Rezime odbjeglih konja i infuzie

Ovaj tekst se prostire na četri i pol stranice A4 papira. Natipkal sam ga zbog moje čudne želje za pisanjem, koji si još uvijek nemrem priznati…i naravno svom osobnom mišljenju da sam dal pre kratke odgovore ljudima koji su me ovih dana iskreno pitali dal sam našel konje? Dal su se vratili? Zake sam u bolnici? Jesam dobro? Kaj je bilo? …ak pročitate ovaj rezime, shvatili budete kolko sam vam kratke odgovore daval. Previše se toga izdogađalo za bilo kakvu vrstu „kratkog i jasnog odgovora“. Iz tog razloga sam imal želju prepričati svoje dane i objaviti ih iz vrlo jednostavnog motiva –gušt mi je pisati i napisati! Tu se još ne poznam, nisam si na „ti“ sa tim oblikom izražavanja, ali…na neki čudan način me bas ispunjava. Pa krenimo…

Četvrtak:
Još jedan običan rutinski dan na poslu, mamurno jutro se počelo bistriti, sunce je prešlo prek brega i da! Sunčan dan! Napokon! Nakon relativno dugo vremena nebo je opet bistro i plavo! Imam odma volju živeti. Razmišljam kak bum nakon posla prešel prošetati konje kojima se ovo blato, kiša i tmurnoca nikak ne dopadaju…napokon se bumo malo proljuftali h polju po kakvom takvom suncu. Sve je išlo po planu sve dok nisam zamijenil konje….tj…slobodnog Princa stavil na povodac…a nabrijanog Trentona pustil. U sekundi su mu sve četri bile u zraku. Počel je skakati na mestu, glava na sve strane…meni odma osmjeh na licu jer je presretan. Makar ga je malo sforsiral! Ponašal se ko da je bil 8 dana zaprt h konzervi paštete, pa je sad sav sretan kaj sam ga napokon pustil, ali nek mu bude. Jurcal je oko mene i flegma Princa 100 na vuru-do 200!…grbaril se ko riba na suhom….krene prema nama, staram ga da me ne pobere ko cigan staro železo. Odjedamput se ukopa….digne glavu! Gleda u daljinu….4,5,6 sekundi. Od jemput…kreneju obadva ko toaletni papir,jen za drugim! Trenton vec grabi stoti metar, a ja totalno nespreman pokusavam zadrzati Princa na lonzi koji ide za njim! Došel sam do kraja 6 meternog štrika…primil za zadnji čvor, i kaj bude bude…naravno, potegnul me ko šmrkelj z nosa! Samo sam se odjemput stvoril u blatnjavoj lokvi! Brada je naravno bila jako intimno povezana sa razgaženom smjesom, a ruka je ostala napred ko u supermena. Brze sam se zdigel da me ne doj videl. Pogledam prema konjima, oni su vec na dobrom kilometru od mene…onak…flekiči u daljini…zovem brzo suseda kojemu hiža gledi prema polju, da mi veli prema kam mi konji ideju…jer ih od šikare za potokom više nisam videl……od onda im se gubi svaki trag. Probal sam jos nazvati frendicu koja živi z druge strane ulice, čija kuća gleda na drugu stranu polja, točnije prema hipodromu, to mi je bilo logično…opet su mi pobegli k kobilama. Ali ne, ni ona ih nije vidla… ko da sam picajzle zgubil, a ne konje! Živo me zanima na koju od 3 ponuđene strane su krenuli taj dan. Mislil sam da ih budem našel uz put jer su mi to već znali napraviti, ali još nisu premašili tu udaljenost ko do sad. Na sebi sam imal debele hlace i naravno tajce da mi ne bude zima…one su se fino natopile h lokvici pa su mi bile malo teže i neugodnijeg koraka. Ali zato je vodootporna jakna napravila djelomičan posel pa su samo rukavi bili napacani. Od ona tri ponuđena