Neiznenađeni

Danas me je neko pametno podsetio na jednu izreku:

Ljudi ti uvek sami kažu kakvi su, ako dovoljno pažljivo slušaš.

Pogledala sam besno u ekran na kome se sijala tvoja tek pristigla poruka i kao da samim tim što je izgovorena, ta istina postala je opipljivo stvarna.

Ljudi nose breme prokletstva od kada je sveta i veka, pokoreni smo bedno našoj čežnji da budemo voljeni. Zbog te same pomisli da to može da bude naša realnost, da će neke čvrste ruke da nas bude, da nas mekane usne ljube, poput crne magije odumru sva naša čula. Postaje slepi, gluvi, čak nam se i pamet razlije kojekuda. A, onda čak i kada nismo ništa od toga, onda smo samo mali. Puštamo slabašno, bez ikakvog otpora da nas neko gazi, zavrće vrh cipele na nama, sve samo za tu nekakvu ljubav. Ova tuga Božija, i tuga ovog čovečanstva je pregolema. Sami sebi nikako da budemo dovoljni.

Ubeđena sam i da mnogo nas nije zaljubljeno u ljubav, već u želju, da smo posebni, da smo izabrani, da je taj neko odlučio da smo dovoljno dobri, dovoljno lepi, dovoljno vredni njihove ljubavi. To nas čini živim, to nam daje vetar u leđa, to nas nosi i greje. Ta jedna jedina, čak možda i neistinita misao.

Nudimo se, prodajemo naše vrline, zatvaramo i oči i uši na laži. Volimo mi da verujemo. Čika Frojd je imao svašta da kaže o nama, a danas bi pisao patologiju ljubavi, dugačku kao 9 tomova u nastavcima. Mogla bi da ubije čoveka.

Nisam nikada razmišljala o tebi tako. Da budem iskrena, tužno mi je dečače, da pomislim da nisi dobar. Da si pokvaren, uprljan, nesiguran i lažljiv. Poklonjen svojim bednim porivima, sa velikom kašikom punom tuđih povređenih pogleda. Pa, zar takav da mi budeš sivi oblak, pomračenje Sunca. Ti, koji ne brineš, koji ne maštaš, hladan i spolja i iznutra. Ljuštura od čoveka. Ti, si dobar za neke druge, za mene nisi. Zašto ti onda nosim zastave? Verovatno iz istih poriva koje svi ljudi imaju. Čujem sebe kako opravdavam tvoje postupke sa opisima poput ,,kreten”, ,,idiot”, ,,nesnađen”, ,,nezreo”. Šta to znači? Kao da će time sve da se reši, kao da su to stanja koja dovoljavaju da vređaš, da ponižavaš, da sebi daješ za pravo. Biti loš prema drugima nema opravdanja. Samo ti dodaje kamenčiće na tvoju zadimljenu dušu.

Nisi samo ti takav, ne brini. Mnogo ih. Mnogo ljudi koji svoje postupke farbaju svakojakim pridevima. A, mi sebi kažemo: ,,Takav je, ali dobar je on u suštini.” Zašto nam je toliko teško da prihvatimo da verovatno nije? Da to što neko laže, vara, smeje se na vaše suze, podsmeva se, ponižava, da ga to ne čini dobrom osobom. Čak ni samo malo, čak ni zrnce. Kako je moguće da kada nam neko kaže kakav je, mi zažmurimo? Sanjamo da smo mi ti, odabrani, retki, vredni te skrivene pažnje, kada u dubini duše znamo da nismo.

Razočaramo se tragično, ponekad i komično, na saznanje da nas je prijatelj ogovarao, kao da njegove gorke reči nisu bile pred vama usmerene ka drugim ljudima i tuđim licima, isto je dečaci i devojčice, samo eto prosto niste vi bili predmet priče baš tada. Zblanuti se rastužimo, kao da otkrijemo Ameriku. Širimo oči, puštamo suze. Besmisleno iznenađeni, povređeni.

Prosto je. Previše je prosto. Ljudi su baš onakvi kakvi mislimo da jesu i oni nam to na sve načine i govore. Mi samo držimo čvrsto ruke preko očiju i ušiju. Čekamo beznadežno nekakav zagrljaj, dodir kože, i one slatke reči pa makar i ne bile stvarne.

Pođimo od sebe samih. Kakav si kada voliš? Kakav si kada si iskren? Kakav si kada ti je čak i malo stalo?

Gledam u svoj ekran i gasim ga. Dosta je. Nije vredno. Ne možeš da stojiš hrabro sa pesnicom truželi i da me gađaš sa njima. Ti, mali čoveče, si samo upravo onakav kakav kažeš da jesi. Nažalost nema uvek dobroga pod tim očima.