Grad-feniks

Svake godine, 1. avgusta u 17:00 Varšava odaje počast svima onima koji su se borili i poginuli za svoju domovinu za vreme Varšavskog ustanka, tokom Drugog svetskog rata. Ustanak je dignut sa ciljem da se Varšava oslobodi od nemačke okupacije. Žrtava je na obe strane bilo previše, međutim to nije sprečilo Hitlera da zada poslednji udarac. Po njegovom naređenju, više od 85% grada bilo je sravnjeno sa zemljom.

U Varšavi živim puna četiri meseca. Pre neki dan sam prvi put videla jednu od retkih građevina, koja je preživela sve strahote tog vremena. Na njoj se jasno vide tragovi ljudske mržnje u vidu ispucalih metaka i koječega još. Stanete tako pred njom, a kroz glavu vam prolazi milion scena, uglavnom onih iz filmova. Ne možete ostati ravnodušni pred njom. Doživljavate je kao jednu vrlo staru Damu i pokušavate da joj iskažete sve moguće poštovanje, koje prema njoj osećate. I deluje kao da je nije mnogo briga što pored nje stoji moderna zgrada, sva u staklu, jer ona nosi daleko bolnije rane od tih nekoliko ogrebotina, koje ima njena komšinica. Čuvaju je od zaborava i ne dozvoljavaju bilo kakva renoviranja na njoj, osim podignutog sprata i zatvorenog krova, kako bi i danas mogla da bude funkcionalna. Rečeno mi je da je to nekada bila najveća zgrada banke u Varšavi, ali je tokom rata služila kao utočište svim ranjenicima, kojima je medicinska pomoć bila neophodna. Na spratu su držali, između ostalog, i oružje, pa su se tako, zakrpljeni i sa “novom opremom” vraćali u rat.

Trebalo mi je dosta vremena da potpuno upoznam Varšavu i da je na neki način razumem. S jedne strane, ni krive ni dužne, zgrade su padale kao kule od karata. Teško je zamisliti da ove današnje zgrade, zgrade koje samo izgledaju staro — nisu uopšte stare. Nemaju ni sto godina. I nekako kao da sam im konstantno to zamerala, što, eto, nisu stvarno stare, već samo izgledaju kao da jesu. A to je i bio plan. Nakon rata, puno se radilo na tome da se pronađu svi planovi grada, stare fotografije i sve što bi pomoglo u rekonstruisanju grada. U tome su delimično uspeli, ako ništa drugo, onda bar u Starom gradu.

S druge strane, ne mogu da se načudim brzini kojoj su uspeli da podignu grad iz pepela. I nije tu ništa do pola urađeno, baš naprotiv. Varšava sada priča neku novu priču, ali sa ogromnim ožiljkom, koji i dalje pokušava da zaceli i da opravda sve te svoje nove fasade.

Šteta, prava šteta. Međutim, i dalje od Varšave, u drugim poljskim gradovima, se ipak mogu pronaći one prave, stare zgrade, koje u sebi nose posebnu čar, čuvaju milion priča i dostojantveno stoje kao podsetnici na minula vremena.

Ima li grad svoju dušu? I koliko je potrebno da se ona oporavi? A šta je sa ljudima? Koliko smo se izgradili i da li smo nešto naučili?