Za Talas #8 piše Lazar Čovs
Gert Mak je holandski novinar i pisac istorijskih eseja, tzv. non-fiction, neizmišljene dokumentarne književnosti. On uglavnom dobije kamper, prevodioca i džeparac i pošalju ga iz Holandije na putešestvije sa kog treba da donese materijal. Negde između njegove novinarske žeđi za znanjem, toplim ljudskim narativima i pričanjem neispričanih priča, i izvesne širine i dubine znanjâ kojima raspolaže i koja ume da uprede u priču koju lako hroničarski tka pribavljenim informacijama, nastane proizvod koji stavi pred nas…
Na početku dela, sâm Mak upozorava da je most drugačiji od Istanbula onoliko koliko je Istanbul specifičniji od Turske. On proračunato uzima most za glavni motiv svog pripovedanja, pošto ga to oslobađa obavezne hronologije, ali i neposrednijeg davanja glasova drugim likovima, očito kako bi zadržao svoj nivo faktografije i izbegao da sklizne u fikciju ili istorijsku romansiranu pripovetku. Možda nam zato fali bolji prevod za „non-fiction” od kalkiranja, jer nismo skloni da pokušamo da opravdamo činjeničnost nečega za šta znamo da je romansirano, a svakako je sve fikcija.
Ono što čitamo slike su nečega što nikako nije moglo biti izmišljeno iz sobe u severnoevropskom gradu, već samo preneseno iz stvarnosti na belinu papira ili displeja. On pričama pojedinaca dočarava probleme i potrebe čitave jedne grupe ljudi, staleža, pa čak i društva i u tom smislu ovakva knjiga svakako je angažovana. Cipelama koje prelaze preko mosta koji spaja Evropu i Aziju, njihovim opisom, Mak nam istovremeno dočarava protok vremena i prostora. Čitajući kakva je sve noga u kom svojstvu preko njega marširala, koračala ili plesala, stičemo utiske o uticaju Bosfora, a kroz konkretne istoriografske priče i o njegovom značaju na tok istorije čitavog Starog kontinenta.
Njegovi kontrasti između pasusa ponekad su veoma socijalno oštri — začas pređe s kraljevića na prosjaka i izmesti se iz jednog miljea pripovedanja i tema koje su sagovorniku ili predmetu pripovedanja od interesa u drugi. Ali ipak on čini to na jedan primetno sterilan način. Barem za ljude koji svojim životima više mogu da se poistovete s nekim njegovim „likovima” nego što je on to uspeo.
Možda sam podlegao predubeđenju zasnovanom na stereotipima o hladnim Severnoevropljanima, ali ako je Andrić o ljudima čak i iz davne prošlosti Bosne pričao kao da im viri kroz prozor sobe, a Selimović kao da sedi s njima za stolom, onda Mak o Istanbulu piše kao da ga posmatra dvogledom iz nekog dosta čistog i lepo uređenog Airbnb stana na evropskoj strani Grada.
*****Rad našeg časopisa možete podržati kupovinom Talasa u knjižarama Kultura, ili putem internet prodavnice izdavačke kuće Imprimatur (LINK)*****
Na primer iz Pera (grčki: druga strana, prim. aut.), zapadnog dela grada, preciznije — Galate, četvrti koju su generacijama nastanjivale evropske diplomate i trgovci i koja je za mnoge, a naročito tradicionalno nastrojene istanbulske muslimane, bila jedino od Evrope što su mogli upoznati. S druge strane, za posetioce iz drugih evropskih država, to je svojevrsna enklava iz koje su mogli da Istanbul istovremeno vide i ne vide. Ako je Istanbul otvor na hidžabu kroz koji možemo videti lice Turske, onda je Pera nešto kao povez preko očiju onome koji bi pokušao da ga upozna. Međutim, godinama više ili manje spontane integracije, Pera od poveza preko očiju postaje prozorče, vizir za spoznaju evropske dimenzije Stambola, koja je postala sastavni deo njegovog identiteta.
