Џон Севиџ: Србија је за мене митско место

Оскаровац Џон Севиџ о филму “Повратак”, снимљенoг у нашој земљи и западу који може да учи од Балкана. Врло мало знамо о онима који одлазе из својих домовина

ВЕЛИКИ амерички глумац, оскаровац Џон Севиџ, који је у светске филмске антологије ушао незаборавним ликовима Стивена Пушкова и Клода Буковског у култним остварењима “Ловац на јелене” и “Коса”, поново је у Београду. После филма и серијала “Бићемо прваци света” Дарка Бајића, Севиџ је овог пута стигао као део екипе дебитантског филма “Повратак” редитеља и сценаристе Предрага Јакшића. Овај психолошки трилер о повратнику који се после 40 година из Америке враћа у домовину снимљен је у Србији, а премијерно ће бити приказан у уторак, 21. фебруара у Сава центру.

На опаску да је за “Новости” говорио пре две године, баш у фебруару, када му је у Југословенској кинотеци уручено признање Златни печат за допринос светском филму, Севиџ каже да је из Србије понео дивне успомене, и да та награда код њега има посебно место.

- Много се радујем што сам поново овде, лепо је и узбудљиво кад човек може да се врати тамо где се добро осећа, где има људи које познаје, одакле носи јаке емотивне утиске. Златни печат ваше Кинотеке учинио ме је тада веома срећним, а данас ме подсећа на гостопримство, пријатељство и све оно што сам доживео у Србији. Невероватно је колико сам тога научио боравећи овде — истиче Севиџ.

Из те визуре, да ли се филм “Повратак” односи на вас и као врста “личне метафоре”?

- Овде сам дошао да своје глумачко искуство поделим са пријатељима. Снимали смо на два језика, енглеском и српском, и то ми се јако допало. Музика у филму је перфектна, и много говори о култури којој припада. Повратак кући је, иначе, мотив који је у уметности изузетно дубок и комплексан. У овом филму он је само у географском смислу, а заправо је велика замка, и ми смо тај повратак обрадили из врло озбиљне, суштинске визуре. Тај човек који се враћа у родни крај после толико деценија ту више никога нема, и више не зна где је његов дом, у Америци или овде, и где би, заправо, требало да се врати кући. То су велике сумње, и врло сложене емоције које раздиру људе.

ПОСЛЕДЊА МАНДИНА УЛОГА ГЛАВНУ улогу у “Повратку” игра Лазар Роквуд, канадски глумац српског порекла, поред Севиџа ту је и холивудски глумац Мајкл Паре, као и канадски глумац Ник Манкусо. “Повратак” ће бити упамћен и као последњи филм који је снимио Милорад Мандић Манда, а у глумачкој екипи су и Весна Станојевић, наша глумица која ради у Лондону као педагог, Дубравка Мијатовић, Радивоје Раша Буквић, Рада Ђуричин, Марко Аџић, Марка Хлебјан, Горјана Јањић, музичар Бора Ђорђевић… Музику је компоновао Саша Милошевић (у филму је изводи група “Вране Камене”), а продуцент је Миодраг Јакшић.

Шта је вама најузбудљивије у овом филму?

- Нисам одмах знао читаву причу “Повратка”, али кад сам почео да слажем “коцкице” осетио сам колико је емоција имао редитељ Предраг Јакшић док је писао. То је оно што ме је узбудило.

Ми ништа или врло мало знамо о људима који одлазе из својих домовина у неке друге земље, њиховим осећањима и животима јавност се не бави, уколико се не догоди нешто, па те информације дођу у новине. Поготову је данас та тема велика, важна и актуелна, јер стотине хиљада емиграната са својим породицама бежи у потрази за новим домом.

Требало би да чујемо те људе, и зато ме чини неспокојним одлука новог председника Америке да се наше границе затворе за припаднике одређених нација.

Сматрам да моја земља мора да остане отворена за све људе, јер то је једини пут човечанства.

После првог боравка овде, рекли сте да није тачно да сви путеви воде у Рим, и да сматрате да сви путеви воде кроз Србију.

- То мислим и сада — Балкан, Србија, некадашња Југославија, по ономе што сам боравећи овде сазнао из историје, културе, уметности, заиста ми се чини као митско место од којег западна цивилизација може много тога да научи.


Originally published at www.novosti.rs on January 18, 1970.