puta prema doma…nisam odabral najkraći….odabral sam onaj malo duži, ali privatniji….izbjegaval sam iti takav sočni po cesti, znate…da mi se deca ne smejeju. Ali sam se isto tak nadal da bum nabasal na svoje odbjeglo malobrojno krdo kopitara. Došel sam doma, moker i bez konje. Počel sam se malo brinuti jer je sumrak sve više počel dominirati, a i nisam se još našel u takvoj situaciji z njima. Preslečem se h fino toplo i dolazi tata koji je već z autom napravil krug po centru. Za svaki slučaj da dečki nisu prešli na jednu debelu k Fastiću. Uzimam kantu sa zobi, dva ulara i preostali povodac. Jer pitaj boga kolko bude prikopčana lonža zdržala pod Princovim nogama. Krenemo u potragu z autom, žurim se dok mi je još videti. Napravili smo valjda 10 km po blat, prešli sve puteve oko kojih bi mogli biti konji, zvali još 5 ljudi e ih mozda vidiju iz kuće u polju. Nigde ih nema…nastavili smo još po mraku…skužili da niš od toga jer po mraku moremo prejti kre njih, a da ih ne skužimo. Više mi bas nije bilo sve jedno. Nisam znal kaj napraviti. Stvarno nisam! Odlučil sam nazavati policiju i pripremiti ih na moguću dojavu o viđenim konjima bez nadzora. Recimo da je to bila jedna briga manje,a jedna nada više. Dolazi poruka od Princove gazdarice: „Dal možemo doći sad?“ Ja si mislim, dojdite vi slobodno, ali konja nete vidli. Nije vas bilo od ljeta i kak ste bas sad stepli dan kad je mali smrad odzujal. Ajde, buju pomogli traziti po noci, napravili bumo jos jedan krug. Barem mi bude lakse. Za to vrijeme dok nisu došli iz Zg-a…opral sam auto i snel za tri kante blata z njega. Z grčem sam zval gazdu dal bi mogel ujutro kasniti na posel jer su mi OPET konji pobegli. Ja si mislim, steral bu u kurac i mene i te konje! Naravno, pun razumijevanja veli da dojdem kad ih najdem. Bilo mi je lakse, ali nervoza se samo povećavala. Kolko zbog posla, tolko zbog ovih lutalica. Pi*ke razmažene! …došli su iz Zg-a Princekovi. Ja sam sav zamišljen i ne znam kud bi krenul. Odgovaram od ponovne potrage jer realno stvarno nema smisla. Ali na kraju popustim i ajde, idemo još jemput pogledati. Pošto su došli z večim kombijem, upozoravam ga da ne bi moral slučajno po traktor doma iti da ga vlecem van z blata, OPET! Nismo prešli 200m h polje a kotači su se počeli na mestu okretati. Počel sam sam sebe smirivati i govoriti si da nemo hgrezli. Da nem moral van na zimu iti h blato gurat kombi. Gotovo! Lud sam! Živčan! Razočaran! Bijesan! Niš nisam govoril (i bolje)…samo se kuhalo h meni. Zajdem van…kotači su pošteno potonuli, a veselje je počelo….počel sam nositi kamenje pod kotač. Probamo….nikam z mesta…nosimo još…opet niš! Već me zebe za ruke koje su pošteno u blatu…tak smo se zvlačili otprilike vuru i pol…to je moja procjena….znam samo da sam i dalje bil ljut ko ris i da je kipilo z mene. Napokon zajdemo van i onda opet kombi opadne h rupu od zadnjeg kotača…opet nosi kamenje, opet se jebi! Zvlečemo se van i z toga…sednem h topli kombi…krenemo prema doma…samo sam to cekal, da dojdem doma…i ne bi verovali…na tom putu od dvestotinjak metre do asvalta…mi se odskližemo prema njivi, h jos veće blate i jos veću vodu…došlo mi je da se fundam! Opet sam se smirival glupim komentarima…prešel