Brutal Protest: Neprolazna mitologija svakidašnjice

Prvi put sam čuo za Brutal Protest 2009. godine. Sjećam se crno-bijelog plakata A4 i toga da sam pomislio: „Bože, opet neki loši reperi.“ Ali kad sam čuo prvi put „Pojačaj radio“ stvar se promijenila iz osnova. Bilo mi je drago vidjeti da neko koga znam pravi tako dobru muziku. Od tada su postajali sve bolji i bolji, kako njihove pjesme tako i spotovi.

Brutal Protest pjeva o ljetnjim krstarenjima gradom kad život izgleda baš onako kako treba, ali i o muci da se ponekad preživi dan, o odbijanju da se napusti ovaj prostor, ali i o problemima zbog kojih ljudi upravo to rade, o travi, alkoholu, ženama, stvaranju i o mnogo čemu dobrom i ne tako dobrom.

Njihova najveća zasluga, rekao bih, jeste u tome što su uspjeli u nečemu što ni mnogo poznatijima nije pošlo za rukom. Stvorili su svojevrsnu mitologiju Banjaluke i Budžaka u njoj kao jednog mjesta gdje se kondenzuju svi motivi o kojima pjevaju, svakodnevicu dižu na jedan viši nivo tako da ulice kojima prolaziš čitav život počinješ gledati na drugi način, a pritom su iskreni u tom što rade i ljudi to prepoznaju. Zbog tog nije čudno vidjeti po gradu grafite sa njihovim stihovima, murale sa njihovim logom ili gomilu klinaca na njihovom nastupu u majicama Brutal Protesta i sa ogromnom zastavom.

Brutal Protest karakteriše fluidna forma kad je riječ o članovima benda. Tvrdo jezgro čine Željko Žilić Žila, Petar Runjaić Rope i Miloš Lučić Luča, ali odavno ne nastupaju samo u tom sastavu. Tu su uvijek i Sladan Marjanović Fejs, Danijel Karalić Deni, Zlatan Mirić Zlaja, Aleksandar Slavnić i Sanjin Mirić Sani. Energija i kreativnost svakog od njih doprinosi onoj magiji koju Brutal Protest stvara gdje god da se pojavi.

Našli smo se jedne nedjelje u Denijevoj kući na Mejdanu, gdje inače rade probe, u jednoj od onih starih banjalučkih prizemnica kakve iz grada svakog dana sve više i više nestaju da bi na njihovom mjestu stajale zgrade gdje kvadrat stana košta 1.600 KM po čijim graditeljima se ništa neće zvati.

Od vaših početaka prošlo je sedam godina. Kako se osjećate? Jeste li mislili da ćete postojati i nakon sedam i više godina?

Žila: Nismo nikad imali neke planove, kao, bićemo poznati za 10 godina. Stalno smo pravili pjesme i bilo nam je dobro dok smo to radili, a sada nam je isto tako dobro. Nikad nismo sanjali da budemo neke zvijezde i nismo pravili pjesme s ciljem da nas ova ili ona proslavi.

Pero: Ja sam htio da budem poznat i slavan sa brdom para i zlatnim kajlama, koje sam zaradio od muzike, ali to se nije desilo, pa sam se tako priklonio Žili i njegovom razmišljanju.

Zadnje što sam primijetio u gradu bio je grafit u Ulici kralja Alfonsa, pored Ekonomske škole „Ovdje svaki klinac“ što je jasna aluzija na vašu pjesmu. U Budžaku ispod mosta ima mural. Kako se osjećate kad vidite takva odavanja počasti?

Žila: Ne znam šta bih ti rekao. Kad vidiš da je neko nacrtao tvoj logo ili ispisao rime koje si ti smislio — bude nekako čudno. Naravno da se osjećam počastvovano. Ali ne znam kako se zahvaliti, kako ljudima pokazati da mi je drago zbog toga. Jako čudna stvar i jako dobra. Zbog takvih stvari i vrijedi raditi. Fejs je bio sa mnom kad su nam pokazali logo Kdžoa (projekat Željka Žilića i Sladana Marjanovića, može se preslušati na YouTubeu) tačno nisam znao kako se ponašati. Neko se potrudio oko toga, potrošio je 10 sati svoga vremena i sate i sate slušanja te muzike da bi uradio jedan takav grafit. Velika je to stvar.

