицајније од чернозема и хумуса…
Originally published at antologijaol.wordpress.com on August 6, 2011.
