Temat zanat, za Talas #6 piše Srđan Orsić
„Prijatelji fudbala, dobar dan!“ — reči su kojima je legendarni prestonički sportski novinar Milojko Pantić počinjao prenose fudbalskih, a ponekad, bogami, kad se zaboravi, i odbojkaških mečeva i atletskih mitinga. Ko su ti Milojkovi ,,prijatelji“ najvažnije sporedne stvari na svetu kojima se uvek u invokaciji fudbalskog meča obraćao?
Teško da je na umu imao organizovane navijačke grupe i karikaturalne istetovirane pojedince (ništa lično: i sȃm sam fizički dosta zanimljive građe i višestruko tetoviran) koji vise sa ograda naših stadiona, komandujući navijanjem koje najčešće ne prati svojim ritmom događaje na terenu, na kome fudbal igraju neki momci kojima ,,navijači“ — ukoliko ne nađu načina da im se u procente ugovora ,,ugrade“ — najčešće ni imena ne znaju.
Meni, na primer, taj termin uvek pred oči dovede mog oca Vesu, njemu opet njegovog ćaleta Milana, a deda Milanu je vraćao sećanje na njegovog pokojnog oca Vesu. Zatvaramo tako porodično krug sa dva Veselina, ali otvaramo i drugu polovinu oborene osmice, večnosti u kojoj preda mnom stoji zadatak da to porodično nasleđe, kao stari zanat, prenesem i ja, kao i dosad, „s kolena na koleno“.
Da li je religiozno praćenje fudbala opsesija ili nešto drugo?
Ja sam bio slobodan da to nazovem zanatom, jer se smatram, bez lažne skromnosti, kvalifikovanim radnikom na datom polju, pa mogu svoje tvrdnje i teorijski da obrazložim.
Dakle, zanat je, po jednoj pluskvamperfekatskoj odrednici, vrsta delatnosti koja se bavi proizvodnjom, popravkom ili održavanjem nečega. Zanatska proizvodnja realizovala se u zanatskim radnjama, u kojima su posao vodili majstori, koji su za pomoćnike imali šegrte i kalfe. Zanat se učio godinama, a majstori koji su izučili zanat svoj su proizvod pravili od početka do kraja. Gledanje fudbala u porodici Orsić zanat je koji ima svoje faze, od šegrta do majstora, i svoj finalni proizvod, gotovog i obrazovanog najboljeg mogućeg ,,prijatelja fudbala“. Odvija se na tromeđi Baranje, Istočne Slavonije i Zapadnog Srema, pored Dunava, u zanatskoj radionici prekoputa Sabornog hrama Svetog Dimitrija u Dalju, u delu sela pod imenom Prekojamna, uže locirano u sokaku zvanom, uprkos brojnim i promenjivim zvaničnim imenima, Prnjavor. Tu se nalazi kuća u kojoj moja porodica živi od kada je izvesni Kosanović 1936. godine svoj deo građevine izgubio na kartama, a crkva svoju polovinu rešila da proda mom pradedi. Tu se od fudbala pravi neunosan posao, od utakmica stvaraju mitovi, a od fudbalera legende. Tu se od učenika u fudbalskoj privredi avanzuje kroz rad do majstora privatne prakse.
U fazi u kojoj si šegrt u ovom poslu, ti fudbal učiš igranjem, gledanjem i slušanjem dok se priča o njemu. Tad si dečak koji trči za loptom, divi se fudbalerima, sakuplja sličice i reže iz novina fotografije svojih idola. Istovremeno, slušaš radio i gledaš televizijske prenose, čitaš ilustrovanu sportsku štampu i, najvažnije, slušaš majstora, u ovom slučaju oca, u svemu što ti o fudbalu i za fudbal govori.
Prijatelj si fudbala kad razumeš igru i kad uživaš u njoj, pa bilo da je igraju deca na ulici ili profesionalci na najvećim stadionima, pred desetinama kamera; kad kanališeš strast, kad ne mrziš, već razumeš čak i sudije i protivničke navijače i, napokon, kad imaš kome zanat u amanet da ostaviš.