Pero: Skoro sam bio na jednoj diplomskoj žurci i neko je pustio „Stara kola“. Kad sam se okrenuo vidio sam da sto ljudi pjeva pjesmu i zna stihove. Tačno me bilo nekako sramota, htio sam propasti u zemlju, toliko ljudi je bilo tu, htio sam samo da izađem napolje, da ispušim cigaru. Ali vidiš da ljudi prate tvoj rad i da sva ova naša priča ima smisla. Takvi trenuci ti daju snagu da nastaviš da radiš.

Žila: Takva vrsta povratnih informacija nas drži i gura dalje.

Pero: Kad smo bili na Akvani na Danima piva vidjeli smo gomilu klinaca iz Budžaka u majicama kratkih rukava Brutal Protesta. Samo jedan nije imao majicu već duks, a ljeto je, gori zemlja koliko je vruće. Napravili su veliku zastavu i istakli je.

Šta je najveće zadovoljstvo? Proba, svirka ili nova stvar?

Žila: Sve ima svoje. To je kao kad imaš djecu pa te neko pita šta više voliš. Ima svoju čar i to kad sjediš 20 sati u studiju i ne uradiš ništa. A kamoli kad uradiš nešto.

Deni: Meni je jedno od najljepših iskustava sa bendom sjesti u kombi i zapaliti negdje, pa gdje god to bilo, makar samo do Prijedora. Baš smo prošlo ljeto išli u Mostar na Summer fest. Mnogo raspoloženih ljudi, dobra bina, dobra organizacija, a bogu hvala, nismo ni mi bili zahtjevni, samo nam daj pive i to je to.

Pero: Posebno je zadovoljstvo kad radiš neku novu stvar, pa je ponoviš toliko puta da ti dosadi. Onda dođeš na probu, pa iznova probaš sve moguće varijante te pjesme, imaš osjećaj kao da je stvaraš ponovo. A onda, dođeš na svirku, izvedeš tu stvar koju si ponovio bog zna koliko puta i vidiš kako ljudi reaguju na nju, kako se stvara jedna potpuno nova energija, to je neopisivo. Jednostavno, jedno drugo veže.

Koliki ste perfekcionisti kad se radi o dotjerivanju pjesama od početne ideje pa do kraja?

Žila: Ima pjesama koje su odlično prošle kod publike, a koje smo uradili za jedan dan i ništa kasnije nismo dotjerivali kao na primjer „Pinja kolada“ i „Pojačaj radio“ i još neke pjesme koje su najbolje prošle kod publike. A opet, s druge strane, na nekim pjesmama smo znali raditi i po mjesec dana. Nekad samo na nekim detaljima u pjesmama radimo po 9–10 sati, spavaš u studiju, pa onda opet iznova.

Pero: „Pinja kolada“ je nastala za dva sata. Došli smo u studijo, imao sam neki bit, ubacili smo par stvari, snimili, ostavili to tako. Idući dan smo to pročistili i to je bilo to. I nikad je više nismo ni sređivali.

Zlaja: Nekad me Žila samo nazove i kaže: „Trebaš mi da odsviraš samo jednu liniju. Imamo hit!“ I ja onda dođem, odsviram šta traži i na kraju shvatim da čovjek zaista ima dobru ideju i da to super zvuči.

Žila: Ali to šta ja njemu radim zaista predstavlja ponižavanje Zlaje kao muzičara i profesora klavira. Zovnem ga i kažem mu da odsvira to i to. I on počne da svira. Pa ja onda kažem: „Ne tako komplikovano, pojednostavi! Ne sa deset prstiju!“ Na kraju natjeram čovjeka da svira samo jednom rukom. On kad krene svirao bi i nogama.

