Nebojša Krivokuća: Muzika je najbolja defragmentacija glave!

Talas
Talas
Aug 19, 2018 · 7 min read

Razgovarao Boris Maksimović

Nebojša Krivokuća je dobri duh domaće blogosfere. Njegov blog Prešlicavanje () mnogima od nas oplemenjuje svakodnevicu, a kako tačno to radi, vjerovatno svako ima neku svoju priču. Kako bi rekao jedan moj prijatelj, njegov glas nije glas radijskog voditelja — on jeste radio. Neke od nas tjera da plešemo u kuhinji dok spremamo hranu slušajući neku razigranu Petkovaču, neki koriste Noćurak kao melem za nesanicu, neki ga čitaju zbog sjajnih recenzija koje piše, ukratko — svako ima svoj razlog. A koji su njegovi razlozi zašto piše, sluša i pušta muziku, vjeruje li u budućnost radija i mnogo šta drugo rekao nam je u ovom intervjuu.

Kad si odlučio da pokreneš blog Prešlicavanje i koja ti je bila glavna motivacija?

Otkako sam prestao da radim na radiju, nedostajala mi je tačka sa koje ću moći da delim sa drugima ono što me oduševljava — muziku, knjige, putopise, filmove ili ono što me razočarava — što je uglavnom Srbija, kao takva.

Da li si vjerovao kad si ga pokretao da ćeš imati 830 pratilaca na Miksklaudu, 3.500 na Fejsbuku, 2.200 na Tviteru? Sluša te više ljudi nego mnoge radio-stanice.

Prešlicavanje nikada nije igralo na rezultat. Devedesetih, na početku „radijske karijere“, pravio sam emisije koje je, po tadašnjim istraživanjima, slušalo između 100.000 i 150.000 ljudi. Bilo je — naravno — i jutarnjih programa koje je verovatno slušalo pedeset ljudi. Ali u tome i jeste bila lepota tog termina… Ako mlad preležiš sve te izazove popularnosti bez ožiljaka — opustiš se i radiš šta želiš i kako želiš. Od brojeva koji ukazuju na poznatost Prešlicavanja mi, iskreno, više znači što su zahvaljujući tom blogu, ponikla neka prijateljstva, za sada jedna knjiga, smicalice i kerefeke koje sam radio sa raznim ljudima, a koje bi bilo nemoguće uraditi na drugi način… Sa druge strane, drago mi je što je Prešlicavanje do sada posećeno više od 650.000 puta i što su emisije do sada imale više od 25.000 slušalaca — jer to znači da nekoga zanima to što stavljam na mrežu. Kažem blog, a htio bih da kažem internet-radio, iako to nije, nije baš ni podkast, mada je blizu, a puno je više od običnog bloga.

Kako bi ti defi nisao Prešlicavanje? I otkud to ime?

To je bilo ime poslednje emisije koju sam planirao, ali nisam uradio na FM-u. Prešlicavanje jeste — jednostavno — blog. Delim sa drugima priče zvukom, glasom, tekstom, slikom, linkom. Ništa od toga nije urađeno po „blogerskim pravilima“, niti po recepturama „uspešnog bloga“ i svih tih konvencija. Na mreži smo, svako može šta hoće i kako hoće.

Kako vidiš budućnost klasičnog radija i da li uopšte ima budućnost? I posebno, kako vidiš tu budućnost kod nas?

Da je vidim jasnije, bio bih milioner… Po istraživanjima u koja imam uvid — radio u Srbiji je super! Urednici stanica imaju dokaze da imaju brojnu publiku — četiri miliona stanovnika Srbije sluša radio svake nedelje. „Šerovi“ i „ričovi“ su odlični, samim tim imaju i prihod od reklama i pred njim je divna budućnost! Konačno su iz etra iselili i te emisije koje je slušalo po dvetri hiljade nas, sve je identično, sravnjeno, nema iznenađenja, provokacije, drugačijeg, programing završen. To, naravno, nije radio kakav volim i koji može da utiče na moj život. Da li će u budućnosti postojati radioprogram koji će zadovoljiti i moja očekivanja — više ne zavisi samo od tebe i mene. Vredi pogledati odličan dokumentarac o Radio France — o tome kako funkcionišu i šta emituju. Kada smo ga gledali, izgledalo nam je kao futur drugi, sada je već futur treći, ali to tako funkcioniše zahvaljujući sistemu koji takve sadržaje smatra važnim. No i ovde i dalje postoji nekoliko odličnih preživelih emisija na, recimo, Radio Beogradu 2 i još više odličnih stvari na mreži.