van i otrčal po traktor za kojeg nisam bil siguran dal bu vužgal po toj zimi. Dolazim doma…prvo sam onak „čisti“ išel blatne ruke oprati, mama pita kaj je bilo….ja šutim..pita opet…operem ruke…pita opet! Živčano sam joj samo rekel da me niš ne pita jer bum neke zdrobil. Iščem po garaži lance i gurtne…idem na traktor…ne pali…moram do tate koji je pozval suseda s kojim nadeva kobase koje sam mu ja trebal pomoci napraviti. Ali ne, ja kopam po blatu i iščem konjeke. On ga vužge, isto sam mu rekel da me niš ne pita. …i nije. Sve je pročital z moje face i moje molbe da mi traktor vužge. KAJ SAM JA BOGU SKRIVIL?!? Em su mi konji pobegli, em su me h vodu hitili, blatnjav i mokar hodim doma, nemrem ih najti, mrak je opal, hjutro bum kasnil na posel, ne znam de su, strah me da na cestu ne zletiju, znam da ova prokleta Hrvatska ima vise krivolovaca nek lovaca, doba je kolinja, ljudi delaju kobase i bas bi im dobro došlo malo crvenog mladog mesa, hgrezel nam je kombi, zima mi je za ruke, opet sam h blatu jer kopam pod kotačem. Hgreznemo i drugi jebeni put! Trcim po traktor, tati nemrem pomoci ono kaj sam trebal napraviti, nek hvečer zove okolo ljude da mu pomogneju odelati moj dio posla, kasno je a moram još i štalu ščistiti za ovu gamad, jos moram i vode natočiti i sijena skipati za svaki slučaj ak se gospoda udostoje dojti doma. Ja sam mislil da bum skočil van z kože! Lud sam bil od toga sega. Došli smo napokon doma…krenul sam čistit štalu, ovaj veli da si idemo neke na Oro-grill pojesti. Sjetim se da nisam niš poštenoga jel od 10 hjutro…jer sam se poslije posla žurel prošetati konje…dok mi je bil još dan, naravno. Prešel sam čistit štalu i nisam im dal da pomogneju jer sam bil brži sam. Samo sam šutil i kipil u sebi, dužan mi je neke novce i naravno…nije mi ih donesel i nemre mi ih sad zvaditi z bankomata. Uvijek bude sutra donesel, samo to sutra ne znam kad bu došlo. Završim sa štalom i krenem još sa traktorom tražit konje…okrećem se u krug po putevima da ih eventualno sa dugim svjetlima uspijem zagledati. Prijatelj mi je još posudil u zadnji čas neku dobru lampu koja na daleko svetli…nadal sam se da bum im negde u daljini oči posvetil pa da ih skužim po tome. Ali ništa za sad. Tražim dalje sa traktorom i skužim da na nedovršenoj cesti u našem polju delaju radnici noćnu smenu. Zabundan, sa kapuljačom prek glave i sa dvije lampice u rukama izlazim iz traktora i šećem se između mašina…svetlim z povišene cete prema polju…radnicima nije niš bilo jasno….dojdem do jednoga, ugasi stroj i pita me kaj trebam? ..objasnil sam mu u kratko da tražim konje. Uglavnom…čovek je mojih godina. Pokazal se ljubaznim i probal mi je pomoci. Makar je priznal da se usral kad me videl kak idem bas prema njemu. U bilježnicu sa strane je napisal za jutarnju smenu opis konja….pazi! Opis konja! Na hipodromu ih ima četrdesetak, često su po celom polju, a ovi moji dva se običnom laiku bitno ne razlikuju od njih. Ali nema veze…zdiktiram ja njemu opis, ostavim broj telefona i sa malo više nade vratim se u fergiča. Napravil sam još jedan krug i jednostavno ODUSTAL! ….nije bilo više smisla tražiti…bilo je malo iza 10 sati. Tati sam pomogel još neke sitnice i prešel sam spat.