Pero: Nekad po tri mjeseca ne napišem ni riječi, a nekad za pola sata napišem i tri teksta. To je obično kad treba da učim.

Koliko ima pjesama koje ste snimili, ali niste objavili?

Pero: U studiju imamo sigurno dva hard-diska puna pjesama koje smo snimili, ali iz ovog ili onog razloga nismo bili zadovoljni njima. Sad, kad bismo pokušali da ih prebrojimo, bilo bi tu sigurno preko 120 pjesama. Od tog smo objavili možda njih 30–40. Snimimo tako pjesmu i nekome od nas se ne svidi tako da je ostavimo sa strane i ne radimo više na njoj. A desi se da neko dođe u studio, čuje tu pjesmu i oduševi se njom, a mi već odustali od nje.

Žila: Nekada snimimo pjesmu i nekome od članova se ne svidi, a često i kaže tačan razlog zbog čega mu se ne sviđa. Onda se taj razlog uvrti i svima ostalima u glavu pa samo to i vide i zbog tog često takve pjesme ostanu u studiju i nikad ne izađu u javnost јеr izgubimo živce i volju za mijenjanjem pjesme već prijeđemo na neke nove.

Imate li neke alfa-slušaoce kojima puštate stvari tek izašle iz studija?

Žila: Prije smo se mnogo više družili u studiju i dolazilo je naše društvo da sluša to što radimo, cugali smo u studiju maltene svako drugo veče, tako da su nam oni bili pokazatelj da li smo uspjeli u naumu.

Pero: Nikad ne snimiš pjesmu pa je odmah potom puštaš u etar već uvijek imaš neki krug ljudi kojima je prvo pustiš da čuješ komentare. Imamo ljudi koji ne samo da nisu iz svijeta hip-hopa već nisu uopšte iz svijeta muzike. Ali oni su često najbolji pokazatelj da li si napravio dobru stvar.

Žila: Da, to su ljudi koji će ti iskreno reći da li si na dobrom tragu. Nekada ljudi koji slušaju hip-hop mogu da ti kažu da je neka pjesma dobra, jer im se sviđa taj fazon sam po sebi, ali to možda neće biti dovoljno.

Kad ste prvi put došli u dodir s ovom vrstom muzike i kad ste shvatili da baš tako hoćete da se izražavate?

Zlaja: Žila je donosio CD-ove u društvo i kad on donese 2Paca svi smo slušali 2Paca. Onda donese Dr Drea pa svi slušamo Drea. Isto tako se sjećam da je Žila bio jedan od prvih koji je imao kompjuter u naselju i prvi je poskidao neke programe. Tada je na Bel televiziji bila emisija Sanatorijum, koju je vodio Dr Skendi…

…jao, pa još se neko sjeća te emisije! I ja sam je gledao!

Zlaja: Sjećamo se, kako da ne! Pa to je tada bio jedini način da naučiš nešto novo, nije bilo tutorijala ili bar mi nismo imali interneta. Tad bi on napravio nešto, pa smo onda svi skidali programe i počinjali da pravimo svoju muziku.

Pero: Tačno se sjećam svog prvog CD-a koji sam kupio u petom osnovne. Moji su kupili neku liniju i stavili je u dnevni boravak, a ja sam kupio neki 2Pacov „The best of“ album. I sjećam se ko danas da je bilo, ide prva stvar „Changes“. I to je bilo to, taj trenutak me je oblikovao. I dan-danas kad čujem tu stvar sjetim se tog septembra, sjetim se svega. Bilo je to negdje 1998, mozda i ranije.

Onda kreneš istraživati dalje. Još uvijek nema interneta rasprostranjenog kao danas, a pošto živimo u Bosni nemaš ni nekih specijalizovanih časopisa. Vidiš da je 2Pac snimio pjesmu sa Snoop Doggom. Onda kupiš album Snoop Dogga pa gledaš s kim je on snimao. I tako dalje. Nije bilo drugog načina.

