Za Talas #7 piše Srđan Orsić
Živim već tuce i kusur godina u gradu, a još uvek nisam pokupio onu „građansku“ frazu da za odlazak u mesto iz kojeg sam govorim da „idem na selo“. Još uvek, iako sve ređe odlazim tamo, govorim da idem kući. Ta kuća, taj moj „rodni kraj sveta“ iz naslova, nalazi se na manje od sto kilometara od mesta u kome sada živim, a kako su ovde granične table bolje raspoređene nego klinički centri, nalazi se i u drugoj državi.
Kada iz Novog Sada krenem kući preko Bačke Palanke i Iloka ili sasvim sremskom stranom, kući stižem kada u Borovu skrenem kod nekadašnje „Marakane“, a danas kod vrtića, i uđem u deo sela naseljen Srbima doseljenim sredinom prošlog veka iz Bosne koji se po bari koja se na njegovom kraju nalazi i deli ga od daljske Prekojam’ne naziva Savulja. Tamo, u Ozrenskoj ulici, na broju 59, još jedna je moja kuća, odnosno kuća mog djeda Nedeljka, ujaka Mladena i moje majke.
Moju ličnu intimnu geografiju omeđavaju jedan potok, jedna bara i jedna krivina — sve složene na desnoj obali moćnog i dobrodušnog zelenog Dunava, kojeg i u gradu u kome živim gledam kao najintimnijeg rođaka i zemljaka, jer sam pored njega rođen i odrastao, a i jer mi je pre samo par sati prošao ispred kuće i video šta moji u zavičaju rade.
A tamo, u mom zavičaju, u mom rodnom kraju sveta, kukuruzi su visoki bar kao Vlade Divac, zemlja je plodna, Dunav i širok i dubok, a narod, kao i svaki drugi narod, najiskrenije, svakakav.
***
Ja, kao posledica jednog na brzinu propalog braka dve krajnosti, te genetski spoj Slavonije, Srema i Bačke sa Ozrenom i Majevicom, odmalena sam nesvesno učen fašizmu malih razlika, ispotenciranom na tome što sam i jednu i drugu stranu uvek podsećao na postojanje prvih suseda, u kontaktima sa kojima su se opekli kao „majka o vruć peglajz“ (majka: baba ili prababa u Dalju i svud po ravnici; peglajz: starinska, neelektrična pegla).
Elem, svaki put kada ne bih bio primerno dete — a tako je, ruku na srce, uglavnom i bilo — nalazilo bi se objašnjenje u susednom selu: ako ne valjam u Dalju — dobar je Srđan, ali ne valja Bosanac u njemu, a ako ne valjam na Savulji, Srđo je opet „dijete za primjer“, ali — ne valja Daljac u njemu.
Sad sledi, kao intermeco, jedna poduža lingvistička digresija. Primetili ste, možda, da ja imam i djeda i pradedu, te da sam na jednom mestu dete, a na drugom dijete: upravo to je fašizam malih razlika u praksi. Naime, u mom zavičaju, na prostoru od 20 kilometara, dijalekti se smenjuju kao mušterije kod uspešne prostitutke: brzo i napreskokce. Baš na njihovim različitostima (dijalekata, a ne prostitutki i njihovih klijenata, da ne bude zabune — o jeziku, čini mi se, znam prilično, a za ovu drugu branšu sam, moram da priznam, duduk) i među pripadnicima jednog naroda, od najmanjeg nesklada stvara se ponekad i najveći problem.
*****Rad našeg časopisa možete podržati kupovinom Talasa u knjižarama Kultura, ili putem internet prodavnice izdavačke kuće Imprimatur (LINK)*****
U Dalju se, iako je Milutin Milanković u svojim zabeleškama rekao da se u selu priča „južnim narečjem“, govori jednom takvom nakrivo nasađenom ekavštinom da je to upravo i dokaz da se nekada tu zaista i pričalo ijekavski. Daljske dužine su tolike da je jasno da smo u svakom našem dugačkom „e“ nekada imali „ije“ ili „je“, onako kako se to govori u selu koje nam je susedno i koje se i zove, jedino među ostalim starosedelačkim ekavskim zapadnosremskim, istočnoslavonskim i baranjskim selima, ijekavski: Bijelo Brdo.
Naime, u oba ova sela, od kada smo sa Čarnojevićem došli sa Metohije i iz Hercegovine, živi isti, sad već pet vekova prisutni, starosedelačaki srpski narod, sa primesama naknadno pristiglih, koji su se uvek brzo prilagođavali važećim jezičkim zakonima koji glase: u Bijelom Brdu sve je „ije i „je“, u Dalju sve je „e“, i to do krajnosti koje su živ pajtonovski materijal i sa izuzecima koji, kao i svi izuzeci, samo potvrđuju pravilo.
Ja, kao posledica jednog na brzinu propalog braka dve krajnosti, te genetski spoj Slavonije, Srema i Bačke sa Ozrenom i Majevicom, odmalena sam nesvesno učen fašizmu malih razlika.
Sećam se kada smo, na putu ka Vukovaru, u doba pohađanja srednje škole, delili autobus sa Belobr’cima, kako ih mi zovemo, i kada se jedan od njih obratio Daljcu koji je sedeo ispred njega rečima: „Dječko, dječko, jel bi se mogô mal’ pomjer’ti, zapala mi svijeska za tvoje sjedalo“ Dalj, opet, ima ekavske bisere prvog reda, počevši od onih normalnih kao što su Osek — što je gradu i bilo zvanično ime — za Osijek ili Reka za Rijeku. Po istom obrascu stari Daljci-Prekojamci gradove zovu i Beljina i Predor, a postoje i države Vetnam i, kako smo naučili dok je tu bio Umprofor, Sera Leone. Međutim, u Dalju te sunce „grije“, nekuda dolaziš kasnije ili „prije“, čovek se nečemu „smije“, ali od zelenih bresaka, na primer, dobijaš „prolev“.