Petak:
Budim se u 6 sati. Pošteno neprospavana noć je iza mene. Čekam da se razdani pa da mogu krenuti u potragu. Primjetil sam da mi je doručak jako teško pal i nisam si bas bil pravi. Vani se počelo daniti i vreme je da se krene. U štali pokupim opet kantu zobi, ulare i povodac. Mama već čeka u autu, a meni je sve vise muka i otiđem još samo na wc. Malo sam se zadržal pa je mama prešla u jedan solo đir da razgleda malo jedan komad polja. Bilo mi je tolko muka da sam sve one čvarke od jučer hitil z sebe van. I to dvaput! Mrzim povračanje, ali bilo mi je nekak lakše.Ok, sad sam skužil da bas i nisam najbolje. Nisam bas imal energije, ali nisam to baš doživljaval jer konji i dalje nisu doma. Krenemo ih mama i ja tražit. Prođemo većinu puteva i nista, nema ih! …idemo dalje na tu cestu…dosta je visoko nasipana pa se relativno dobro vidi z nje…oči su mi bile u svakom grmu….a kvadrate polja ima ko saborskih zastupnika-preveč! Preveč! Bar mi se onda tak činilo. Odjedamput skužimo sa ceste neko nateravanje po hipodromu…sva sreća pa sam zel dalekozor. Na nekih 800 m od nas imam i kaj videti. Princ naganja kobile po hipodromu. Brzo sam pocel trcati prema njima. Mama je išla autom okolo. Dolazim prema njima. Zagazim u vodu i sad mi desna cipela ima vodeno hlađenje, odlično! Dolazim bliže…fak! To nije Princ! To je neki drugi konj sa sličnom lisom. Čujem rzanje iza štala…tam su! Moraju biti tam! I da…imam kaj videti…dečki su se smjestili kod 6–7 kobila. Ograda im opet nije predstavljala nikakav problem. Trenton, Princ!? Kaj delate tu?? Samo su veselo zdigli glavu. Trenton dojde do mene i samo kaj me nije pital: O bok, odkud ti ovde? Totalno bez osjećaja krivnje. Bil je zapravo sretan kaj sam ga dosel pogledati malo. Uhvatim Trentona i izvadim ga pomocu Vinka koji je bas malo prije došel delat na hipodrom…ali nije primjetil da ima dva konja viska…skroz ga razmem kaj se toga tiče. Ostavim ga njemu i idem gacat dalje za Princom koji se neumorno upucava. Da, malo me prošetal po blatu ko šmrkavca, kakav i jesam! Ali ajde, kanta zobi mu je ipak bila zanimljivija u jednom trenutku. Ali nije ni cudno da je ogladnil….pitaj Boga kad su došli na hipodrom i kakve su se sve orgije odvijala tam. Kad sam ih počel voditi doma, nisam više znal dal sam sretan kaj sam ih našel, dal sam ljut jer sam ih tek sad našel, e sam mozda živčan, kak i jesam ili mozda umoran od svega…došetali smo se doma uz glasno rzanje kre vuha cijelim putem, naravno…del sam ih h štalu i nisam se htel opče spominati z njima. Oblečem se za posel i još samo da popijem caj…kak sam ga ja brzo popil, tak sam brzo bežal i na zahod…bilo je -kako nutra tako i van…mama me gledi i veli da nemrem takav na posel…nakon kraćeg razmišljanja, stvarno mi je bilo muka i nisam niš mogel…nazovem gazdu, opet sa grčem… Dal morem danas ostati doma jer mi nije bas najbolje? Naravno, ostani. Legnem h krevet u nadi da se bum zbudil ko novi. Ipak su konji na sigurnom i nema vise straha za bilo kaj. Ali ne….nije baš tak bilo…okrenem se u krevetu…okrene mi se i u trbuhu…opet bež na zahod. Majku ti Božju, nije dobro…legnem opet i za sat vremena ponavljam….nisam mogel ni jesti. Kaj sam jedva popil…to sam odma i hitil…trajalo je to tak od 9 ujutro do kasno na večer….kad sam odlucil da idem na hitnu jer nisam više mogel ovak…nakon sat i pol, kolko mi je trebalo da se operem u kadi, dobil sam i temperaturu, celi dan sam pojel 5 krekera, popil 2 šalice čaja i 3 tablete. Išlo je samo na gorje…oko pol jedan u noći dolazimo na Bračak, na