I kad ste osjetili da je došao trenutak da okupite bend koji će da nastupa sa živim instrumentima? I zašto?

Zlaja: Žila i Pero su dugo htjeli da ostanu dosljedni klasičnom načinu nastupa, da imaš matricu i da ideš preko toga. Ne samo da nisu htjeli da liče na Elemental, već nisu htjeli da liče ni na Dječake i slične bendove. Htjeli su da izbjegnu bilo kakvu vrstu komercijalnog glamura, ako tako mogu da kažem.

Deni: Mislim da je prvi momenat u kojem smo shvatili da tako treba da nastupamo bio nastup u Aquani, svirali su Grasshoppersi, a onda su njih trojica, koji su činili tadašnji Brutal Protest, uletjeli i zajedno smo nastupali na bini.

Žila: Da, mi smo to veče nastupali sa matricom, a oni su nas zovnuli da im se pridružimo na bini. Kasnije se pojavio i snimak tog nastupa i kad smo ga preslušali shvatili smo da zvuči bolesno dobro. Nakon tog je došla svirka u Jazzlooku na promociji našeg drugog albuma. Ljudi su poludjeli, rekli su nam: „Ono prije i ovo sada, što se tiče uživo nastupa, pa to je nebo i zemlja.“ Jednostavno, svi smo shvatili da je bolje da nastupamo kao bend sa živim instrumentima. Ali ja i dalje volim da ljude koji dođu na svirku nagradim nekim novim momentima u odnosu na studijski snimak. Jeste to ista muzika, ista melodija, isto sve, ali opet — nije isto. Puniji je zvuk, ima više instrumenata i sve zajedno puno bolje zvuči. Ne želimo da neko dođe na naš nastup i da zvučimo isto kao kad nas čovjek sluša kod kuće.

Šta mislite zbog čega vas ljudi vole i cijene? Je li to zbog dobrih snimaka, zbog neposrednih tekstova, zbog dobrih spotova?

Fejs: Sve u jednom. Po meni, ljudi vole pjesme jer su jednostavne, a imaju neki catchy momenat. Skoro sve pjesme imaju nešto prepoznatljivo, a pored toga su jako iskrene. Niko od nas se ne pojavljuje u spotu sa nekim kurvama i bijesnim autima. Kakvi smo u spotovima takvi smo i kod kuće.

Zlaja: Neki reperi prave spotove koji u stvari predstavljaju to kako bi oni htjeli da žive. A naši spotovi su zaprave to kako reperi zaista žive.

Pero: Mi dosta pažnje obraćamo na sam refren, a da opet nije komercijalno već u našem fazonu.

Žila: I počeli smo da izbjegavamo predugačke tekstove. To nekad zna da obori pjesmu. U početku smo imali versove i po 24 linije. Minut i po slušaš kako neko nabraja, nabraja, nabraja…

Fejs: Bila nam je uvreda da ne završimo priču. Ako nisam završio priču moram bubnuti 24 linije i tačka.

Pa kad je onda došla ta promjena da ste shvatili da morate nešto skraćivati?

Fejs: Jednog dana smo shvatili da i mi svoje versove možemo uklopiti u jednu priču.

Žila: Čovjek to shvati tek kad sluša onog pored sebe. Na primjer, ja kad izvodim svoj dio pazim da sve dobro kažem, da ne pogriješim nešto, pa i izgubim tu svijest o cjelini, ali onda mi Pero kaže da već na pola tog mog dijela pažnja krene da opada. Čovjek jednostavno ne može da primi toliko informacija od jedne osobe. Daleko od toga da sad imamo neka ograničenja koliko ćemo pisati, nije tako uopšte, uvijek ispoštujemo jedni druge kad hoćemo nešto da kažemo. ali pazimo na to da možemo održati pažnju.

Koliko se korigujete kad je riječ o stihovima koje ste već jednom napisali?