Skoro je sa propašću Studija B i Žikica Simić izgubio posao, hiljade ploča su završile na smetljištu. Srećom, on je prešao na RTS radio i sada objavljuje na njihovom sajtu. Vidim i da je Moma Rajin počeo da koristi Miksklaud. Da li to oni zapravo dolaze na tvoj teren?

To je fenomen. Radio Beograd, dugogodišnji simbol okamenjenog, dosadnog sistema, postao je poslednja oaza različitog. To ne znači da je Radio Beograd postao mnogo bolji, nego da je sve ostalo postalo mnogo isto. Ja sam oduševljen što se Žikica vratio u etar, što je Moma Rajin, jedan od najboljih vodiča kroz svet pop kulture, počeo da koristi mrežu, a uz već postojeće ljude poput Kepe („O± “, nekada na B92), Ivana Lončarevića („Pop depresija“, donedavno Studio B) i Mjehura, koji je svojim kalamburima zapravo i pokrenuo dosta toga i na mreži, teren je zaista pun sjajnih igrača i na njemu ima još slobodnih koševa i golova, tako da — samo napred!

Koliko ti treba da spremiš jednu emisiju kao što je Petkovača, gdje ima i tvojih intervencija između pjesama, brojih podataka iz svijeta popularne kulture, interkulturnih poveznica i čega sve već ne? A koliko vremena ti treba za jedan Noćurak? Koliko zapravo vremena potrošiš na biranje plejliste?

Nema pravila. Ovaj format ti omogućava da gospodariš vremenom i radiš stvari kako i kada ti se rade. Napraviš folder, na primer, Smrznuti Noćurak i ubacuješ pesme danima, nekad nedeljama i jedne večeri probereš šta ti je baš te večeri najbolje i to staviš na mrežu. Nekada te zvekne želja ili impuls i sve bude gotovo za dva sata. Petkovače radim ređe, one bi trebalo da su vesele, a takvi impulsi me ređe taknu. Uzgred, svi ti podaci i poveznice su mi uglavnom već u glavi. Ne zaboravi da smo devedesetih radili i višesatne kvizove na radiju, bez Gugla, interneta i ostalih pomagala. Nakon tridesetak godina praćenja pop kulture, nakupi se nešto podataka u glavi.

Gledajući tvoj nastup na TEDx-u u Zemunu, sjećam se da si rekao da svakog dana bar dva sata posvećuješ slušanju muzike i da te tvoja draga tada obično ostavi na miru jer zna da si u sasvim drugom svijetu tada. U prosjeku, koliko dnevno vremena si uronjen u muziku? I kako izgledaju ti rituali slušanja?

Muzika je najbolje sredstvo za defragmentaciju i čišćenje glave. Princip ili ritual je jednostavan: pošto nemam mnogo vremena da samo slušam muziku — nešto stalno svira. Ono što se probije kroz čitanje, pisanje ili saobraćajnu gužvu i zainteresuje glavu ide na repeat. Nekada je dovoljan jedan akord. Nekada red teksta pesme. Neverovatna je količina nove muzike, ali ako je to napravljeno da i ja uživam u tome, pronaći će put do mene. To mi je uteha kada se suočim sa brojem novih naslova svake večeri.

Napisao si i knjigu „39 pesama“, koja govori o pjesama koje su te prelomno oblikovale. Kakve su povratne reakcije koje dobijaš od čitalaca?

Ta knjiga je nastala na blogu, kao rezultat zadatka — do 39. rođendana napisati 39 priča o meni važnim pesmama. Motor svega toga je bila moja želja da ne zaboravim da pišem. I to je čitaocima bloga bilo simpatično i čitljivo, imalo je publiku. Na moju sreću, negde na polovini te vožnje Ivan Bevc iz Booke javio se sa idejom da sve to spakujemo u knjigu. Tri godine nakon objavljivanja i dalje mi stižu lepe reči od ljudi koje ne poznajem ili fotografije knjige iz raznih delova sveta. Dakle, vredelo je, nisu to samo moje priče. Ali, naredna knjiga će biti drugačija od prvenca. I neće nastajati na blogu.

