Moja Zelenooka Zlatna Šansa

“Na jednom jastuku imam dve najvažnije stvari na svetu. Tvoju čupavu glavu i moje ostarelo srce.

Što smo stariji, teško je doći čist. Bez svakojakih repova, bez tuđih polupanih uspomena u džepovima, bez tužne ili srećne ljubavne i životne istorije. Kako dani nam prolaze, sve se pomalo utopi u napor da sagledamo oko sebe i pronađemo nekoga ko će ovaj život da vidi na isti način kako naše oči vide. Osim tebe, ti si moj izuzetak, moj Sančo Pansa, moja mala zelenooka zlatna šansa.

Govore ljudi već vekovima, zilionima godina, da se mi zavolimo na najčudnije i najdivnije načine. Od najsitnijih pokreta koji prevrću suštinu nečijeg bića, do velikih osmeha i laganih flertova. Svuda i stalno.

Ljubio sam i ja lutko pre tebe, i mlađe i starije, pevao pod prozorima, prosio, plakao, odlazio daleko i vraćao se. Neke od njih su bile dobre, neke loše i zle, pomalo čudne, pomalo lepe. Što bi ljudi rekli, sve dođe i prođe. Sa razlogom i smislom.

Ja sam se, da budem iskren, zaljubio ludo i preludo u tvoju čudnovatnost. Nemoj me mila, pogrešno shvatiti. Da si lepa, lepa si. Uvek ćeš i biti. Sa tim visokim jagodicama i pričljivim mekanim usnama, a najlepša u haljini od ljubičica sa jednom padajućom bretelom. Kupila si me za minut, za jedan pogled tih krupnih očiju, od kojih se nisam odvojio. Zablentavio sam se u tvoj bezazleni i naivni način da voliš druge ljude, da pronađeš umetnost tamo gde ni Sunce ne sija. Poput deteta. Iskreno i čežnjivo.

U ono tvoje čitanje poezije, i njeno tumačenje na milion pogrešnih načina. U smrdljivo slikanje besmislenih predmeta, u još besmislenijem prostoru. U ono nespretno šminkanje, sam Bog zna zašto uopšte stavljaš ta čudesa na svoje lice. U jutarnje šećere sa kafom, i kolače sa pomalo previše šlaga. U one večito rasparene čarape i ostavljene knjige na stolicama, torbama, podu, kupatilu. U tvoje šašave argumente koji ama baš nigde vodu ne piju.

Ali, najviše te volim zato što umeš da zaustaviš svet, ostavljajući samo nas da znamo, da razumemo. Zamrzneš stvarnost i uživaš ruku pod ruku u tužnim pesmama, neobičnim delima, tuđim rečima, planinama, kiši i drveću. Sa tobom je odlazak u galeriju ili prodavnicu izvor beskonačnih mogućnosti.

Sa malo reči, ili bez jedne, zaviriš mi hrabro u dušu i mirno se ugnezdiš tu. Tebi mila, ne moram da objašnjavam zašto ćutim, zašto ceo svet stane u neke note, da je ponekad dovoljno zagrliti, poljubiti obraze, usne, jagodice prstiju. Ti ceniš sve mrtve slikare, umetničke izložbe i svirke i malih i velikih bendova. Dovoljno je samo da budeš tu, da postojimo u ta četiri zida, zajedno. Sa tobom su godine mrvice, samo sekunde koje nas ne razdvajaju. Ti u duši starija, a ja večito dete. Svakome se neko poklopi, pa i ti meni.

Na jednom jastuku imam sve. Imam mila, tebe.”