Fejs: To se najbolje vidi na snimanjima. Nekad moraš iskoristiti mekše slovo, drugu rimu, riječ koja ne iskače iz konteksta.

Za dobar prijem vaših pjesama dobrim dijelom zaslužan je kvalitet video-spotova. Koliko vam je trebalo da dođete do tog nivoa?

Žila: Moj prvi spot „Izbori se za poziciju“ je uradio Dragan Tubak, drug iz razreda. Drugi spot je radio Pero i on me je naučio kako da montiram. Onda sam počeo više da se zanimam za montažu. Uvijek me je zanimao dizajn, kasnije sam upisao i Fakultet za grafički dizajn. Bilo je tu profesora koji su zaslužni za to što sam naučio dobro raditi u nekim programima kao što je Photoshop ili Illustrator. Nakon tog sam se zaposlio na Alternativnoj televiziji. Počeo sam malo učiti od kamermana, gledao kako se snima, krao znanje i, jebiga, tako se nekako spojilo sve to. Muzika i dizajn su bliski na određen način tako da mi to nije bilo neprirodno.

Na komentarima na YouTubeu vidi se mnogo pozdrava sa svih strana svijeta. Odakle vam se sve javljaju ljudi?

Pero: Najviše iz regiona, Srbija, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora… Jednom su se javili i ovi iz Čikaga moji, znaš ti dobro koji. Rekli su da je sve to u redu, ali da bi dobro došla još poneka patriotska nota. Jebiga, to je danas popularno. Moram reći da mi se ne sviđaju nacionalistički tonovi u savremenoj muzici. Ipak je to muzika, ne predizborni miting, a ljudi ubacuju svašta i to mi je kvarenje muzike. Ovo je Balkan, bure baruta, to je prolazilo devedesetih, svašta se desilo, a sad to opet postaje sve popularnije. Meni to nije hip-hop.

Fejs: Ali takvim ljudima izgleda da nije ni cilj da nastupaju van svoje bare.

Pero: Zanimljivo je kad odeš na nastup nekih novih repera iz regiona pa uporediš šta vidiš. Reperi iz Srbije su svi u fazonu: trenerka, makserice, svi su ludi za nekim kriminalom, dizel i devedesete. Turbo rep. Ovi iz Hrvatske ili iz BiH su više u klasičnom hip-hop fazonu: hudi, široke hlače…

Žila: Takvi su većinom beogradski reperi, a ostatak Srbije njih kopira. Kriminalci i mafijaši, kao, voze dobre aute i puni su para…

Zlaja: Skoro me pita jedan mali kad je čuo da sviram u Brutal Protestu: „Šta radi Žila?“ Pa, rekoh, Žila je završio Fakultet za grafički dizajn. Pita on: „Šta radi Pero?“ Pero, kažem, sad treba da završi stomatologiju, još malo pa doktor. „A Luča?“ Luča je učitelj, kažem ja. On je bio zbunjen, ništa mu nije bilo jasno, gdje je tu dosije, policija, kriminal?!

Žila: Moram napomenuti, da ne dođe do zabune, niko od nas nije ni iz kakve bogate porodice, kao što neki ljudi misle. Mi smo jednostavno bili uporni s tom pričom koju smo gurali i uz podršku prijatelja, porodice, dobrih ljudi uspjeli smo pozavršavati fakultete i vidjeti malo kako svijet funkcioniše. I ja sam radio u firmi za platu od 300 KM, pa sam vidio da mi se ne isplati zarađivati toliko, a trošiti 290 KM na prevoz, hranu i slično i fino dam otkaz i počnem raditi preko interneta.

Pričaš nam o Crew 55, firmi u kojoj radiš, a koju si osnovao sa svojim društvom?

Žila: Da, to je to. Prvi mjesec sam zaradio 10 dolara i to sam podijelio na pet dijelova, jer nas je petoro u toj priči, cura moja i par kolega sa ATV-a koji su takođe dali otkaz. Prijavili smo se na jedan sajt, počeli kačiti svoje radove, a posao je s vremenom došao. Radimo After effects, prelome časopisa, vizit-karte, plakate, mnogo šta drugo. Shvatili smo da možemo tako zaraditi nekakvu platu i to radimo i dan-danas.