Kad odrasteš malo, kad ti glas mutira i po telu dlake udare na sve strane i kad tvoj entuzijazam konačno poklekne pred tvojim skromnim talentom, tad shvatiš da nećeš nikada biti fudbaler, ali tad tek fudbal počinje da igra još značajniju ulogu u tvom životu. Tad postaješ kalfa, pomoćnik majstora u zanatskoj radnji i počinješ da razumevaš i promišljaš igru. To je onaj tren kad se osmeliš da kažeš ćaletu ,,Nije, brate, opsajd, gledaj sad na usporenom gde im bek stoji“ i pri tome budeš čak i u pravu. Tad učiš o fudbalu i od drugih, spreman si da dovedeš u pitanje i roditeljev izbor domaćeg kluba ili strane reprezentacije za koje treba da navijaš i na kraju si spreman i na vlastite sudove i mišljenja, imaš svoju filozofiju i čekaš da jednog dana ti kreneš da je propovedaš.
Majstor ovog zanata postaješ kada shvatiš reči neumrlog fudbalskog apostola Bila Šenklija, koji je rekao: ,,Neki ljudi veruju da je fudbal pitanje života i smrti. Ja sam zaista razočaran takvim stavom. Mogu da vas uverim da je mnogo, mnogo važniji od toga!“
Prijatelj si fudbala kad razumeš igru i kad uživaš u njoj, pa bilo da je igraju deca na ulici ili profesionalci na najvećim stadionima, pred desetinama kamera; kad kanališeš strast, kad ne mrziš, već razumeš čak i sudije i protivničke navijače i, napokon, kad imaš kome zanat u amanet da ostaviš.
*****Rad našeg časopisa možete podržati kupovinom Talasa u knjižarama Kultura, ili putem internet prodavnice izdavačke kuće Imprimatur (LINK)*****
Majstorsko pismo svakog prijatelja fudbala njegova je lična ispovest kako je on savladao put od šegrta do majstora. Ono se piše kao što se stručni ispit polaže, usmeno i pismeno. Ja sam svoju privatnu fudbalsku istoriju bezbroj puta ispričao, a evo sada ću je i napisati.
Moj pradeda doveo je fudbal u svest naše familije, taman negde kada su se kožna lopta i pregršt krpenjača zakotrljale po daljskim sokacima.
Za vreme Velikog rata, u Dalju je osnovan prvi fudbalski klub, po ugledu na klubove u gradovima u kojima su sinovi imućnijih seljana, ali i stipendisti Prosvjete i Srpske crkvene opštine, učili više i visoke škole. Seoska buržoazija, većinom Jevreji i Srbi trgovci te Nemci zanatlije, finansirali su taj klub i nazvali ga Atena, po grčkoj boginji rata, mudrosti i lukavstva. Lep grb, sačuvan na samo par značaka, predstavljao je sovu kako stoji na fudbalskoj lopti.
Po završetku rata, u selu je pobednička strana s oduševljenjem osnovala klub nacionalnog predznaka, te ga krstila proleća 1919. danas oksimoronskim imenom Nogometni klub Četnik. Četnik i Atena udružili su snage dvadesetih u novoosnovani DSK, Daljski SportKlub, po ugledu na prestonički BSK. Bio je to klub malovaroške gospode, sa svojim stadionom sa drvenom tribinom, koji je imao i takmičarske ambicije. Ostatak stanovništva, većinom ratari i stočari koji nisu imali vremena za treninge niti volje i sredstava za takmičenje organizovano u okviru Osečkog loptačkog podsaveza, osnovali su krajem iste dekade i svoj klub, jedinstvenog i lepog imena Ratar. Na seoskim derbijima igranim u posebnim prilikama, koji su po svemu osim po političkoj konotaciji ličili na susrete iz knjige i TV serije Slobodana Stojanovića i Zdravka Šotre „Više od igre“, sastajali su se i odlučivali o tome ko ima pravo da se naziva seoskim šampionom.
DSK-ovci su igrače Ratara nazivali posprdno paorima, što su ovi drugi okrenuli u svoju korist, te i klub preimenovali u NK Paor, da oduzmu posprdni karakter tom nazivu i okite se njime, kao godinama kasnije navijači beogradskog Partizana isprva takođe negativnim nazivom grobari.
