Drug Tito

Pre trideset pet godina, na današnji dan u Kliničkom centru u Ljubljani, u 15:05 prestalo je da kuca srce najvećeg sina naših naroda i narodnosti, što je on bez ikakve ironije u stvari i bio.

35 godina je od Titove smrti, tačno je onoliko koliko i on sam bio na vlasti, te je stoga opravdano pogledati rezultate — i njegove vlasti i onih koji su došli posle.

Setimo se da je Tito došao na vlast u zemlji koja je bila podeljena delovanjem sila Osovina na bar pet delova: Slovenija je bila pod neposrednom nemačkom upravom, nacistička NDH koja je pored Hrvatske kontrolisala i Bosnu i Srem, Bačka pripojena Mađarskoj, Crna Gora Italiji, Kosovo Albaniji pod okupacijom Italije, Makedonija i istočna Srbija Bugarskoj, a u Srbiji na vlasti Milan Nedić uz podršku Dimitrija Ljotića i Draže Mihajlovića, fašista i kolaboracionista. U vreme kada je Tito postao Premijer Jugoslavije, zemlja je ostala bez 15% stanovništva usled rata sa strancima i građanske klanice, devastirane ekonomije, bez ikakvih resursa, uklještena između rastućeg nepoverenja između blokova, uz povremene sukobe oko Zone A i B na zapadu i sa ostacima Crvene Armije na istoku, a sa ostacima četničke gerile u samoj zemlji i onima, a izgleda da ih je bilo dosta, koji su preživeli Bleiburg i otišli kao politički emigranti na Zapad. To je bilo okruženje u kome Tito, u to vreme vremešni čikica od svojih 53 godina, dolazi na vlast.

Kada bude otišao sa vlasti 04.05.1980, Tito će za sobom ostaviti celovitu, savremenu, međunarodno priznatu i poštovanu državu, sa 22 miliona stanovnika, koji žive u miru, bez ili sa minimalnim nacionalnim tenzijama, zaduženu za 22 milijarde dolara (1000 US$ po glavi stanovnika), koje je proizvela svoj sopstevni nadzvučni avion. Sa gradovima koji su desetostruko porasli, sa industrijom koja radi i ima tržišta na koja plasira svoje originalne proizvode, sa besplatnim u to vreme najsavremenije opremljenim i postavljenim globalno priznatim obrazovanjem do nivoa doktora nauka, sa besplatnim u to vreme najasvremenije opremljenim zdravstvom i sa stanogradnjom koja je godišnje useljavala po 10.000 porodica samo na Novom Beogradu — da ne spominjemo one silne brane po Africi i Iraku.

Šta imamo danas 35 godina nakon Titove smrti? Imamo sedam država nastalih iz Jugoslavije, imamo preko 250.000 mrtvih i ranjenih preko 2.000.000 raseljenih. Imamo devastirane ekonomije, sa minimalnom ili nikakvom proizvodnjom, razrušenim gradovima, sa zdravstvom u kome morate da participirate, sa obrazovanjem koje se plaća i koje ništa ne vredi, sa stanogradnjom koju nam kao omogućavaju Arapi sa 68% vlasništva nad novoizgrađenim objektima. I samo dug Srbije je danas preko 24.000.000.000 EUR, dok je procena da je cela ex YU zadužena za preko 100.000.000.000 US$.

Drugim rečima, ovi što su došli posle Tita, počevši od Lazara Koliševskog, prvog Predsednika Predsedništva SFRJ posle Titove smrti, a završivši sa Aleksandrom Vučićem, Kolindom Grabar Kitarović, Bakirom Izetbegovićem, Hašimom Taquijem, Ivicom Dačićem Titu nisu ni do članaka. Oni niti znaju niti pak hoće da nauče bilo šta od onoga što je Tito radio, kako se postavljao, o čemu je razmišljao i koliko je hrabrosti uložio u to da bi od jedne devastirane i uništene zemlje, uz sve naše slabosti — koje nisu male, nismo mi Nemci iako smo ih dva puta na čist bezobrazluk pobedili, napravio da se u najlepšoj zemlji na svetu živi životom dostojnim čoveka. Oni sa svoje strane i samo iz sopstevnih interesa dolaska na vlast će tim istim Nemcima ili nekim drugim strancima činiti ustupke koji se svuda u svetu graniče sa veleizdajom.

Povikaće mnogi sad na mene da tad nisi smeo da zucneš, da bi zbog ovoga što ja radim odavno zaglavio bajbok da je OZNA bila sve i svja. Pa kao da je sada drugačije? Mene neće strpati u bajbok, ali ne mislim da bi mi sva ova moja, vrlo benigna i lična, napisanija bila preporuka za zaposlenje u pojedinim privatnim, ne državnim, firmama. Naprotiv. Sa druge strane, medije možda ne kontroliše Partija, ali ih kontroliše tržište, pa stoga i dobijamo Parove, Velike Bratove i Farme, umesto Opstanka, TV drame ponedeljkom i Petka u 22. Mediji, umesto svoje pozitivno-prosvetiteljske uloge koju su delom igrali u vreme Maršala Tita, sada imaju ulogu samo stvaranja profita svojim gazdama. A u borbi za profit je sve dozvoljeno (vidi slučaj Saša Janković, ombudsman). Ne mogu da zamislim da u ovom komercijalno orjentisanom mužičko — estradnom svetu pojavi neko kao Marko Brecelj sa Buldožerom. Taj vid slobode se u današnje vreme strogo kažnjava teškom anonimnošću.

Trideset pet godina posle Tita i trideset pet godina politike koja nije Titova pokazalo je da za prostor zapadnog Balkana jedino rešenje za razvoj sakriveno u zajedništvu — zajedništvu na ravnopravnim osnovama, uz poštovanje specifičnosti i uz ipak jak identiteski element. Ideja jugoslovenstva koja je krvavo komirana u ratovima 90-ih će ipak kao istorijska nužnost, uz neke druge lidere, probuditi. Kulturni prostor, koliko god da su se nacionalisti i vlastodržci 90-ih i 2000-ih trudili je opstao. Naš jezik, kojim govorimo uz neznatne razlike se razume od Sutle do Južne Morave i od Đerdapa pa do Jadrana. Muzika, bilo folk, pop, alternativa i sl se i dalje krsti kao domaća makar dolazila iz Zagreba, Rijeke, Sarajeva ili Podgorice. Filmovi, koji ima sve manje, se ipak ne titluju. Ekipe se ipak tu i tamo drže — Srbi nahrupljuju ka Istri i otocima, dok Hrvati sve češće dolaze u Guču i naravno na Exit. Slovenaca ima svuda — bilo bi i Bosanaca da žive makar kao 20% u Titino vreme. Ima šanse, ali bez ovih.

Kad sam bio mali i kad nas umalo 1981 nije poplavila Sava pitao sam se šta bi Tito uradio da je živ i bio siguran u to da ne bi dozvolio poplavu. Slično pitanje i pred ovim novim poplavama, što vodenim, što ratnim, što kriznim, mi dolazi na pamet, jer sam siguran da bi znao šta da radi. Kao što bi to znao svako ko ume da misli svojom glavom i dovoljno je častan da to svoje mišljenje upotrebi u korist zemlje u kojoj živi a ne protiv nje.

Živeo drug Tito! Smrt fašizmu — sloboda narodu!

A single golf clap? Or a long standing ovation?

By clapping more or less, you can signal to us which stories really stand out.