Vrata

Kao i mnogih nedelja posle 19 časova i ove je sedeo u svojoj radnoj sobi, na fotelji koju je kupio na Svetskoj izložbi u Parizu. Soba je bila pretrpana stvarima sa različitih putovanja koje je donosio sa sobom, te je prostor više ličio na neku suvenirnicu nego na radnu sobu. Činilo se da je svaka stvar sa gotovo umobolnom preciznošću i sa nekim posebnim razlogom postavljena na određeno mesto. Ipak, prostorija je odisala smirenošću. Kroz poluotvoren prozor dopirao je svež oktobarski vazduh koji ga je na trenutak podsetio na jesen koju je proveo u Berlinu godinu dana pre toga. U uglu se mogao primetiti i klavir na kojem odavno niko nije svirao. Tiho i mirno nedeljno veče prekinu zvono ulaznih vrata u trenutku kada je završavao peto poglavlje knjige koju je čitao. Naglo je podigao pogled u pravcu vrata.

  • Samo da nije opet on — izgovorio je tiho, sebi u bradu.

Sa velikom pažnjom i pokornom nežnošću je zatvorio knjigu i odložio je na noćni stočić od punog drveta koji je stajao pored fotelje. Dok je ustajao, desnom rukom je mahinalno ugasio lampu ispod koje je čitao, te je u sobi nastao mrak. Tek tada je pogledao u lampu, zapitao se zašto ju je isključio. Svetlost je dopirala jedino iz hodnika, jer su vrata od sobe ostala otvorena, i izgledalo je kao da ga je baš to svetlo navodilo u pravcu ulaznih vrata koja treba da otvori. Misli mu opet prekinu zvono ulaznih vrata. Na trenutak je zastao na pragu sobe, okrenut leđima ka unutra i da ga je neko u tom trenutku posmatrao iz unutrašnjosti sobe mogao bi jasno da primeti kako mu senka podrhtava. Usne su mu u trenutku postale suve, osetio je da mu treba vazduha, ali zvono koje se ponovo čulo nije mu dalo više vremena pa se polako kretao ka ulaznim vratima. “Ovo je tvoja lična borba, ovo si ti. Uradi to, nemoj da te bude strah. Stalno si se plašio da nekoga ne povrediš, ali sada nemaš više ništa da izgubiš. Ovo ti je prilika, hajde, sad ili nikad”, govorio mu je neki glas u njemu. Desna ruka mu je već dodirnula kvaku, a leva je okrenula rezu sa unutrašnje strane. Vrata se otvoriše i tada je opet mogao da vidi lice onog istog slepog čoveka koga je i ranije viđao. Ovog puta je izgledao strašnije nego ikada. U ruci je nosio kožni kofer malih dimenzija koji je spustio u trenutku kada je osetio da su vrata otvorena.

Kao nečim poterane iz kofera su se razletele tri duše po stanu čoveka koji je otvorio vrata, u strahu od neizvesnosti prekri oči svojim rukama, a zatim uši da ne čuje strašno tumaranje duša po svom stanu. Jedna ulete u radnu sobu i sa dna poslednje fioke uze leptira gde ga je čovek davno ostavio da samuje, druga duša iz dnevne sobe uze nekoliko dečijih igračaka koje je čovek čuvao kao uspomenu na srećno detinjstvo. “Oh kako boli kada neko pretura po tvojim igračkama iz detinjstva”, pomisli čovek koji je otvorio vrata. Treća duša požuri i zgrabi sve fotografije koje je čovek čuvao na polici sa kniigama.

  • “Ne! Samo to ne! Molim vas, samo to ne!”, počeo je očajnički da viče na sav glas, kroz suze, plač, neartikulisane povike, koje su parale uši svih živih i neživih bića. “Ne, ostavite to, tako vam svega, ne uzimajte mi to, to je jedino šta mi je ostalo!”, briznuo je u plač kao neko dete dok su duše prolazile pored njega i stavljale sve stvari u kofer koji je doneo slepi čovek.

U strahu da će da se vrate po još neke stvari čovek načini korak unazad ne bi li zatvorio ulazna vrata, ali ga slepi čovek preduhitri i uhvati za podlakticu. Onemoćao, čovek nije imao snage da mu se suprotstavi, tada ga slepac privuče ka sebi i tiho na uho izgovori “Ko te je terao vrata da mi otvaraš?”


Originally published at umestoposvete.blogspot.com on October 23, 2014.