Kosovo.

Jednom sam bio na Kosovu. Sa roditeljima i tetkom. Davno, 1984. Nekog popodneva, tokom leta. Ne znam kog dana. Samo smo prošli putem od Skopja do Novog Pazara. Kolima. Vraćali smo se iz Grčke i išli na Kopaonik. Iz nekog razloga je pokojni ćale smatrao da je put preko Kosova kraći. Mislim da smo se zaustavili na nekoj ININIOJ pumpi da napunimo benzin i piškimo. To je bilo to.

Kosovo je, uprkos tome što na njemu nit sam živeo, niti je bilo ko iz moje porodice ikada tamo boravio, niti su mi preci imali veze sa Kosovom, postalo odrednica mog odrastanja i sadašnjeg života a ima pretenziju da utiče i na život moje dece, što moram da priznam da mi se ne dopada: tek oni sa tim nemaju veze.

Krizu na Kosovu pamtim maltene od kad i Titovu sahranu. “Kosovo republika”, “kontra-revolucija”, “iredentisti”, “iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova”, pranje ruku deterdžentom za sudove što sam prvi put video da je uradila jedna mlada glumica iz Prištine kod nas u kuhinji… Očigledno je da su Titov autoritet i umeće usklađivanja suprotstavljenih interesa bili ključni za to da Kosovo ne određuje sudbine nas koji tamo nikada živeli nismo.

Slučaj “Martinović”, famozni zidovi kojima su ograđene kuće Albanaca na Kosovu, prezir prema Vlasiju kao Titovom omladincu, bile su teme vračarskih slava i porodičnih skupova intelektualaca, tako precizno, doduše lično pa samim tim nekritički, prikazanim u “Drugoj strani svega” Mile Turajlić. Sve to prethodi Miloševićevom “Niko ne sme da vas bije”, 8. sednici CK SKS, 17. sednici CK SKJ… “Reakcija” je ipak isravnije imenovanje tzv “građanskog Beograda” koji je od vajkada imao “smatranja” glede Kosova.

Jalovi pokušaji opravdavanja svoje nacionalističke politike koju Mira Marković sprovodi preko Večernjih novosti, pravdajući enormne žrtve isključivo međunarodnim faktorom, su toliko daleko od kritičkog, da ne kažemo samokritičkog, da su u stvari i nerelavantni i lažni. “Da nije bilo neokolinijalista Srbi i Albanci bi se dogovorili i i dalje bili zajedno”. Pa da nije bilo njenog muža koji je jureći jeftine političke poene preuzeo reakcionarna “smatranja”, Srbi i Albanci se možda ne bi voleli, ali se ne bi poubijali oko teritorije — koristili bi je i jedni i drugi.

U svom tekstu u NINu, koji mi je i bio motivacija za ovo “smatranje”, Filip Balunović postavlja pitanje o poziciji levice u kosovskoj diskusiji. Odmah da se razumemo, pozicija Mire Marković, koliko god bila naizgled privlačna, uopšte nije pozicija levice. Prihvatanjem reakcionarnih “smatranja” SKS se, pod vođstvom Miloševića a u sadejstvu sa MM, odrekao nasleđa Dimitrija Tucovića, u vidu “Srbije i Arbanije”. Kasnija poltička ubistva, režim aparthejda prema većisnkom stanvništu pokrajine, zatiranje familija po dreničkom kraju, pa proterivanje stotina hiljada ljudi uz oduzimanje dokumenata za identifikaciju su samo logična posledica preuzimanja rasističkih “smatranja” reakcije.

Slažem se sa Filipom u proceni da kosovsko pitanje može da bude to oko koga će se levica razvijati, odnosno pre svega definisati. Jedino levica baštini Dimitrija Tucovića i samo i isključivo zahvaljujući toj baštini može da nađe rešenje ovog čvora. Desnica oličena u Vučiću i Tačiju to rešenje ne traži, već ispunjava formu koju joj nameće EU.