hitnu. Prvo kaj su me pitali je bilo: A zake nisi isel u Stubicu na hitnu kad si iz Oroslavja? Je*em te glupog, zake ziviš kad ti se ne da? Nakon nekog osnovnog i zbunjenog pregleda…mladi doktor me je poslal na zaraznu u Zg. Kao, ne želi mi dati infuziju jer nije siguran dal imam kakvu bakteriju. Mogel je odam reci da mu se ne da z menom baviti pa bi već bil na putu. Kad sam došel na zaraznu, prva mi je doktorica vadila krv z prsta…ja sam sedil na stolcu i hmiral od muke i iscrpljenosti. Samo me je zamolila da otprem oči da vidi da sam živ. Poslala me opet u čekaonicu pa me za 10 minuta primila na red druga doktorica…koja je za razliku od svih ostalih djelovala ljubazno i izlazila je u susret puna duha. Pregledala me i porazgovarala sa mnom…nije joj bas bilo jasno moje stanje pa sam spomenul dal to može biti od stresa? Da! Naravno da može! (nisam joj išel objašnjavat da su mi konji pobegli, i bolje. Kasnije sam pročital na otpusnom listu da je napisala kako osoba nije vidno mentalno nestabilna. Da sam počel priču, možda bi promijenila stajalište ili mislila da haluciniram več)Uglavnom, nakon pregleda se dvoumila dal da mi da infuziju jer su svi kreveti popunjeni. Otišla je u hodnik i čujem kak joj med. sestra govori da me pošalje doma, da nema dosta ležećih i da mi nema gde dati infuziju. Vrača se unutra, a ja ju zamolim da mi da barem jednu jer se bum zrušil. Reklami je da ja trebam pod hitno 4 infuzije i da ću ih dobiti! Op! Op! Može! Malo bum oživel. Našla mi je jedan krevet na nekom trećem odjelu. Na tome joj puno hvala. Odma sam dobil iglu i počelo se pretakati. Mamu su poslali doma i rekli da bum gotov ujutro oko 9 sati. Zaspal sam…ujutro kad sam se probudil…bila mi je prikopčana druga infuzija…temperature vise nije bilo ali zato je energija bila na pozitivnom minimumu… skužim da sam u sobi sa još dva starija lika. Ovaj do mene! Isus Bog! Ja u životu nisam videl bolj žutog čoveka! Ne znam na čemu je taj bil…ali farba lica mu nije bila točna! (kasnije sam skuzil da mu je alkohol jetru pojel) Moram na zahod! Uf! Kak bum to izvel z ovim vragom h ruke. Ništa…vidim da stalak za infuziju ima kotačeke i krenem lagano z tim van na hodnik. Taj vrag tak cvili po hodniku kaj me sve sram bilo…ali sila ne pita…to sam do tog trenutka jedino u filmovima videl, ali da…sad sam i ja tak zgledal…beživotno, blijedo i držal sam se za železnu vešalicu koju sam naganjal po hodniku jer je preveč išla na jednu stran pa ju nisam bas vozil nek više smical za sobom…ali nema veze. Snašel sam se. Naravno…ne bi ja bil ja da nisam na Bračak išel samo h papučama i trenirki „za po doma“. Naravno, takav sam završil i u Zg-u…a za određeni flek oko ritnog podrucja ne bi znal od kud je, samo znam da ga je mama primjetil kad smo došli na zaraznu. Sjetim se ja toga flekača kad sam išel van z wc-a, pa sam se z guzicom malo više držal zida kad sam prolazil pokraj mladih stažista, medicinskih sestri i doktora. ali ajde, preživel sam…vajda niko drugi nije primjetil. U međuvremenu su mi prištekali i treću infuziju istog kapaciteta…ali meni se cinilo da je kapala ko ove dvije skupa…nikak da se stoči. Dok sam gledal te kapljice, posjetil me doktor koji me pital par pitanja ali nisam mu baš stigel odgovoriti do kraja jer si je on sam odgovoril. Ali ono…bitno je sudjelovati! Istina i Bog da se on sam sa sobom pospominal, ali kaj sad…meni bas i nije bilo do neke komunikacije jer mi je bilo fizički pre naporno tog trenutka…i samo sam čekal da sestra dojde u sobu pa da joj velim kak se