Život ko život

ili kako sam već upala u kolotečinu

…il se tripujem, otkud znam. Malo sam bila ispomerana proteklih nedelja, bivši kolega iz Chiang Raija je poginuo u saobraćajnoj nesreći, a pošto je ovo Tajland, sve slike i snimak kamere sa ćoška je bio na fejsbuku a ja sam, debil, kliknula. Radoznalost će me saraniti jednom. Onda je, pošto je Džon Irac, krenuo informer stil iz dejli mejla kako se jebao na zadnjem sedištu jer evo vidite na slici je go do pola. To što su mu isekli pantalone jer je jebeno izleteo iz kola, udario kukovima o banderu i tresnuo o zemlju, to nije bitno, bitno je imati naslov. Onda je ekipa spasilaca davala saopštenje o slučaju i sve se prilično pretvorilo u špansku seriju. Ne znam da li mi je lakše što su svugde mediji govna lešinarska a ljudi koji komentarišu vesti svi redom retardi. Svako je imao bog humora momenat sa “makar je otišao nasmejan huehue” jedite govna pičkopaćenici. Svi su govna, zauvek.

Onda sam krenula da se tripujem šta ako ja izginem ovde, jer neću da me spale ovde na poljani i da se igramo budizma i molitvi i patetičnih fb postova kako sam bila anđeosko biće. Da stvar bude kretenskija, imala sam i svoj prvi sudar na biciklu. Nije mi ništa, osim što sam popizdela i što imam modricu na mješini. I počela sam da nosim kacigu, eto, kao, vidi što sam bezbedna.


Na moru još nisam bila, jer je vreme da se čovek obesi a i bila sam zauzeta opremanjem gajbe i sad imam svega, jeee hoarder u meni je sve zadovoljniji.

Bila sam do reke, vodila me učiteljica tajlandskog, jako je lepo i zeleno i mirno.

vištoelepo

A časovi… Ja mislim da mi se univerzum sveti za ono što sam se na faksu smejala arapskom što ima tri slova k i što se gnjecavo izgovaraju neki glasovi. Ovo nije normalno, skičim, zvaćem slova i gutam jezik, sve u pokušaju da ubodem ton. Upamtila sam nešto slova sad kao ajde dalje…


Sve je grdno u kišnoj sezoni.

Knjiga, kafa i nisam tu do oktobra.

Show your support

Clapping shows how much you appreciated Tijana Veljković’s story.