Ne slažem se sa ocenom da je levica od Kosovskog pitanja bežala. “Antiratna kampanja” koja je pre 20 godina sa parolom “Neću pušku hoću posao” ispisanim crvenom bojom na belom i crnom letku, doprla do bezmalo milion ljudi u Srbiji, bila je levi odgovor na u tom trenutku aktuelan problem eskalacije nasilja na Kosovu. U vreme dok je Milošević skupljao rezerviste MUPa, a Tači predvodio OVK, Antiratna kampanja je delila letke i pozivala na mir, jer je mir osnovni odgovor levice na međunacionalne probleme. Setimo se samo gorepomentug Dimitrija i toga da je Srpska socijaldemokratska partija bila protiv ratnih kredita, 1914 kada je izbio I svetski rat i dovedimo ta dva u direktnu vezu. Na žalost, pokušaj da se kampanja realizuje na Kosovu, da dopre do Albanaca, uprkos našoj želji nije uspela: objava pripremljenih plaćenih oglasa na Albanskom u Koha Ditore i Zeri-ju nikada nije uspela — bilo je to suviše opasno za vlasnike tih medija. Barem su nama tako rekli.

Procesi koje je inicirala Socijalistička internacionala mladih, pre tih istih 20 godina, u vidu dijaloga nazvanog prvo Balkanski pa onda i Kosovski okrugli sto na žalost nisu doveli do pronalska adekvatnog partnera sa Kosova — Socijademokratska partija Kosova Kaćuše Jašari bila je suviše mala i pre OVK cunamija 1998–99. Mnogo je uspešniji u formiranju i održavanju dijaloga bio Pax Christi, baveći se time od 1995–98. Na žalost, do samog kraja tog priocesa je bio slabo prihvaćen od strane main stream srpskih opcija tipa SPO ili DS.

Albina sam upoznao kroz Pax Christi proces, ali za njega sam znao još od ranije, kada je ekipa Studentske unije Srbije išla u posetu Nezavisnoj uniji Albanskih studenata, čiji je Albin bio portparol. Ekipa koja je išla tada u Prištinu opisivala ga je kao najpredusretljivijeg, govorio tečno srpski, bio vrlo otvoren. Kada sam ga upoznao šest meseci kasnije na Pax christi-ju u Belgiji, nisam stekao takav utisak. Jeste delovao savremeno, imao je, čini mi se, i dredove, ali nije govorio, niti se družio. Bio je vrlo zatvroren. Mnogo smo se više družili sa Dritonom, o kome sada ne znam ni da li je živ, a koji je takođe bio u NUASu, doduše ne toliko eksponiran.

Par nedelja nakon tog puta u Belgiju, Driton nas je posetio u ARKovom podrumu na Vračaru. Došao je u Beograd po neku vizu i doneo vesti kako je ekipa se ekipa NUASa približila Demaćiju i da je neki deo njih već preko njega u OVK. A u to vreme mi delimo letke protiv tog istog rata…

Posle je Milošević uhapsio Albina i držao ga u zatvoru sve dokle ga Koštunica nije pustio. Vredi na ovom mestu reći da smo se jedino mi iz SDOa javno zalagali da se Albin pomiluje. Čak smo i peticiju skupljali, jasno je, bezuspešno.

Ne mislim da je Albin politički šizofren, jer da bih to mislio morao bih da znam šta je to levica na Kosovu, u kontekstu Kosova, a ne u kontekstu Srbije. Oliver Ivanović je to bio u kontekstu Srba sa Kosova: neko ko, uprkos tome što je bio sekretar Ministarstva se nije odselio sa Kosova; neko ko je govorio Albanski, što bi trebalo da bude sine qua non za svakog državnog službenika Srbije koji hoće da se bavi Kosovom; neko, ko je zbog svojih stavova i svog javnog delovanja, mučki ubijen ispred kancelarije svoje partije. Međutim on to nije bio u kontekstu Kosova. Možemo li uopšte da zamislimo partiju na Kosovu koja će okupljati i Albance i Srbe, jer, za početak, i jedni i drugi žive na Kosovu?

U okviru poltičkih procesa u Srbiji od 8.sednice na ovamo, ni u Srbiji nije postojala ni jedna partija koja je okupljala i Srbe i relevantan broj Albanaca sa Kosova: SPS je imao svoje “lojalne” koji su bili odbačeni od većine kao kolaboracionisti, SPO je imao neke Gorance, DS je slao Čedu Jovanovića da bude koordinator, DSS jednog od profesora Medicinskog fakulteta sa gore spomenutih vračarskih slava. Niti je bilo koja od tih partija pokušala ozbiljno da napravi neki dogovor sa relevantnim predstavnicima sa Kosova. Milan Panić, onaj smešni čovek koji je vikao “So!” i pritome opelješio Galeniku je išao kod Rugove, ali bezuspešno.