Mak nam kroz priču sirotih milionera priča o ljudima za koje se ispostavi da je preživeti u Istanbulu na kraju ipak lako, ali da hranu i stan mnogi mogu da obezbede samo do sutra. Uvek do sutra. Kroz lična iskustva i sudbine ljudi koji su profesiju napravili od greha, živih i pravih likova kakve samo neposredno ljudsko iskustvo može da stvori, slušamo o naizglednoj kosmičkoj pravdi za koju su uskraćeni i nepravdi na koju su osuđeni rođenjem baš tada i baš tu.
Kroz sveprisutne milionske cifre starih valuta kojima ljudi kupuju sitnice ili život ili vreme, stičemo utisak otkupljivanja slobode, ili pre — iznajmljivanja slobode. Mnogi žele dalje u Evropu, neki od njih su i pokušali, a svi znaju nekoga ko nije uspeo.
Više puta čujemo toliko poznatu i blisku priču „Ma, ostao bih ja ovde samo kada bih mogao da napravim dve milijarde starih lira (oko dve hiljade evra)”, koja je obično negde između „lažnog sidra” i opravdanja pred porodicom. Takođe, sveprisutan je i motiv želje da se pomogne porodici i potenciranja da ljudi šta god da rade, rade to zbog drugih. Uz to, nekako prepoznamo premisu da je praroditeljski greh — glupost; glupost pred narednom generacijom i nesposobnost da se snađemo. Mnogi roditelji strepe od toga da ih deca ne mrze što se nisu bolje snašli i dali im bolje polazne osnove za život. A mnogi od njih su jednako tako strepeli da ispune očekivanja svojih roditelja da ih oni ne bi mrzeli. Između dve mržnje i ličnih istorija, prolazi život.
Mak dosta postojano, kroz kontrast večitosti mosta u večitom gradu, oslikava nestalne sudbine ljudi izgubljenih u vremenu i nevažnih za istoriju careva. Povremeno, novinarskom faktografskom preciznošću bude neprikosnoveno tačan, a čitava desetljeća, jednako novinarski, preleti površno ili dozvoli da u tačnosti ljude svede na goli broj.
Možda sam podlegao predubeđenju zasnovanom na stereotipima o hladnim Severnoevropljanima, ali ako je Andrić o ljudima čak i iz davne prošlosti Bosne pričao kao da im viri kroz prozor sobe, a Selimović kao da sedi sa njima za stolom, onda Mak o Istanbulu piše kao da ga posmatra dvogledom iz nekog dosta čistog i lepo uređenog Airbnb stana na evropskoj strani Grada.
Jedna od snažnijih slika koja se dočara kroz čitanje „Mosta” jeste i da ljudima u potrebi ne pomažu bogataši, već obični ljudi srednjeg staleža ili čak drugi siromasi koji kupujući stvari koje im nisu potrebne svoju milostinju serviraju dostojanstveno. Otrežnjujuća su i lična iskustva ljudi koji sami zaključe kako te zatvorenost u kuću i porodicu zatvara u položaj i stalež. Nedostatak socioloških „mekih veza” i izvanporodičnih poznanstava, ali i poznavanja jezika mogu čoveka koji živi u getu dodatno zatvoriti.
Ali grad može i otvoriti ljude, jer kako jedan od Gertovih sagovornika kaže — grad je „pojačao njegovu averziju prema kamenovanju i krvnoj osveti, on shvata da će mu deca zbog ženine nepismenosti dobiti ograničen odgoj i da oni još neće biti deca za 21. vek”. Nije to baš liberalizam, egalizam ili svest o jednakosti i pravima koja bismo očekivali u evropocentričnom kontekstu, ali upravo je i važno imati na umu da ono što mi primarno percipiramo Evropom nije sve što u njoj postoji. I Maku je to nekako promaklo. U pokušaju da ostane dosledan svojoj perspektivi objektivnosti, uspeo je da ne doživljava stvari autentično, već ih ponekad opisuje ništa drugačije nego što bi neki zoolog opisao životinju laiku ili nego što bi neki belgijski čuvar ljudskog zoološkog vrta napisao krajem prošlog veka.
