Potrebe i misli

Kao i svako podne pila sam kafu u tišini u nekom svom svetu dalekom od stvarnosti i realnosti. Ne razmišljajući puno osetila sam neku napetost, buru, i erupcije u sebi… znala sam šta je. Uzela sam laptop i počela pisati.

Poznajem sebe, znam šta mi je svakog trenutka potrebno i ne dozvoljavam sebi da te potrebe “ostavim za kasnije” ili jednostavno zanemarim. Delujem odmah po pozivu, jer samo tada mogu osetiti mir i blagoslov u sebi samoj. Radim i stvaram sve dok poslednja kap ne prelije času, tada znam da trebam stati jer svaki sledeći korak je gubljenje vremena. A vremena nikad dovoljno, i ne treba ga rasipati u prazno.

Kada je čovek zaista živ njegove potrebe ni u jednom trenutku ne prestaju, one se jednostavno smenjuju. Neke su svakodnevne, druge su bitne života i njih ne smemo pustiti da odu. Njih stežemo čvrsto i vezujemo za sebe dok nismo sasvim sigurni da smo završili “igru” sa njima. A igra je završena tek onda kada nam je savet mirna i kada nam se ta misao više ne vrzma po glavi. I tako u nedogled, jer svaka propuštena prilika koštaće nas života, nekada.

Zato kao da sam sela na iglu istog trena ustajem i idem tamo gde me misao vodi, postajem njen rob i robujem do pobede. Jedino tako mogu živeti, jedino tako trebamo živeti. U moru svega i ničega treba pronaći sebe, a jedino naše misli i potrebe nam u tome mogu pomoći. Zato ne okevajte več slušajte vaše misli, a kada ih dobro oslušnete pratite ih a one će vas odvesti na onaj pravi put, vaš put.

Show your support

Clapping shows how much you appreciated Svetlana Stefanovic’s story.