Pitanje statusa Kosova, stolice u UN, obavezujućeg sporazuma sa Kosovom kao integralnim delom poglavlja 35 pristupnih pregovora Srbije sa EU, šta god ko mislio, jeste centralno političko pitanje u Srbiji i oko njega svi imaju i pravo i obavezu da imaju “smatranje”, pa makar na Kosovu proveli i samo jedno popopodne pre 34 godine kao npr ja. I svako od nas ima pravo da taj svoj stav iskaže, bez obzira na politička uverenja, znanja, opredeljenja. Drugim rečima, imamo pravo da o tome odlučujemo i da se pitamo, a jedini demokratski način takvog izjašnjavanja jeste referendum.

Pre 20 godina Milošević je pitao građanke i građane Srbije da li su za mešanje stranih faktora u rešavanje pitanja Kosova i dobio odgovor “NE”. Iz kasnijih brojnih dolazaka Ričarda Holbruka, konferencije u Rambujeu, pregovora sa Viktorom Černomirdinom i Martijem Ahtisarijem videli smo da to baš za njega nije bilo mnogo obavezujuće. Na kraju je i završio kako je završio.

Srpska opozicija, kasnije vlast DOSa je takođe pregovarala o Kosovu, ne obazurići se na građane. Donela je Ustav u koji je ubacila čuvenu Preambulu tako što nije ispoštovala ni minimalnu proceduru promene Ustava po prethodnom Ustavu — uz sve dvodnevne marifetluke nije izašlo 50% građana Srbije po Ustavu iz 1990 — na Kosovu su samo izašli Srbi a u Srbiji nije bilo dovoljno ljudi tako da ukupno bude više od 50%. I to im se kasnije olupalo o glavu , ali i nama zajedno sa njima.

Zahtev levice u Srbiji po pitanju Kosova bi morao stoga da je za rešenje statusa neophodno izjašnjavanje građanki i građana na referendumu. Na referendumu koji bi morao da bude organizovan po najvišim demokratskim standardima. Uz učešće svih zainteresovanih u debati. Ne trgovačko — marketinško navlačenje toliko karakteristično za političke procese u Srbiji, već dijalog. Uz kontrolu na svim biračkim mestima svih zainteresovanih.

Dogovor Vučić — Tači, nije rešenje kosovskog čvora. Vidimo da dogovor Dačić — Tači (uz vrlo jasan Vučićev amin), poznat kao Briselski sporazum, ne daje rešenje. Ne samo zbog Zajednice opština, šta god ona bila i zašto god ona bila potrebna, već zbog energetike. Rešenje problema jeste u sporazumu Albanaca i Srba oko Kosova, a da bi taj sporazum imao smisla potrebno je da se što više i Albanaca i Srba slože oko toga. Put kojim je krenuo dijalog posle pobede Vučića i Tačija na predsedničkim izborima 2017, a koji zagovara predsednički dogovor nije dobar. On ostavlja dvojicu ljudi između ostalih u poziciji da mir uslovljavljavaju svojim funkcijama. Prečesto smo to viđali u prošlosti a to svakako nije politika sa kojom levica treba ni da se složi, jer bi se time složila sa time da je većina nerazumna i da ne ume da shvati svet oko sebe već to mora da outsource-uje i predaje u nadležnost autokratama poput gorespomenute dvojice.

Širenje dijaloga o Kosovu, učešće svih ili velike većine aktera političkog život Srbije i Kosova je ono što bi predstavljalo alternativu nametnutom dogovoru Vučić — Tači. Traganje za rešenjem uz čvrsto odricanje od bilo kakvog nasilnog rešenja, uz jasne dinamike pronalaska dogovora, jeste put koji garantuje sporazum oko Kosova uz prateći referendum koji taj proces potvrđuje na najširoj mogućoj platformi.

Izlazak iz kosovskog spora će značiti stabilizaciju stanja samo u slučaju da je taj izlazak široko prihvaćen od strane svih. U suprotnom to će biti zamrznuti konflikt koji čeka povoljan trenutak za odmrazavanje i rešavanje spora ratom i krvoprolićem a to nikako nije budućnost u koju bih voleo da uvalim svoju decu.