Mak je sklon i smelim zaključcima i interpretacijama zbog kojih se mnogi evropski istoričari drže na distanci pred njegovim delima, kojima ne spore dobronamernost, ili čak veliki stepen egzaktnosti. Nekoliko pasusa posvećenih balkanskim ratovima jedino je mesto za koje sam ja prepoznao da ima činjeničnih grešaka, što uopšte ne mora da znači da ih drugde nema. Na primer, tvrdnja da je Grčka vojska tada osvojila Makedoniju prosto nije tačna. Ipak, pripovedanje ide iz perspektive Istanbula, za koji su značajnije izbeglice iz Soluna i Egejska Makedonija, od Vardarske Makedonije, pa se ovaj previd možda može zanemariti.
Kaže Mak i da su privatni životi njegovih sagovornika „skoro konstantno u stanju sumorne, mutne atmosfere, o čemu se malo šta čuje u putopisima i političkim analizama, a koje su posledice njihovih sopstvenih grešaka”, ali u čitavom Makovom prikazu oseti se povremeno upravo sumorno, mutno, pripovedanje dobrostojećeg privilegovanog belog odraslog muškarca. Čak i u poglavlju kada dosta progresivno govori o ekonomskim pravima žena u dominantno muslimanskim zajednicama, nekako Mak uspeva da mensplejnuje; teži objektivnosti i objektivitetu, ali iz svog patrijarhalnog miljea.
Iako postoji jedan „glavni” Most u delu, onaj koji spaja Galatu i Zlatni rog, odnosno Evropu i Aziju, ipak je kroz čitavu knjigu most prožimajući lajtmotiv, ne samo kao jedan i pojedin već i kao drugi, ini most; mostnost je prisutna u mnogim stvarima. Hroničarski ne pristupa mostovima, već pre mostovlju Istanbula i Evroazije.
Kroz knjigu nema epohalnih istoriografskih otkrića, u pitanju je dobro napisano, prilično tačno, istorijsko-popularno, dokumentarno svedočanstvo o jednom gradu. Mak filmografskim scenama iskusno pripoveda o naličju Istanbula.
On piše o istočnom kontekstu Prvog svetskog rata (toliko odsutnom iz naših udžbenika), o tome kako je Liga naroda zastupala homogenizaciju nacionalnih država i stoga popularizovala i legalizovala strukturirano izbeglištvo, pa čak i etnička čišćenja, kako od Mustafe Kemala Ataturka u Turskoj bukvalno i vreme teče drugačije (primenio novi kalendar), o zaverama i nacionalističkim, a zapravo verskim razbrajanjima, koja neodoljivo podsećaju na Balkan.
Putem hronike mostova, upoznajemo opšti prostorno-vremenski kontekst Evrope u istanbulskom ključu, pisan naučno-popularnim stilom.
Redovi koji se završavaju mrtvim starim istanbulskim mostom lako bi mogli biti poslednji redovi u knjizi. Ipak, opisivanjem novog lica među starim facama šibicara, dilera i trgovaca, Mak umešno opisuje svako isto i generičko, neznačajno različito, naličje mosta i grada i mostova i gradova. Umesto umirućeg mosta i književno-literarnog kraja, on knjigu završava sopstvenim reportažnim narativom, po kom je prepoznatljiv širom Evrope, a biće ga zanimljivo čitati i u američkom kontekstu u knjizi „Putovanje bez Džona: U potrazi za Amerikom”.
Tekst “Evropa van sebe” iz pera Nine Govedar objavljen je u Talasu #8.
*****Rad našeg časopisa možete podržati kupovinom Talasa u knjižarama Kultura, ili putem internet prodavnice izdavačke kuće Imprimatur (LINK)*****