odlično osjećam pa da mi napiše otpusno pismo i brze put pod noge. Tak je i bilo…skapala je i ta kilometerna treća infuzija…sestra se pojavi u sobi i pita me kak se osjećam… reko odlično! Morem sad doma? Malo si je skimala, probala mi čelo i prešla van….to je znaci bil pozitivan odgovor za mene. Nateknem si ja brzo kroksice, oblecem jaknu, poberem pismo i gas van. Tata je več čekal na rampi. Uglavnom…bil sam gladan kolko je i nas narod dužan..ipak nisam posteno jel 29 sati! Tj. lažem! Jel sam…namazala je meni simpaticna kuharica šnitu nekog nejestivog sirnog namaza za dorucak, pojel sam to više radi nje nek radi sebe pa ne računam. Uglavnom, tati je bila prva stanica pekara i zadatak da mi kupi neke kaj me ne odma zašrafilo. Pojel sam ja taj suhi perec i samo kaj nisam krenul na lisnato sa čokoladom i skužim da mi u papirima iz bolnice, gde je prepisana prehrana za mene…jasno i glasno piše da se između ostalog mora izbjegavati lisnato tijesto…nije mi bas bilo po volji ali ajde…nisam ga pojel u Zg-u…pojel sam ga kad sam bil na 15 min od doma…to se na kraju pokazalo vrlo dobrim izborom za mene! Doma sam se fino napapal, pa si još malo odležal i skupil energije da idem posjetiti, nahraniti i očistiti konje. Istina i Bog da je to trajalo duplo sporije nek inače, ali nema veze. Napravil sam kaj sam trebal. Kad sam dolazil, gledali su me skroz opušteno i očekivali rutinu. Ali jok! Opće se nisam htel z njima spominati i ignoriral sam ih….Princ se naravno došel pomaziti, ali je dobil BIČ PLIZ pogled pa se predomislil…steral sam ih na breg i napravil svoje. Završil, pozval ih u štalu i prešel. E pa sad više nisu imali rutinski pogled nek onaj malo skonfjuzani. Nisu dobili zob ko i inače, nisu dobili trenutke čohanja i spominanja pa su se malo zbunili. Uglavnom…srdil sam se na njih i na neki način su iz druge shvatili poantu. Barem 10%…ja se nadam. Haha to je bila zapravo ista prica ko i sa Lunom (haskycom). Kad napravi neke kaj nesme, manja je od makovoga zrna….tak su i ove gromade izgledale. Gotov je petak za mene…prešel sam rano spat.

Subota:
Probudili su me bolovi u leđima. Nisam vise mogel ležati. Tolko dugo jos nisam bil u ležećem položaju kolko sam bil ova dva dana. Jednostavno vise nisam mogel jer sam se osjećal zgrčeno, neistegnuto i zakočeno. To troje je jedno te isto zapravo…ali fora je nabrajati. Danas sam tek dobil potpuni apetiti. Trčkalica se smirila i bil sam si sav cool…jedino kaj nisam imal jos tolko energije i boje h licu. Ali to mi nije bilo niš za razliku od pretprošlog dana i noći.

Nedjelja:
Hm…probudil sam se sa suhim usnicama. Umijem se…i kad ono…Herpes! Uf! Samo ne to! Mrzim ih! Još jedan! Fak! Uglavnom…nabrojal sam ih 4…nikad ih nisam imal dva, a sad brojim četri! Lijepo su se podijelili po gornjoj, donjoj čubi i naravno…unutar i izvan njih. Pas mater! Čisto su me posjetili da mi jave kolko mi se imunitet sjebal kroz ovih par dana. Malo su me spustili na zemlju, kaj da velim…

Ali to me nije spriječilo da provedem odlično provedenu nedjelju, napunim baterije i krenem dalje u novi radni tjedan!

…od kak su mi konji pobegli, stalno pokušavam shvatiti zake je tome tak. Pretpostavljam da su načuli moj razgovor o skorašnjoj kastraciji. Vidli su da vrag šalu jemlje, pobegli su i krenuli u zadnju pastušku noć sa kobilama! E pa svaka im čast! Dobar posel su obavili! Barem bi ih sam ja trebal shvatiti, tak mi drugi vele.

Priča je pisana prema istinitom događaju. Niti jedna životinja nije stradala, eventualno je pokoja možda zadovoljena.