Knjiga je izašla i u elektronskom izdanju. Kakvo je tvoje iskustvo sa ovom vrstom formata?

Sve je pitanje navika u konzumaciji. Moja generacija je odrastala gledajući filmove u bioskopu, otkrivajući novu muziku na radiju i čitajući sa papira. Sada sve to do nas može da dođe kroz više različitih kanala i to je odlično! Bez obzira na praktične strane elektronskih knjiga, te činjenicu da do nekih knjiga ne možeš ni da dođeš drugačije nego preko ekrana — ja i dalje preferiram papir. A najbolja priča na temu knjiga i elektronike i dalje se može pročitati u „Nećete se lako otarasiti knjiga“ Umberta Eka i Žaka Karijea. Preporuka!

Pošto dugo pratim tvog blog, znam koliko često pišeš o književnosti pa i izdavaštvu. Šta misliš u kojem pravcu ide savremeno izdavaštvo sada kada možeš da sagledaš stvari iz perspektive jednog autora koji je objavio za Booku, koja je ipak jedna poštovana izdavačka kuća?

Kao i svaka druga delatnost koja zavisi od brojnosti publike — oni koji se odluče da se ne bave lakom literaturom zaslužuju moje divljenje i podršku, koju mogu da iskažem i tako što skrećem pažnju na njih preko bloga, jer te stvari imaju publiku. Taj odnos u brojevima je oduvek bio takav. Primer iz muzike: polovinom osamdesetih debi album Plavog orkestra je prodat u nekih 850.000 primeraka, dok je Disciplina kičme prodavala nekih 6–7.000 komada — i to albuma na kojem je bila njihova obrada „Čudne šume“, do tog trenutka njihov najveći hit. Miroslav Ilić je prodao 950.000 komada „Pozdravi je, pozdravi“, a prvi album La Strade ili Mitra Subotića Sube je štampan u 500 primeraka. Isto je sa knjigama. Na sreću, sada i izdavači imaju više načina da dođu do zainteresovanih. To što Booka postoji već nekoliko godina i uspeva da objavljuje i nove naslove govori da postoji publika i za takve stvari.

Radiš i kao kreativni direktor agencije Communis DDB, a pored toga si diplomirani dramaturg. Da li postoji nešto zajedničko između ovih stvari (osim što se radi o kreativnom radu) ili te je život prosto bacao kao fliperkuglu s jedne strane na drugu?

Možda to sa strane i izgleda kao kretanje Braunove čestice ili fliper-kugla. Ispod haube, pokretač je uvek isti: pričanje priča. Blogom, emisijama, knjigom, kampanjama na kojima radim sa kolegama. Toliko toga zaslužuje vašu pažnju: nešto možda izazove lučenje endorfina ili oksitocina, nešto vam možda posluži kao putokaz ka prostoru u kojem ćete biti srećni ili skakati i svirati air guitar. Umešnost pričanja priča i naša potreba da ih slušamo je — po Harariju — ono što nas razlikuje od ostalih bića. Sada nam tehnologija olakšava da priče delimo sa drugima neograničeni prostorom i vremenom. Za one kojima se priča, nikada nije bilo bolje.

(Razgovor sa Nebojšom Krivokućom objavljen je u prvom broju časopisa Talas, u junu 2016. godine)

Talas

"Talas" je nezavisni časopis koji govori o stvaraocima i stvaranju. Priče koje donosimo trude se da predstave ono univerzalno u naporima stvaralaca očišćeno od dnevnopolitičkog trenutka. Čuva od zaborava stvaranje, strast, ljubav i naporan rad.

Talas

Written by

Talas

Desk časopisa Talas.

Talas

Talas

"Talas" je nezavisni časopis koji govori o stvaraocima i stvaranju. Priče koje donosimo trude se da predstave ono univerzalno u naporima stvaralaca očišćeno od dnevnopolitičkog trenutka. Čuva od zaborava stvaranje, strast, ljubav i naporan rad.