Dodajmo svemu ovome da je u surduku ka Dunavu, desno od puta ka Belom Brdu, lokalno šokačko selo Aljamaš, čiji su autohtoni stanovnici pričali pravom šokačkom ikavicom, a da je iznad Dalja naselje Dalj Planina sa srpskim pravoslavnim manastirom Uspenija Presvete Bogorodice. Oko njega žive naši Mađari koji međusobno govore svoju verziju devenaestovekovnog mađarskog jezika, a od kojih starije generacije samo natucaju srpski, sa svim onim greškama standardnim za Mađare iz viceva ili za onu nesrećnicu koju je Čola sreo kako na starom drumu ka Ilidži traži put za Mostar, pa je sasvim opravdano upitao „Živa bila, otkud ovde?“
Elem, narod koji se ne razume — ili, još gore, koji se namerno pravi da se ne razume — osuđen je da zauvek živi jedan pored drugog, a ne zajedno. To je sudbina sa kojom se ne bi menjale ni nesrećna Pepeljuga i zlosrećna Snežana, sužanj onih sedam patuljaka, zdravorazumski rezonujući i u najgorim momentima svojih bajki, dok čekaju da ožive ili dok kuvaju i peru za zlu maćehu ili sedam rudara koji rade svaki dan, i nedeljom i svecem, duplu smenu: „Ma, dobro je meni i ovde!“
Vratimo se sad osnovnom tekstu. Dakle, kada sam kao mali menjao mesto boravka kao loše adresirana pošiljka, učio sam da sam „pokvareni Daljac“ i „ludi Bosanac“, pa nije ni čudo da sam vremenom baštinio zaista i, između ostalog, najgore osobine predstavnika obe populacije.
Na Savulji je moj daljski govor bio smešan svima od 7 do 77, te su mi se svi „smijali“, što me je kao malog dovodilo do ludila, jer nisam mogao tačno da razumem zbog čega su im smešni moji „trOava“, ,,glOava“ ili ,,vOangla“, kako sam u Prekojam’ni naučio da izgovaram ove reči. S druge strane, svako „kap’ja“, ,,rak’ja“ ili ,,kup’s“, uz „bolan“ i „ba“, Daljce bacaju u delirijum tremens, zbog kojeg ne odgovaraju za svoje postupke, a kad se naljute više su smešni nego opasni.
*****Rad našeg časopisa možete podržati kupovinom Talasa u knjižarama Kultura, ili putem internet prodavnice izdavačke kuće Imprimatur (LINK)*****
Da vam sve ovo otelotvorim: ovo je kao da baba Đorđa Čvarkova iz „Državnog posla“ mora da trpi familiju Dragana Jove Torbice iz Banovića i Lukavca, i vice versa, na dnevnoj bazi. Ta „familija“, što na jedan dan dođe, a ceo se vek zadrži, to sam ovde ja — Torbica međ’ Čvarkovima, Čvarkov među Torbicama, a trpe me već duže od tri decenije i jedni i drugi. Ponekad se na mene ljute, a ponekad sam im, nadam se, dao i razloga da budu ponosni što sam njihov, pa ma kakav bio — ,,i da ste usrani, opet ste moji“, što se ono kaže u Dalju. Ti ljudi, i jedni i drugi, moja su porodica koju, uz svu šalu na stranu, kao i svaki normalan čovek, u celosti i bez izuzetaka, volim i poštujem.
I dan-danas nedostaje mi moj deda Milan, jer su mi prva sećanja u životu ta da mi on priča iz glave naše narodne epske pesme i da mi peče slaninu tamo pod čardakom di nam stoju drva. Takođe, i pet godina nakon što je umro, kad god uđem u kuću mog djeda Nede, iz grla mi samo krene „Ooo, djede!“, a njega nema da mi se odazove srećnim, veselim i grlatim: „Oooo, đe si djedo-vooo!“, pa da iz male flaške, dok se baba kao ljuti, popijemo po rakij’cu, zbog čega nisam jednom zaplakao.
U Dalju su mi danas otac, dve babe i tetka zbog kojih će mi te dve kuće, jedna do druge u ulici koja je imena menjala od Kosovske, preko 1. maja i Krajine, do 30. svibnja, ali u sokaku koji se uvek zvao Prnjavor, ma gde u životu boravio ili živeo — ostati dom.
Na Savulji stoji zaključana kuća Gavrića, a djed i baba su na borovskom groblju, pod spomenikom na kojem je i kamen sa Vijenca, uz urezan djedov bager i babino cv’jeće. Zbog svega toga, ma koliko živeo u Novom Sadu, neću nikada za sebe „na prvu“ reći da sam Novosađanin i na pitanje odakle sam, postavljeno u ovom gradu ili ma gde na svetu, uvek ću reći da sam iz svog „rodnog kraja sveta“ (ne sa kraja sveta, da se razumemo), a ko ikada poželi da to mesto locira u ovom su mu tekstu i tačne koordinate.
A sad me izvinite — odo’ ja kući!
*****Rad našeg časopisa možete podržati kupovinom Talasa u knjižarama Kultura, ili putem internet prodavnice izdavačke kuće Imprimatur (LINK)*****