Moj pradeda voleo je da fudbal gleda i u njemu uživa, ali ga nije i sȃm igrao, jer je tada bio u jeku svoje i porodične transformacije iz paora u DSK-ovca. Od siromašnog stipendiste Srpske crkvene opštine, stigao je do Drugog rata i veleposedničkog zvanja, a osim što je podržavao finansijski oba seoska kluba, kroz sve njihove transformacije, imao je i klub koji je smatrao svojim i voleo do poslednjeg dana svog života. Kao karlovački đak bio je prisutan kada je u Novom Sadu 1914. osnovan FK Vojvodina i odmah ga je, pored onoga na terenu, zainteresovao i širi društveni aspekt fudbala. Ideja da jedan klub ponese tada od vlasti zabranjeno ime i da pod tim imenom beleži pobede, ali i proverava svoje realne domete u remijima i porazima — zvučala je sjajno.
Novosadska Vojvodina bila je kao Barselona, ,,Més que un club“, simbol srpske prečanske kulture. Njen grb, štit sa sve tri boje zabranjene nacionalne trobojnice i dres isti takav, pola beo, pola crven, sa plavom zvezdom, poezija su u heraldici, koju su razumeli najumniji među paorskim i milatarskim potomcima. Nju je i Crnjanski kasnije objasnio, i ne pisavši o njoj, rečenicama ,,Beskrajni, plavi krug i u njemu zvezda“, a Mika Antić je rastavio na proste činioce kada je tvrdio da svako od nas mora sam pronaći svoju plavu zvezdu.
Po završetku Velikog rata, u selu je pobednička strana s oduševljenjem osnovala klub nacionalnog predznaka, te ga krstila proleća 1919. danas oksimoronskim imenom Nogometni klub Četnik.
Deda Veso je izgubio deo svog kluba kada su mu ukrali baš tu plavu zvezdu i kada su ga posle rata, nakon neuspelih pokušaja da naprave NK Šrafciger ili FK Kombajn, oslobodioci oslobodili zaumne ornamentike i umesto proskribovane plave zvezde uveli na grb i dres nesložne novoformirane Sloge obaveznu crvenu. Kasnije je Vojvodini vraćeno ime i ćirilica na grbu, ali je ona značka na reveru mog pradede, sa plavom zvezdom, ostala još samo u predratnim godinama i sećanjima, da svedoči šta je Vojvodina nekad bila i značila, a na šta se posle nesrećnog rata svela.
Istovremeno je u našem selu nekadašnji Četnik i DSK postao Omladinac, a Paor proglašen za kulački i ugašen. U Omladincu za Orsićeve, kako nas u selu zovu, naravno, nije bilo mesta, te je moj deda fudbal igrao na igralištu ugašenog Paora, na kome će biti reosnovan 1966. NK Ratar.
Sukob generacija u našoj kući je, kao i svakoj, opšte mesto, i ogleda se na svemu, pa i na nama najsvetijem, fudbalu.
Moj deda je poštovao svog oca i njegova uverenja, ali nije mogao da odoli opštesrpskom oreolu koji se stvarao oko prestoničkog kluba koji se zvao — o, ironijo! — upravo Crvena zvezda. Ta značka sa pobedničke kape, koja je od nas preko noći 1945. ponovo napravila seosku sirotinju, bila je znak koji je gotovo javno bio omražen u našem domu. Nisi, naravno, smeo u našoj kući da pomeneš da navijaš za nešto takvoga imena, ali si navijao, jer si u etnički novopromešanoj sredini — i susedi Hrvati imaju Dinamo, a Jugosloveni Partizan, pa moraš i ti da se svrstaš među svoje; i kako na kiosku umesto „Vjesnika“ i „Borbe“ kupuješ „Politiku“, a umesto na partijski sastanak ideš na liturgiju, tako i navijaš za Zvezdu, jer je to postalo deo identiteta posleratnih Srba van granica centralne Socijalističke Republike Srbije.
*****Rad našeg časopisa možete podržati kupovinom Talasa u knjižarama Kultura, ili putem internet prodavnice izdavačke kuće Imprimatur (LINK)*****
Uzalud je deda Veso širio aspekt fudbala van pukog rezultata i objašnjavao potomcima da trofeji i titule ne čine suštinu, da klub nisu ,,neki Rajko, Bora i Šeki“, nego sve ono što on predstavlja i za čega se i van terena zalaže. Posle rata deda Veso je proslavio jednu titulu svog kluba, a Zvezda je više od pola srpskog naroda u istom periodu obradovala desetinama trofeja i tu je bitka izgubljena. Teorija da se fudbalski klub i krsna slava kod Srba nasleđuju pala je na usmenom delu ispita, na kojem se moj ćale, najvoljeniji od četiri muška unuka svog dede, koji je i njegovo ime poneo, odlučio da navija od rođenja za Zvezdu.
