Nemi film 

Stvarne nestvarnosti

Pokraj mene u autobusu precizno pošišani starčić. Uredan. Opeglan. Svečano obučen sa maramicom koja viri iz desnog džepa pod reverom i buketom cveća u ruci. Starovremski upakovano, skromno, dostojanstveno i džentlmenski. Mirno, pomirljivo je gledao kroz prozor. Pomislila sam — sada će joj odneti cveće. Danas im je pedesetogodišnjica braka. Ili joj svakog dana nosi cveće. Pa će im se u krila sjatiti gomile unučića. Na bakinu Reform tortu sa duplom merom čokoladnog fila, bez oraha, deca uglavnom ne vole orahe. Gledaće spokojno stare fotografije. Baka i deka pričaće im šta su to radne akcije i kako se volelo za vreme logorovanja u Ohridu. U bezbrižnim snopovima leta. Kako je voleo u prozi, poeziji i vojničkim pismima. Kako su se ljubili pod čempresom će možda prećutati. To su stvari koje ne pričaju ni mame ni tate. Sve naše mame i tate samo su se držale za ruke oduvek i zauvek. I oćutaće kako su onomad prodali neprocenjivu šivaću mašinu famoznu signericu da bi njih mogli da vode na letovanje u Kotor, i kako su bežali iz logora.Onda će ga ona krišom štipnuti za kaldrmasti obraz i pitati da li se seća kako su zvona radosno tukla na dan njihovog venčanja.Da ih i sada čuje.Ta zvona kako tuku. I priviće mu se na uzdarje.
Sve mi je to prošlo kroz glavu. Verovatno sam se nesvesno nasmešila, jer mi je on, okrenut u sebe takodje uputio blagi smešak. I sišao je umorno kod Starog groblja. Jedino je, izgleda bilo tačno da će joj sada odneti cveće. Ne znam gde će otići kasnije i da li su stigli da izrode sinove i kćeri koji bi im unuke podarili. Ali sam sigurna da je život potpuno nemoćan i bled nad počivajućim ljubavima. Onim duboko zakopanim. Onim koje smo i u sebe pokopali pa iznova niču. I svuda se u autobusu potom prolio miris poljskog cveća.
To je jedna od najtiših slika koju sam videla usred gužve i buke. Skoro nemi film. I dirnulo me je do besmisla … To, kako jedno može biti sasvim drugo, a sve je ljubav. To, kako mi umemo lepo voleti čak i one kojih nema. Njih, izgleda ponajviše. Šta bismo tek divno mogli jedni sa drugima ovako puni života, a tako se lako odričemo davanja šansi ljudima. Najviše onima koji su prema nama najbolji. Tako smo pogrešni postali.