Kad smo već kod toga ko šta radi, ti, Zlaja, predaješ klavir u muzičkoj školi.

Zlaja: Pa da, radim kao nastavnik klavira, a i dirigent sam tamburaškog orkestra. I pored toga svirao sam u Post Scriptumu, Grasshoppersima i Brutal Protestu, a svi smo zapravo ista ekipa samo mijenjamo članove. Ali ne možeš sve stići pa sam od nečega morao odustati. Sad su mi ostali samo tamburaši i Brutal Protest. Sad bi neko rekao da je to sviranje u bendovima nešto kao hobi, ali kad vidim koliko vremena mi posvećujemo tome, onda hobi nije dovoljno jaka i tačna riječ. Kad smo spremali drugi album to je baš bio poduhvat za nas, ali sad već polako počinje da prelazi u rutinu, kao neka slagalica ili kao da kuću pravimo. Sad je tu i Fejs i njegove stvari, pa Kdžo i na kraju se to sve uklapa u jednu zaista posebnu priču. Ali ne vidim sebe u bendu kao nekog ko istupa sa svojim muzičkim obrazovanjem. Ima ljudi bez akademije i bez muzičkog obrazovanja uopšte koji imaju stotinu puta bolje ideje nego neko ko izađe sa akademije pa počne da teoretiše da li ovo treba ovako ili onako. Recimo, moj buraz je sad na akademiji ali je puno više naučio u kafani. Recimo, ja nešto odsviram na klaviru, a Deni mi kaže: „De, odsviraj to ovako.“ Ja to odsviram i zaista shvatim da to bolje zvuči nego što sam ja to zamislio, a ja to nekad i previše zakomplikujem. Nekad i ja potrefim pa nešto bude bolje, nekad se meni nešto sviđa, a drugima ne. Ima muzičara u Banjaluci, čim im nešto kažeš odmah dižu nos. A mi smo ovdje svi navikli da jedni drugima dajemo sugestije i to je ono što mi se sviđa u ovom bendu. Ja sam od akademije imao koristi što sam u par navrata ljudima mogao pomoći da brže savladaju neki aspekt sviranja. Sve što imam u životu to je muzika. Za sport sam duduk, o politici nemam pojma, ali muzika je ono što me drži u životu.

Pero: Meni se sve u životu vrti oko muzike i to ne samo oko hip-hopa. Ne razumijem neke ljude kojima muzika ne predstavlja ništa u životu. Ako pravim hranu — pustim muziku. Ako se seksam s curom — pustim neku muziku. Izlazim tamo gdje će mi odgovarati muzika. Družim se s ljudima koji su isto tako u svijetu muzike.

Sjećam se jednom, došao je jedan kolega i snimali smo muziku za neku reklamu. I sad, kad snimiš prvi put to ni na šta ne liči. Vokal nije očišćen, bit nije usklađen, pršti na sve strane. Čovjek kad je pogledao gdje radimo nije mogao da vjeruje. „Vi ovdje pravite stvari?“, sjećam se da je rekao. Naše pjesme tako zvuče zato što sjednemo i radimo, nema tu neke mudrosti. On nije mogao da vjeruje, nije bio zadovoljan snimkom, a ja sam mu rekao da dođe za pet dana. A za pet dana to što smo snimili je izgledalo sasvim drugačije. „Pa vi zaista ovdje pravite vaše stvari!“, i dalje nije mogao da vjeruje. Jebiga, to je proces stvaranja. Kad praviš kuću prvo počneš da se praviš temelj, valjaš se po blatu, a na kraju staviš fasadu. Tako je i s muzikom.

Razgovarali: Boris Maksimović i Srđan Ivanković

Ukoliko vam se sviđa Talas možete ga naručiti ovdje. Znači nam svaka vaša narudžba.