Moj otac čovek je koji je mene zaljubio u fudbal na način na koji se u njega zaljubio i slavni engleski pisac Nik Hornbi, koji u svojoj sjajnoj knjizi „Stadionska groznica“ kaže: ,,Zaljubio sam se u fudbal onako kako ću se kasnije zaljubljivati u žene: odjednom, neobjašnjivo, nekritički, bez trunke promišljanja o bolu i lomovima koje će to sa sobom doneti.“
Moj stari voli i živi fudbal, od kada ga je igrao kao klinac u NK Dalju, nasledniku Omladinca, a potom i NK Radničkom, nasledniku Ratara. Igrao je godinama i igrao je, po svedočenjima mnogih, sjajno, sa peticom na leđima i trakom oko ruke, ali i tehnikom nekarakterističnom za poziciju. Donedavno, iako je sad u sedmoj deceniji svog života, igrao je mali fudbal na turnirima, u ekipi znakovitog imena „Umorni od seksa“, za koju pravo nastupa nisu imali oni koji nisu bar dva puta ženjeni i nemaju decu sa barem dve žene.
Moj tata je kao dečak sakupljao sličice fudbalera iz čokoladnih tabli i čokoladica i znao je poimence sve fudbalere na njima, iako još nije znao da čita i piše. „Tempo“ je kupovao i čitao od prvog broja, a pored slika fudbalera Zvezde, koje je obožavao, imao je zalepljenu i sliku njihovog trenera, velikog Čiče, Miljana Miljanića. Kao mlad, navijao je od velikih klubova za svoju Zvezdu, ali i za tada naš NK Osijek, čije je sve domaće utakmice u Drugoj i Prvoj saveznoj ligi gledao, ponekad pri tome u gužvi na starom stadionu stojeći na samo jednoj nozi. Istovremeno, moj deda je sa svojim prijateljima umeo i peške da prugom krene preko, noseći nekoliko balona domaćeg vina, da u Novom Sadu uživo vidi Vojvodinu protiv Atletiko Madrida ili Seltika, a na stadionu JNA Mančester Junajted protiv Partizanovih beba ili Ferencvaroš i Real na beogradskoj Marakani.
Godine su prolazile i fudbal je u naš dom ulazio kroz novine, radio, ali i putem TV ekrana, marke telefunken, zapadnonemačke proizvodnje. Njegova kutija svedočila je mondijalima od kada nas je Katalinski golom protiv Španaca poslao na onaj u Nemačkoj 1974, pa sve do onog u SAD 1994. godine.
Taj Mondijal u Americi, prvi je koji ja pamtim, i prvi uz koji mi je ćale objasnio svoj intimni fudbalski vjeruju. Učivši od njega, naučio sam da su Englezi izmislili fudbal i da je on kod njih ono što u celom svetu i treba da bude, ali da se na velikim takmičenjima, kad nas već nema tu, navija za Nemce, jer se nikad ne predaju. Sate i sate uz TV prenose i Peticu na HRT2, slušao sam oca i učio o fudbalu kao šegrt, istovremeno ga igrajući u petlićima, pionirima i juniorima lokalnog, sada FK, ali i dalje Radničkog. Gledali smo Liverpulove „Spajs Bojse“, Fergijev Junajted, naše u kalču od Deja Savićevića do Sakića i Vučinića, Mijata u Valensiji i belom Realovom dresu, Bundesligu koju uzima Bajern, ali i Verder, te nesrećni „Neverkuzen“, Arsenalove „Nepobedive“ i kvalifikacione, grupne i eliminacione mečeve svih evropskih i svetskih klupskih i reprezentativnih takmičenja, od kada je Dejo dao gol Barsi sa aut-linije u Atini, pa dok Dudek nije odbranio neodbranjivo i doneo po peti put klempavi pehar Lige šampiona na Enfild.
Negde u gimnaziji preorijentisao sam se na igranje košarke, jer imam skoro dva metra i kontrolu fudbalske lopte kao Nikola Žigić, ali sam fudbal počeo da gledam sa još većim interesovanjem i da horizonte igre širim mnogo dalje van terena. Neke klubove i igrače sam zavoleo ne samo zbog onoga što su uradili na terenu nego i zbog onoga za šta se zalažu van njega. Čitanje „Tempa“ zamenili su fudbalski sajtovi i forumi, isecanje slika fudbalera i sakupljanje sličica i postera zamenilo je igranje menadžera i fantazija i taj period u kome sam bio kalfa u školi za ,,prijatelja fudbala“ srazmeran je onom u kojem su nekadašnje kalfe išle u fremd, putovanje u zapadne zemlje u kojima su se učile finese zanata.
