Čuvaj je.

Kada pronađeš nekoga, kada ga zaista uhvatiš očima, i nogama oko struka. Ne puštaj. Čuvaj to vaše zrno postojanosti u nedrima duboko. Zalivaj ga. Pevaj mu, kao detetu. Gledaj ga kako raste, i rasti sa njim.

Kada vidiš ono buduće, ono što se može zbiti, a i ne mora, ono što je zapisano u staroj knjizi, kada vidiš to u njenim ili njegovim očima, stegni nežno, prekrij jagodicama prstiju. Sakrij u trepavicama.

Osetiš li lepotu jutarnjeg buđenja, i deljenje prve kafe, osetiš li sigurnost u jedinim ramenima, slavi. Slavi što možeš, što imaš, što si srećan.

U svemu ovome, naopakom svetu, gde se ljudi ljute, i drže za ručice sa po dve ili tri osobe, gde je “voleti”, čudnjikav glagol koji se menja sa razlozima, a retko koristi u svom značenju. U svetu gde je “sigurnost” klizav i poljuljan pod, a ljudi prolazni. Ovde gde se psuje, vređa, živi sa mlakim osećanjima, osobama koje ne volimo, ovde je vaša ljubav važna.

Ona je poput onih bezvremenih cvetića koji se probijaju i kroz pukotine asfalta. I ako imate taj maleni cvetić, nemoj nikada da ga ubereš.

Ima nas raznih, i pravih i krivih, i smeđokoih i zelenokoih, i istetoviranih, i hladnih, i praznih i živih. Ima nas milijarde, a tek poneko nas odigne od zemljice. Tek poneko nam zagolica dušu, probudi misli, nauči nas da budemo malo bolji, malo lepši, malo finiji. Zato čuvaj, neguj i pazi. Ne upoređuj. Nikada ne može biti ista kao tuđa. Ne mora biti ni slučna, niti da ima pravila. Jedino da bude vaša, i vama razumljiva. Neguj je. Svoju ljubav, svoj mir. Iako ceo svet pokazuje da je svuda oko nas, jedva šačica vas ima je zaista.