Sizifovo talasanje
Teško mi je samom sebi, a kamoli vama da objasnim razloge zašto sam odlučio da prihvatim poziv mog prijatelja Srđana Ivankovića iz štamparije Grafid da uređujem jedan novi časopis. Bez obezbijeđenih oglašavača, bez skoro ikakvog početnog kapitala, bez formirane čitalačke publike, bez svega onoga što je potrebno da bi se jedan list našao na kioscima i još pride prodao u dovoljnom broju primjeraka da pokrije bar osnovne troškove. Radio sam i u štampanim i u elektronskim medijima i sve što sam naučio u principu se može svesti samo na to da od novinarstva treba bježati što je dalje moguće. Stara izreka, neko će reći i floskula, kaže da je novinarstvo najljepši zanat na svijetu ako ga čovjek na vrijeme napusti, a ja mu se vraćam i osjećam se kao da je 1945, a ja krenuo u četnike. Nisam neko koga krasi pretjeran optimizam, a svakako se ne smatram pametnijim od svih tih pametnih i dobrih ljudi koji nisu uspjeli da održe dobre novine na ovom tržištu.
Pa ipak, činjenica da vi ovo čitate znači da usprkos svim navedenim razlozima nisam odustao, da se broj pojavio u štampi i, bože me sačuvaj, neko ga je i kupio. Srđanov zarazni optimizam je imao efekta na mene i kada je rekao: „Možda je naučna fantastika da jedan ovakav časopis može opstati kod nas, ali ja volim naučnu fantastiku“ već smo uveliko radili na ovom broju. Jedan od razloga zbog kojih mislim da muka nas koji pokrećemo „Talas“ nije najveća na svijetu jeste što sam nekada davno čitao „Rock Express“, kultni list posvećen distorziranoj muzici, koji su izdavala sjajna braća Rogošić. Premalo je prostora ovdje da čovjek uopšte pokuša da opiše koliko su te novine značile ljudima. A izdavali su ih u zaista nenormalnim uslovima. Evo jedan citat iz uvodnika broja koji je izašao tokom bombardovanja: „Najava bombardovanja i opšta panika i evakuacija koja još traje. Da li će nas ili neće — znaće se. Između pametnih ideja da posetim druga koji živi u zabačenom mestu na planini bogu iza nogu ili da obiđem dopisnike u Francuskoj, probila se i jedna inadžijsko-destruktivna: da ostanem na radnom zadatku i konačno završim ovaj broj koji ste nestrpljivo čekali. U svemu ovome ima jedna veoma nezgodna stvar. Redakcija ‘Rock Expressa’ se nalazi 100 m od Glavne železničke stanice, 50 m od Ministarstva inostranih poslova, 30 m od zgrade Vlade Srbije. Jedino me teši što smo udaljeni 50 m od američke ambasade.“ U drugom broju kaže: „Poštanske usluge su poskupele za sumanutih 450% pa sad poštarina za slanje jednog časopisa košta duplo više nego štampanje istog. Samo za slanje prošlog broja pretplatnicima morali smo da dodatno izdvojimo toliko love za koju može da se kupi dobar jugo.“
Prošlo je od tih brojeva još malo pa 20 godina. U međuvremenu se štošta izdešavalo i svi mi znamo koji su problemi današnjih medija. Ali zbog ljudi kao što su braća Rogošići, zbog stvari koje su oni radili da bi se o rokenrolu u Srbiji čitalo i pisalo, zbog svih onih danas zaboravljenih ljudi koji su listove nosili na svojim leđima vrijedi gurati uzbrdo taj prokleti kamen, nastaviti tu inadžijsko-destruktivnu tradiciju i nadati se, uprskos svim očiglednim dokazima, da ćemo ipak jednom doći do vrha. Sizif je, šta god vam o njemu rekli, bio jedan čestit čovjek. A „Тalas“ jeste i biće jedan dobar časopis. Nemojte meni vjerovati na riječ, samo čitajte dalje.