Kada sam ocu objasnio da njegova silna Zvezda iz šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih nije ista ona koju u propast vode raznorazni lukići i još gore kreature na njenom čelu, te da ja od domaćih klubova, mada znam i ko se sve smenjivao na njenom čelu, navijam za klub mog pradede, Vojvodinu, jer to smatram jedinim ispravnim, to je bila odluka u kojoj sam video očevo razumevanje i shvatanje da ja o fudbalu imam izgrađen, bukvano školovan stav i svoju ličnu filozofiju.
I dan-danas, dok gledam svoj omiljeni klub Liverpul ili bilo koji drugi meč engleske Premijer lige, pamtim, a ponekad i hvatam beleške o utakmici, da bih posle mogao da o tome sa ćaletom telefonom ili uživo pričam. Kad me slomi život u gradu, potrpamo se moj mlađi burazer i ja u večito poluispravan punto i onda, kad dođemo kući, po ceo dan sa ćaletom gledamo fudbal. Bar pet mečeva subotom i nedeljom nam je mera i meni je to da sa ocem raspravljam o igačima, taktici, tabelama i žrebovima odmor neuporediv sa bilo čim drugim na svetu.
Protok života merim fudbalskim događajima, kao nekom klepsidrom u kojoj su kapi mečevi, golovi i takmičenja. Znam, evo, da je moja baba rođena kad je bio prvi Mondijal u Urugvaju, da je moj ćale generacija tragedije Bazbijevih beba u Minhenu i prvog Mondijala na kojem je igrao Pele, a moja majka godište prve Vošine titule prvaka Jugoslavije i jedinog Svetskog kupa koji su organizovali i osvojili Englezi. Ja sam rođen kad smo bili omladinski prvaci sveta u Čileu, u osnovnu školu sam krenuo nakon što je Romario doveo Brazil do titule prvaka sveta, u gimnaziju kad je Ronaldo isto napravio u Japanu i Južnoj Koreji, fakultet sam upisao kad je Zidan udario Materacija glavom, završio kad je Lane Jovanović pao u kanal u Južnoafričkoj Republici… Mogu tako unedogled, nesiguran koji je tačno danas dan, ukoliko nije neki bitan fudbalski datum, kad se odigrala neka važna utakmica ili ako nije nekom fudbaleru rođendan — a u trenutku dok pišem ovaj tekst jeste, Đaniju Ćurčiću 46, a Kevinu Kigenu 67.
Fudbal je meni životna filozofija koja je mnogo više od utakmica, timova, golova, prečki i stativa. Volim ga jer veže generacije moje porodice i jer je nepresušan izvor priča, mitova i legendi, jer je istorija koja se dešava iz dana u dan i svakog dana nudi nezaboravno, ukoliko ga samo potražite.
Smatram sebe pravim ,,prijateljem fudbala“ i zanatlijom koji taj zanat ima obavezu da prenese na narednu generaciju svoje porodice.
Neki ljudi jedva čekaju da dobiju decu, pa da oni krenu u školu, završe fakultete, požene se, poudaju… Ja jedva čekam da jednoga dana sa ćerkom ili sinom, dovoljno odraslim da me razumeju, sednem pred televizor i krenem, istim rečima kao moj otac, da im prepričavam neki davni meč, dok gledamo derbi toga dana.
,,Ne pamtiš ti — a i ne možeš, jelda — kad je Džaja šezdesosme dao onaj gol Englezima u Italiji“, pričao je moj ćale, a ja ću, nadam se, jednog dana nekom ko me sa svom pažnjom ovog sveta sluša, pričati kako je najstresniji događaj moga života, uprkos svemu što se dogodilo od kada sam se rodio do tog trenutka, i dalje ona nesrećna Mijatova prečka protiv Holandije na Mondijalu u Francuskoj 1998. godine…
Tekst “Prijatelji fudbala, dobar dan” iz pera Srđana Orsića objavljen je u Talasu #6.
*****Rad našeg časopisa možete podržati kupovinom Talasa u knjižarama Kultura, ili putem internet prodavnice izdavačke kuće Imprimatur (LINK)*****
